radiobalkanfox
Komemoracija u čast reditelja i scenariste Zdravka Šotre održana je danas, 17. novembra, u Jugoslovenskoj kinoteci. Tim povodom, u ime filmske zajednice i Udruženja filmskih umetnika Srbije, od Šotre će se govorima oprostiti rediteljka Ana Marija Rossi, dramski umetnici Ljubomir Bulajić i Svetlana Bojković, kao i reditelj Goran Marković.
Na komemoraciji su se u Jugoslovenskoj kinoteci okupili članovi porodice proslavljenog umetnika, supruga Neda Todorović i sin Marko, ali i kolege iz filmske industrije i prijatelji. Među njima je, između ostalog, bila i književnica i rediteljka Vida Ognjenović
Goran Marković: Zdravko je ličio na svoje delo
– Retko se događa da jedan autor liči na svoje delo. Obično kad vidimo autora shvatimo da smo ga mnogo drugačije zamišljali. Zdravko je ličio na svoje delo. Bio je u isto vreme jedan oštrouman i oštar čovek, iako je bio blag i gospodin. Njegova oštrica je bila oštra. Sa druge strane je bio šeret i uvek je pričao neke zanimljive anegdote i nikada nije pridavao sebi važnost. Najviše je krio tu neku vatru koju je imao u sebi. Trudio se da celog života radi što više, radio je u godinama kad reditelji ne rade. Pokušavao je da tu vatru još drži upaljenom. Njegov nemir je bio jako bitan.
Utemeljio je stvaralački nivo i izraz Televizije Beograd. Šole je bio taj koji je stvarao vrednosti, a takvih ljudi više nema. Kad pomislite šta je sve taj čovek napravio, onda vam je jasno da će to ostati i da će pretrpeti nešto što bledi i nove trendove. Ostaće kao svedočanstvo o vremenu u kome smo živeli. Ostaće beleg o tom vremenu.
Ovo nije oproštaj od Zdravka Šotre. Ostavio nam je toliko lepog da ćemo zanemariti što ga nema fizički. On je sećanje na jedno lepo i neponovljivo doba. Slava mu.
Svetlana Bojković: Sada je red da se mi njemu odužimo
– Pre dve godine je Šotra objavio knjigu “Mojih 500 glumaca” i ovo je najveća antologija na srpskom jeziku. Ovako istorijsku priču posvećenu glumcima mogao je da napiše samo Šotra Ogroman opus Zdravka Šotre je nepregledan, jer su tu dolazili veliki glumci kojih više nema, ali i mladih koji su ga gledali kao oca. Uvek smo ga voleli sa osmehom i nežnošću, čak i posle radnih nervoza.
Bilo bi vreme da se mi njemu sada odužimo tako što će se neko prihvatiti da napravi o njemu jednu obimnu monografiju.
Moj prvi susret sa Zdravkom se desio davno. Imala sam 12 godina, a on se toga nikada nije mogao setiti jer sam bila jedna od mnogobrojne dece. Imala sam neku improvizaciju. Trebala sam da se uplašim zmije, i kad sam vrisnula, čula sam smeh, i to ohrabrujući. Ta slika mi se duboko urezala kao znak da ću biti primljena i bila sam primljena.
Prošle su silne godine, ja sam počela da studiram. Na drugoj godini sam počela da snimam na televiziji i to je bilo baš kod Šotre. U to vreme su se radile TV drame. Sarađivali smo, i ja mu nikad nisam pričala o tom događaju, ali sam tad prepoznala da je to on. Pre jedno 10 godina, ja sam u Beogradu radila neku emisiju, gde je moj specijalni gost bio Šotra. Kad sam mu ispričala priču, on je odgovorio: “Naravno da se sećam te devojčice, mada ja se sada više ničeg ne sećam”.
Kad sve saberem, i ja sam postala jedan od 500 njegovih glumaca. Volela sam njegovu sposobnost da stvari nazove pravim imenom. Divila sam se njegovim duhu i jednostavnosti kojom je objašnjavao ovaj naš posao. Bio je veliki štediša, tako da je bio božanstven za producente.
Ja sam o Šotrinom privatnom životu malo znala, jer bi šturo pričao o sebi. Kad je izašla njegova autobiografija “Držeći se za vazduh”, tek onda sam saznala nešto o njemu lično i o tragediji koja je zadesila njegovu širu porodicu koja je završila u hercegovačkim jamama.
Izlaganje je završila citatom iz Šotrine knjige u kojem govori o svojoj majci.
Ljubomir Bulajić: Bilo bi nezahvalno ljutiti se na Boga što nam ga je uzeo
– Šotru sam upoznao kao mlad glumac, po izlasku sa akademije. Tada je bilo malo drugačije vreme. Nije se snimalo ovoliko i svaka prilika da se pogodi jedna velika i zanimljiva dramska uloga je bila retkost. Svi znamo način na koji je radio – brzo i jako. To je bio svojevrstan dril za mladog glumca. Upoznali smo rečenicom “Budalo, ti nisi Crnogorac ti si moj Hercegovac”.
