Marko Todorović o seriji Tvrđava

Jedan od najzapaženijih glumaca svoje generacije Marko Todorović u seriji “Tvrđava” donosi lik Petra – mladića rastrzanog između sopstvenih demona, očevog autoriteta i okolnosti u kojima odrastanje u Beogradu devedesetih godina prestaje biti privilegija, a postaje borba.

Pratite li seriju “Tvrđava”? Da li ste zadovoljni?

– Naravno da pratim, s nestrpljenjem i zebnjom očekujem svaku epizodu. Iako sam učestvovao u snimanju te serije, trudim se da je vrlo objektivno sagledam. Drago mi je da je naišla na toliku gledanost, da ljudi prepoznaju koliko nam je bilo stalo da ispričamo tu priču i da je to pre svega jedna antiratna priča, gde nismo veličali ni jedne ni druge, niti upirali prstom u njih, već da smo publiku suočili s realnom slikom o tom događaju, gde smo ukazali sasvim realno gde smo mi, kao narod, pravili greške, jer uvek od sebe i treba krenuti ako želiš da ideš napred.

– Prvo što mi je Saša rekao na sastanku povodom moje uloge jeste da je on potpuna suprotnost u odnosu na Janka (“Koža”). Petar je momak kojim niko nikad nije imao vremena da se bavi, koji je ostao bez majke – a znamo koliko je to važna figura u svačijem životu – čiji otac nikada nije imao vremena za njegovo vaspitavanje, iako je nesporna činjenica da ga je voleo, ali se nikad nije bavio njime. Pružao mu je bezrezervnu zaštitu, što je za Petra bila zapravo medveđa usluga, jer nikada nije doživeo “kaznu” za svoje postupke. Zato je porastao u destruktivnog mladića, ali u suštini bezopasnog – da nema zaštitu oca kao jake figure. S druge strane, Janko je čovek zadatka, zverka koja sama deluje i kojoj niko nije potreban. Čovek bez suvišnih reči, precizan i bez kompromisa.

Kakve uspomene nosite sa snimanja? Oca vam igra Ljuba Bandović. Da li ste imali tremu od susreta s njim u kadru?

– S Ljubom sam već snimao “Kožu” i tamo smo imali odnos koji sliči očinskom. On je glumac s kojim je uvek čast i izazov igrati, zato što on izvlači najbolje iz partnera. Uvek je spreman da pomogne mlađim kolegama i ako se ljudima dopalo moje izdanje u “Tvrđavi”, sigurno da veliki deo zasluga ide baš njemu. Snimanje je bilo vrlo izazovno, u svakom trenutku je bila potpuna koncentracija i svaki sektor je obavljao svoj deo posla apsolutno posvećeno.

– Ne bih mogao da izdvojim nijednu scenu; svaka koju sam snimao imala je neku začkoljicu. Saša mi je poverio zadatak koji mi apsolutno nije blizak i morao sam da poverujem da to mogu da uradim, što ne bih uspeo bez Sašine podrške i njegove jasne ideje šta želi da postigne s tim likom. Generalno, Petrova “temperatura”, koja je gotovo uvek na maksimumu, bila je nešto što mi je bilo jako teško da postignem “sad i odmah”.

– Na svu sreću, rat ne pamtim – rođen sam nakon toga. Pamtim bombardovanje i pamtim da sam, kad su bile sirene, jednom istrčao iz kuće s puškom na vodu i pucao u nebo. Rasli smo uz taj osećaj nepravde prema našem narodu i mislim da je to duboko ukorenjeno u nama – da nismo baš ljubitelji velikih sila i da smo i dan-danas apsolutno nepoverljivi prema njima. Nemam nikog bliskog s Lukinom i Darijinom sudbinom, ali ovim putem podržavam sve slične priče, navijam za ljubav. Poručujem da je sve ostalo manje bitno i da je vreme da, ako već nismo, uklonimo razlike zbog vere, nacije ili bilo čega drugog. Svet je postao globalno selo i svako treba da se oseća, pre svega, kao građanin sveta.

– Mene asocira na tvrđavu kao porodicu, kao stub svakog društva, jer stabilna, tj. utvrđena porodica jeste temelj iz koga sve potiče. Sve može da se sruši i dovede u pitanje, ali ta tvrđava zvana porodica nikada ne treba da bude osvojena.

– Iz serije sam, nažalost, uklonjen iz meni nepoznatih razloga, mada ih naslućujem. Mogu da kažem da mi je bilo jako zabavno dok sam snimao taj sitkom, uživao sam da igram Lakotu i mislim da je to bila serija s puno potencijala koji, nažalost, nije iskorišćen.

– Nisam neko ko robuje priznanjima, ali svakako da se radujem kad se dese. Čoveku mora biti drago kad god neko nagradi i primeti njegov rad i trud. Mislim da glumcu nagrada ne treba da bude cilj – prava stvar je kad se ona desi kao posledica. Svi mi ovo na kraju radimo zbog publike i kad ona i kolege prepoznaju rad, to je zapravo najveća nagrada. Bar za mene.

– Kad sam upisivao akademiju, upisao sam je zbog pozorišta – to je ono što mi je bilo blisko i zapravo jedino dostupno. Film i serije su mi se činili nedostupni i daleki, možda se nikad nisam ni usudio da sanjam da ću stati pred kamere, ali eto – desilo se. Tako da sad svojatam i pozorište i serije i film.

– Mislim da je sve mnogo surovije jer smo dostupni svima na klik i svako može da napiše bilo šta, ne znajući kako će taj komentar ili poruka uticati na nekog. To zna da bude jako surovo. Voleo bih da se ljudi osveste u tom smislu – da internet ne koriste za ružne, već za lepe i korisne stvari. Nažalost, danas je mnogo sadržaja i mnogo toga što se brzo konzumira, a onda se brzo i zaboravlja. A ja volim vremena kada se ipak bar malo pamtilo.

– U pozorištu sam taj osećaj imao igrajući Stevu Andrejevića u “Divljem mesu”, koje je režirao Jagoš Marković. Rad s njim je potpuno promenio moj način razmišljanja i uopšte pristup. A pred kamerama, to je bio rad sa Sašom Hajdukovićem u “Koži”, kao i sad u “Tvrđavi”. To su projekti gde sam osetio lični i profesionalni napredak.

– Želim da im kažem da, šta god urade, ostanu na zemlji i prisebni, da čitaju što više i gledaju kvalitetan sadržaj, da uče od starijih kolega, da sebe gledaju kritički da ne upadnu u samozadovoljstvo, jer je to smrt za umetnika, već da uvek tragaju za novim i nepoznatim. Ali u svemu tome treba zadržati dozu hrabrosti i samopouzdanja. Teško, zar ne? Ali to je život.