Životna priča Višnje Petrović | Kurir

Višnja Petrović govorila je o svojim počecima na javnoj sceni, a malo ko zna da se pevačica još od malena bavila glumom. Dok je ona pravila planove za budućnost Bog je za nju imao drugačiji scenario.

Koliko ti se život promenio poslednjih par godina? Na sceni si već 25 godina, a aktuelna si poslednjih pet.

„Nemam osećaj da mi se život promenio, zato što sam na manju dozu popularnosti navikla u svom rodnom gradu, Kruševcu. Rano sam počela da se bavim glumom i budem medijski eksponirana. Tako da sam na taj deo navikla. Vrlo često nemam osećaj za to, pa me kritikuju moji bližnji jer umem da izađem na ulicu kao socijalni slučaj. Ne volim toliko da vodim računa kad ne moram. Kad sam van scene, ne volim da me ništa steže, žulja, ali vrlo često stvarno imam osećaj da i kad sam napolju, da sam u dnevnoj sobi, pa izađem sa kesom na glavi – ali stvarno sa kesom kad stavim pakovanje, jer to je jedini način da se vidim sa ljudima i ujedno i negujem.“

Tvoja priča počinje sa šest godina u Kruševačkom pozorištu?

„Zapravo u Kulturnom centru, kada sam imala prvu predstavu koja se zvala ‘Deda Led iz fridižera’. To je moje prvo ostvarenje sa mojim čika Radetom Savićem, koji je kasnije uticao na moj pozorišni razvoj. Od vrtića sam se isticala, jer sam bila dete koje je volelo da je svuda, iako su me zanimali i gluma i pevanje, s tim što me pevanje nikad nije ozbiljno zanimalo, više je to bila gluma i to su primetile vaspitačice. Imala sam sreću da mi na putu bude pregršt divnih ljudi, koji su podržavili moj talenat i umeli sa njim, pa me na neki način i prosleđivali. Vaspitačica Lepa me prosledila fantastičnoj učiteljici Srbislavi Potežici, zatim čika Rade koji je prepoznao moj talenat kada sam došla na jednu audiciju. Mama i tata su me odveli baš za tu predstavu ‘Deda Led iz fridižera’ i on je tada poželeo da sa mnom napravi nešto neobično i nešto što niko do tada nije uradio, da devojčica sa sedam godina ima svoju prvu monodramu koja se zvala ‘Šest i po čuda’. I Radetova najveća želja je bila da ta predstava ne bude u Kulturnom centru, već u Kruševačkom pozorištu. To su nam omogućili i kada je bila premijera, ta predstava je kasnije postala predstava kruševačkog pozorišta i tako sam je izvodila kao devojčica.“

Da li se sećaš te prve premijere?

„Kako se ne sećam, da. Uglavnom sam pravila frku i dramu mami kada je u pitanju frizura. Nisam nikada bila tremaroš. Nekad se desi da imam tremu kad treba da izađem sada kad sam odgovornija, starija i svesnija, a kada sam bila klinka, za mene je to bilo kao dobar dan. I meni je bilo jako čudno kada pročitam u novinama ili kada me neko pohvali kako to devojčica sat vremena zabavlja publiku, jer je predstava bila za sve generacije od sedam do 77 godina. Pitala sam se zašto se ovi ljudi čude kada je meni to sasvim bilo normalno? I kroz taj posao sam imala prilike da upoznam divne ljude, moje kolege, da steknem baš velika iskustva s obzirom na to da ja nisam završila glumu, ja sam, ako ćemo se pravilno izraziti, naturčik, ali sam kroz brojna priznanja i nagrade, dobila status glumice.“

Što nisi upisala akademiju?

„Želela sam četiri puta, ali nisam imala tu sreću da me prime. Prvi put su mi govorili da nemam školu, jer sam ja krenula posle osmog razreda, naveli su da imaju loša iskustva, a kada sam završila srednju školu, onda je bilo problem moje iskustvo. Ali danas s ove tačke gledišta sam im zahvalna. Završila sam drugi fakultet, za medije. Drago mi je što me nisu primili, jer mislim da bih sa fakultetom glume mogla da budem samo glumica. Ovako imam neke šire mogućnosti. Trenutno mi, osim obrazovanja koje sam stekla, fakultet ne utiče na posao, ali naravno da je uvek obrazovanje važno.“

Jesi li zarađivala tako mala u kruševačkom pozorištu?

„Da, ja sam u jednom trenutku imala veću platu nego moji roditelji. Imala sam 100 maraka po predstavi, a znala sam da odigram i pet predstava dnevno što je 500 maraka dnevno, kada su dolazile škole, pa se to organizuje tako. To je bilo 1996., odmalena sam navikla da sam vredna i uvek sam volela da stvorim.“

Šta se dešava dalje kada si glumac koji nema završen fakultet, dolaziš u dvadesete godine i kako te onda angažuju? Je li to preko poznanstava, kako to ide?

„U glumi sam imala priliku da sretnem divne ljude i da me oni zavole, imaju lepo mišljenje o tome na koji način se ja bavim glumom. Tako da sam imala tu sreću da su me ljudi preporučivali i tako sam išla na kastinge. Na neke sam pozvana, za neke sam čula, recimo išla sam na kasting kod Kusturice i ušla sam u najuži izbor za film ‘Zavet’. Marija Petronijević je kasnije dobila tu ulogu, onako to je bilo moje malo razočaranje, ali je kasnije sve to prošlo.“

2019. godine si ušla u rijaliti program „Zadruga“, tu te je uveo sadašnji menadžer za nastupe da bi postala poznata ili da bi zaradila pare – koji je bio razlog?

„Nas dvoje smo se upoznali na nastupu Rade Manojlović i on je meni, bez da je čuo kako govorim, rekao ‘ti moraš da počneš da pevaš’, ja sam rekla ‘šta priča ovaj čovek’, zapravo, on je svoje menadžerske sposobnosti tu pokazao. Nas dvoje smo se našli na sastanku, shvatili smo da ja taj novac koji mi je potreban da uložim odmah u karijeru da bih bila prepoznatljiva i da bih bila u svim emisijama nemam i da se potpuno pojavljujem kao jedan anonimus. Odlučili smo da uđem u rijaliti kako bih dobila tu prepoznatljivost i jako sam zadovoljna svojim učešćem tamo i tako je zapravo sve krenulo. Bila sam tri meseca u rijalitiju, i kada sam izašla snimila sam svoju prvu pesmu koja se zove ‘Čovek pravi’. Lepo je to odjeknulo i lepo je prošlo, opravdala sam svoje ponašanje kroz tu pesmu i tako kreće moja pevačka karijera. Bila sam par meseci član ‘Sedativ benda’ i onda počinjem kao solo pevačica.“

 Višnja o ljubavnoj romansi: