Ko je Perl Bak: Dobitnica Nobelove nagrade za književnost

Ona je poznata književnica, nobelovka i pulicerka. Bila je Amerikanka u Kini i Kineskinja u Americi, snažan zagovornik ženskih i građanskih prava, posvećena podršci dobrobiti azijske dece.

Iako je rođena u Hilsborou u Zapadnoj Virdžiniji 26. juna 1892. godine, njeni roditelji misionari su se ubrzo preselili u grad Ženđang, u Kini. Skromnih finansija, prema pisanju “Womans history”, Bakovi su podizali sedmoro dece u trošnim kućama, ali je upravo zahvaljujući tom okruženju, buduća Nobelovka stekla veliko poštovanje prema Kinezima i njihovoj kulturi.

Odrastajući u Kini, Perl su obrazovale majka i kineski učitelj. Bila je dvojezična devojčica i počela je da piše u ranoj mladosti zahvaljujući insistiranju majke. Prvi rad objavila je sa šest godina u dečjem izdanju novina na engleskom jeziku u Kini.

Nakon što je završila školu u Kini 1911. godine, otišla je na koledž u Virdžiniju, na šta se teško prilagodila, sve dok se nije aktivirala u studentskim grupama i počela da piše priče i pesme za studentski časopis njenog koledža. Međutim, onog momenta kada je završila fakultet i stekla diplomu iz filozofije – vratila se u Kinu da bi brinula o bolesnoj majci.

Klikom na link saznajte zašto je Isidora Sekulić sahranjena u najstrožoj tajnosti.

Narednih godina, živela je na relaciji Kina-SAD i stekla magistrat iz engleskog jezika, ali i upoznala supruga Džona Losinga Baka, sa kojim se naselila u Nanjaing. Zahvaljujući aktivnom životu, bila je živi svedok svakodnevnih promena u Kini, posebno u vezi sa, u to vreme veoma bitnom, “pobunom boksera” i usponom nacionalističkog pokreta.

Godine 1917. udala se za Džona Losinga Baka i preselila u kinesko selo. Tri godine kasnije rodila se njihova ćerka Kerol. Vrlo brzo postalo je jasno da nešto nije u redu. Kerol nije govorila. Imala je teške napade. Nije učila. Lekari nisu znali da objasne. Danas bismo rekli fenilketonurija. Tada, to je bila samo tišina, strah i bol bez imena.

Muž se povukao. Perl je ostala sama sa detetom koje je zahtevalo sve i sa čovekom koji nije želeo da se vrati u Ameriku, gde su možda postojale bolje terapije. Kineski građanski rat 1927. godine sravnio je ono malo stabilnosti koje su imali. Pobegli su u Japan, pa u Šangaj, u mali stan koji su delili sa drugim porodicama. Muž se vratio poslu. Perl je ostala sama sa decom. Imala je 35 godina.

Njen rani život i iskustva u Kini činili su osnovu velikog dela njenog pisanja, uključujući prvi roman “Istočni vetar: Zapadni vetar”, objavljen 1930. godine. Njena sledeća knjiga, “Dobra zemlja”, objavljena je 1931. godine koja je bila bestseler skoro dve godine. Godine 1932. Perl S. Bak je nagrađena Pulicerovom nagradom za “Dobru zemlju”. Po njemu je snimljen film 1937. godine, a godinu ranije Bak je objavila knjige o roditeljima, “Anđeo borbe” o njenom ocu i “The Ekile” o majci.

Njena nagrađivana priča pretvorena je u brodvejsku predstavu i 1937. adaptirana u film. Izuzetna dostignuća u književnosti naknadno su priznata od strane Komiteta za dodelu Nobelove nagrade 1938. godine, kada je dobila nagradu za književnost za “Dobru zemlju” i za biografije roditelja. Ona je i dalje jedna od samo dve Amerikanke koje su to učinile – druga je Toni Morison.

Tu bi za mnoge priča stala, ali ne i za ovu ženu. Provela je poslednju polovinu života pišući, govoreći i radeći da učini svet boljim mestom. Kroz svoje spise i podjednako kroz postupke, Perl S. Bak je promovisala mir, socijalnu pravdu i kulturno razumevanje. Od trenutka povratka u Sjedinjene Države, Perl je otvoreni zagovornik ženskih prava i pokreta za građanska prava. Rana iskustva kao manjina u Kini, dala su joj perspektivu koju većina ljudi nije imala.

Kada se vratila u Sjedinjene Države 1935. godine, postala je otvoreni zagovornik građanskih prava i prava žena. Bak je takođe radila na podršci dobrobiti i usvajanju azijske dece. Redovno je pisala članke za časopis Nacionalne asocijacije za unapređenje krize obojenih ljudi i “Opportunity Nacional” urbane lige, pozivajući na okončanje rasizma i diskriminacije. Takođe je dugi niz godina služila kao poverenik Univerziteta Hauard.

Nakon što je 1937. izbio rat između Japana i Kine, Bakova je zajedno sa drugim mužem, Ričardom Volšom, radila na pružanju pomoći i podizanju svesti o tome šta se dešava u Aziji. Zajedno su 1940. formirali Kineski komitet za hitnu pomoć, koji je pomogao da se u zemlju pošalju sredstva za medicinske potrepštine, hranu i odeću.

U proleće 1941. postala je predsednica Ujedinjene kineske pomoći (UCR) kako bi prikupila finansijsku podršku Kini. Na događaju za prikupljanje sredstava te godine, kineski ambasador Hu Ši uručio je Baku Orden od žada, nagradu koja se dodeljuje kao priznanje za njen rad za njegovu zemlju.

Iste godine, Bak i njen muž su kupili časopis Azija, pružajući piscima mesto da razgovaraju o aktuelnim političkim događajima i kulturi Azije. Takođe 1941. godine, ona i Volš su osnovali Udruženje Istok-Zapad, koje je nastojalo da podigne svest o Istoku u američkom društvu.

Tokom Drugog svetskog rata, nastavila je da se zalaže za jednaka prava za manjine i žene. Godine 1942. predsedavala je novoosnovanim Komitetom protiv rasne diskriminacije, koji je bio deo Američke unije za građanske slobode. Ovaj komitet se zalagao za jednake mogućnosti zapošljavanja, uspostavljanje saveznih zakona protiv linča i okončanje segregacije u vojsci.

Za njen rad na građanskim pravima, Univerzitet Hauard joj je dodelio titulu počasnog doktora prava 1942. Bakova je bila čvrsti pristalica Amandmana o jednakim pravima, koji je nastojao da garantuje jednaka prava svim ljudima bez obzira na pol. Takođe je nastojala da poništi kineske zakone o isključenju, koji su zabranjivali kineskim imigrantima da uđu u Sjedinjene Države.