Irfan Mensur o životnoj svađi sa Šotrom: “Bio je jako ljut, dve godine nismo govorili”

Glumac Irfan Mensur za “Blic” je govorio o čuvenoj glumici Nedi Arnerić koja je preminula 2020. godine, spomenuo je i ostale njegove kolege koje nažalost nisu više sa nama, a onda se prisetio i legendarnog reditelja Zdravka Šotre sa kojim jedno vreme nije pričao.

Neda Arnerić bila je jedna od najlepših glumica srpske i jugoslovenske scene, umetnica čiji su talenat, harizma i elegancija ostavili neizbrisiv trag na filmu, pozorištu i televiziji. Njene uloge su nosile istinske emocije, a publika i kolege je pamte po profesionalizmu, duhovitosti i toplini ličnosti.

Foto: Oliver Bunić / Ringier

Nažalost, Neda nas je napustila 10. januara 2020. godine, ali sećanja na nju i njeno stvaralaštvo i dalje inspirišu generacije glumaca i ljubitelja umetnosti. U intervjuu za “Blic” njen kolega i prijatelj Irfan Mensur prisetio se trenutaka provedenih sa njom, otkrivajući anegdote i priče koje osvetljavaju veličinu ove izuzetne umetnice.

Kakva sećanja vas vežu za Nedu Arnerić?

– Kad god pomislim na Nedu ili kad pričam o Nedi, mene obuzme neka milina. Možda je to prava reč. Nekako se uvek polusmešim kad pričam o njoj. Evo, možda se to i sada događa. Malo je neverovatno. Ja kad sam tek počeo da razmišljam o tome da se bavim glumom, ako me prime na Akademiju, ona je već snimila prvi film, “Višnja na Tašmajdanu” 1968. godine. Ja sam Akademiju polagao 1968–69. Na moju sreću, primili su me. I nismo se upoznali. Ona je postala jedna tako mlada zvezda, zvezdica i svi smo znali za Nedu Arnerić posle tog filma. Čak i kada je počela da koketira sa Akademijom za pozorište i film, nismo se upoznali. Posle tog koketiranja, ona je ostavila sve to, počela da se bavi nekim drugim stvarima i fakultetom, ali usput je imala filmove i postajala, pobogu, Neda Arnerić. Naše prvo poznanstvo i kontakt nije bio ni film, ni pozorište, ni televizija. Mi smo se sreli u Ljubljani, nećete mi verovati, malo neverovatno. Naravno da smo se prepoznali. Ona mene, jer sam već imao nekoliko ozbiljnih filmova i neko ime i prezime. Svi su znali da je Irfan Mensur glumac, a Neda Arnerić već priznato i poznato ime. Sreli smo se u Ljubljani zato što smo tada hteli da kupimo neka kola. U to vreme, u bivšoj Jugoslaviji, moglo se to samo preko Ljubljane, u predstavništvu neke auto-kuće, i tamo kupiti automobile koje smo morali da prevezemo u Beograd. Mislim da smo mi bili prvi ljudi u Beogradu koji su vozili te automobile. Nisu bili skupi, to su bili mali gradski automobili, prvi Nissan Micra kod nas. Tamo smo počeli da komuniciramo, dogovarali kako ćemo prebaciti automobile. Ja sam odlučio da svoj automobil dovezem u Beograd, a ona je odlučila da svoj automobil stavi na voz i vrati se u Beograd. Posle toga su krenule naše karijere i susreti na premijerama, događajima i promocijama.

Kada ste prvi put sarađivali?