Posebno na šta sam ponosan je da mi je beskrajno drago da nije prošao nijedan njegov projekat da me se nije setio. U “Aleksandru od Jugoslavije” je trebalo da igram nešto drugo i onda me je Šotra zvao sedam dana pre početka snimanja da mi kaže da ću ja igrati. Noć pred prvi dan snimanja se objavi vanredno stanje i ja sam tako dobio tri meseca da spremim ulogu.
Moj odnos sa njim je bio turbulentan, znali smo i da se posvađamo. Šotra je imao jedan bogat život i pun svega i svačega. Bilo bi nezahvalno ljutiti se na Boga što nam ga je uzeo. Utehu treba tražiti u tome da je Šotra proživeo svoj ovozemaljski život živopisno i sada će nastaviti da živi kroz nas i svoja dela.
Govor Ane Marije Rossi: Reditelj s najdužim radnim vekom
Govorom rediteljke Ane Marije Rossi otvoren je drugi segment komemoracije, u kom prijatelji i saradnici Zdravka Šotre govore o njemu.
– Lična karta Zdravka Šotre bi me obavezivala da kažem da nas je napustio najstariji član Asocijacije reditelja, a rekla bih najmlađi.
Spremala sam se kao đak i kolega za razgovor sa Šotrom o njegovom radu i delu. Imala sam u glavi da razgovaram sa velikim čovekom. Ne poznajem reditelja koji je imao duži radni vek. Bio nam je dragocen kao počasni član Asocijacije reditelja. Ljudski i čestito je sagledavao zajednički interes. Jugoslovenskoj i sprskoj kinematografiji ostavio je nekoliko značajnih dokumentaraca. Sve ih vezuje zajednička nit, a to je čuvena Šotrina brzina u radu. Govorio je da je čitavog radnog veka bio gonjen strahom da će potrošiti više novca i svaki put se zaklinjao da će raditi polako i temeljno. I onda bi ponovo snimio film za 30 dana.
Svaki komentar o festivalskim nepravdama je izbegavao. Kada je u jednom trenutku sabrao svoje utiske, dobili smo knjigu o svojim Šotrama, porodici i korenima. Verujem da će zalaganjem njegove porodice poslednja zaostavština Zdravka Šotre biti pred čitaocima.
Minut ćutanja, bezbroj filmova i samo dvoje glumaca na komemoraciji
Komemoracija je otpočela minutom ćutanja u čast omiljenog reditelja i scenariste.
Jugoslovenska kinoteka će od 27. novembra prikazati nekoliko njegovih dela, naveli su iz Kinoteke na početku komemoracije, nakon čega je prikazan izbor inserata iz filmova Zdravka Šotre. Nakon prikazivanja inserata iz Šotrinih mnogobrojnih filmova usledio je gromoglasan aplauz prisutnih u znak poštovanja prema delu koje je iza sebe ostavio.
Iako je Zdravko Šotra sarađivao sa stotinama glumaca tokom višedecenijske karijere, na komemoraciju su od njih došli samo Ljubomir Bulajić i Svetlana Bojković, koji su inače i govornici na skupu.
Zdravko Šotra je, podsetimo, pre dve godine objavio monografiju “Mojih 500 glumaca”, u kojoj je napravio rekapitulaciju svoje saradnje sa srpskim glumištem.
Zdravko Šotra preminuo je 8. oktobra u 93. godini života. Ispraćaj za kremaciju održan je 11. oktobra na Novom groblju u Beogradu, gde su mu poslednji pozdrav uputili članovi porodice, dugogodišnje kolege i brojni poštovaoci njegovog rada.
Rođen 14. februara 1933. godine u hercegovačkom selu Kozice kod Stoca, Šotra je već kao mladić pokazao interesovanje za umetnost. Diplomirao je režiju 1954. godine na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu, u klasi profesora Vjekoslava Afrića.
Profesionalni put započeo je na Televiziji Beograd, gde je radio od samog osnivanja 1958. pa sve do 2001. godine. Upravo tamo potpisao je kultni šou program Obraz uz obraz, koji su vodili Dragan Nikolić i Milena Dravić, a koji je tokom sedamdesetih godina bio jedan od najgledanijih televizijskih formata u tadašnjoj Jugoslaviji.
Tokom decenija stvaralaštva Šotra je snimio niz žanrovski raznovrsnih filmova. Izdvajaju se ratna drama Igmanski marš (1983), politički nabijen film Braća po materi (1988), istorijski spektakl Boj na Kosovu (1989), tinejdžerski klasik Lajanje na zvezde (1998) i krimi-komedija Pljačka trećeg rajha (2004).
Bonus video:
(Espreso/Kurir/M.S.)
Dodaj komentar