– Mislim da smo prvo zajedno radili film “Nedeljni ručak” Milana Jelića. Tamo smo bili direktni partneri i sećam se da mi je bilo izuzetno milo da s njom razgovaram i radim. Ona je bila izuzetno duhovita, prelepa i pretalentovana, bez obzira što nije imala diplomu Akademije. Prosto, bila je iskonska glumica. Uvek malo uplašena, ali sve što je radila, radila je izuzetno dobro. Posle filma smo igrali zajedno u pozorišnom komadu za zatvaranje beogradskog Belefa, u Sava centru, koji je režirao Rahim Burhan, poznati makedonski reditelj. Komad “Beli, beli svet” Milene Marković, gde smo Neda i ja igrali muža i ženu, uz bezbroj mladih glumaca. To je bila prelepa bajka i odlična predstava, koja se, nažalost, nije mnogo igrala zbog organizacionih nesporazuma. Za tu ulogu sam dobio i nagradu na festivalu u Vršcu. Zatim smo snimili jedan studentski film, da pomognemo mladim studentima, bez honorara. Partner je bila, naravno, Neda. Snimali smo 5–6 dana i pomagali im da film bude što bolji. I oni su, bogami, pomagali nama da budemo bolji nego što mislimo.

Foto: Dejan Briza / Ringier

Da li se sećate kako se zvao film?

– Ne, ne sećam se. Toliko ih je bilo. Pre neki dan sam proveravao preko interneta jer ne mogu da se setim ni svojih filmova iz poslednjih pet godina, imam preko 130 naslova filmsko-televizijskih. Bar 60–70 odsto tih uloga se uopšte ne sećam. Tako da naziv tog studentskog filma ne mogu da se setim. Nije bio zabeležen u popisu filmova i emisija koje sam snimao.

Imate još jednu zanimljivu priču u vezi s Nedom?

– Da, ima još jedna pričica vezana za Nedu, a to je da sam ja počeo da joj režiram. Bože, kako sam bio srećan kada je pristala. Desilo se da je Basara, naš dobri, pametni, sarkastični Basara, napisao jedan pozorišni komad, a ja sam mu promenio naslov u “Kabare Basara”. Tu sam se igrao njegovim razmišljanjima o našoj budućnosti. Premijera je bila 2018. godine. Razgovarao sam sa Bodom Ninkovićem, mojim dobrim prijateljem, i u tom razgovoru rekao sam: “Bilo bi divno kada bi pristala, recimo, Neda Arnerić da bude s nama na sceni”. I ja igrao, osim što sam režirao. Pozvao sam Nedu i pitao je. Rekla je: „Daj mi samo tekst da pročitam.“ Vrlo brzo je pročitala tekst, javila mi se i rekla: „Hoću.“ Došao sam kod nje, popili smo kafu i ispričali se. Bog zna koliko se radovala saradnji. Nažalost, ta predstava nije dugo igrana, ne zato što je bila nekvalitetna. Mislim da je čak, za vreme u kojem se pojavila, bila nešto potpuno novo, jedna nova pozorišna estetika, jer smo se igrali videom, kabareom i sve to uklopili u jedan pozorišni događaj. Sve je jako dobro funkcionisalo. Međutim, pojavilo se nešto što meni lično nije odgovaralo, ni mom menadžeru, odnosno producentu. Odjednom su se pojavili neki ljudi koji su se plašili prezimena Basara. Zašto, meni nije jasno. On se samo poigravao našom stvarnošću, i to budućom stvarnošću, ali je to nekoga uplašilo. Tražili su nekoliko puta, za neka gostovanja, da ja kao reditelj napišem obrazloženje šta se to događa u predstavi. Ja sam se osećao poniženo i rekao sam svom menadžeru da ne pristajem na to da ljudi koji su potpuno van konteksta pozorišnog života traže od mene referat o tome šta ja hoću da kažem ili ispričam tom predstavom. Predstava nije bila uperena ni protiv koga, ali su se oni nečega plašili. I ja sam skinuo predstavu sa repertoara. Sećam se naših putovanja. Divno smo putovali. Vozili su nas dobrim kolima, mene, Bodu i Nedu. Lepo smo igrali po Srbiji, ali, nažalost, predstava nije dugo trajala.

Foto: Slobodan Pikula / RAS Srbija

To je bila njena poslednja predstava?

– Mislim da je to bio poslednji posao koji je Neda uopšte uradila. Jer već 2020. ona je namerno otišla. To je bio šok. Zaista veliki šok. Dok smo radili i igrali tu predstavu, učestvovali smo na neki način u onome što je javnost nazvala njenom takozvanom depresijom. S tim što to nije bila depresija koja se negativno ispoljavala. To je bila jedna povučenost. Znate, ona nije bila depresivna tako što je trovаla okolinu svojom depresijom ili zahtevala neku posebnu pažnju. Ne. Ona je prosto malo lutala, malo bila svoja, malo mislila neke druge stvari. A kada je konkretno pitate: „Nedo, mogu li da pomognem? Nedo, šta ti je?“ ona bi uvek, sa jednim lepim, ženskim poluosmehom, govorila: „Ne, ne, ne, pustite me, ja ću to sama da rešim.“ Nažalost, izgleda da nije rešila.

Kad se spomene Neda, ona je uvek bila nasmejana. U suštini, bila je tužna žena. Tuga je stalno bila oko nje…

– Ja ne znam da bih to nazvao tugom. Ne znam da bih to nazvao tugom, zato što je ona živela jedan intenzivan život. Ona je prosto sve uzela od života. Uzela je karijeru, uzela je pozorište, uzela je film, uzela je ljude koji se time bave, uzela je muškarce koje je želela i o tome je pričala kao o nečemu što bi trebalo da urade sa svojim životima sve žene. Sećam se jednog njenog intervjua gde je pričala o tome da žena ne treba da se zadrži u životu na jednom muškarcu. Pazite, u to doba to izgovoriti bila je velika hrabrost. Govorila je da treba probati sve u životu dok ne nađeš muškarca u kojem poveruješ da je neko s kim želiš da ostariš. I ona je tako i živela. Posle jednog reditelja (Dejan Karaklajić prim. aut.), došao je drugi muž, koji je bio glumac (Rade Marković prim. aut.) mnogo stariji od nje. Znamo njene silne duhovitosti o tom braku. Onda je naišao čovek koji joj je, očigledno, beskrajno mnogo značio (lekar Milorad Mešterović prim. aut.). On je bio izuzetno prijatan čovek, pravi asfaltni Beograđanin, prepametan i prosto je plenio svojom ličnošću. Plenio je toliko da ga je ona odabrala kao nekog s kim želi da ostari. E, kada je on otišao, a otišao je posle našeg zajedničkog posla, posle nekih godinu dana. Ja sam, naravno, izjavio saučešće i sve što je logično u takvim situacijama. Ali sam isto tako čuo sa raznih strana o toj vrsti depresije koja je polako počela da je izjeda i da je odvodi tamo gde je ona želela da ode, u neki svoj večni mir.

Foto: Branko Janačković / Ringier

Da li je njenim odlaskom kultura mnogo izgubila i da li je dobila dostojnu naslednicu?

– Kad pričamo o Nedi, pričamo o nekome ko je naglo otišao, a ostavio neizbrisiv trag. Ne bih ja sada vagao njen značaj u našoj pozorišno-filmskoj i televizijskoj kulturi. Ona je bila istoričarka umetnosti, veoma dobro je poznavala slikarstvo, bavila se vrlo značajnom galerijom u centru Beograda. Bila je obrazovana, duhovita i inteligentna. To je sasvim dovoljno da ostane zabeležena kao javna ličnost koja zaslužuje poštovanje. A što se glumica koje su se pojavile posle nje tiče, bilo ih je mnogo. Ne bih pravio kategorije u smislu vrednosti, ali pojavile su se glumice koje imaju svoje mesto i koje prave ozbiljne karijere. Naša javnost i naša branša su već izdvojile nekoliko imena koja ostavljaju ozbiljan trag.

Kao na primer?

– Vi želite da izvučete neko ime, pa ću reći ono što mi prvo padne na pamet. Recimo, Marija Vicković. Zatim Sanja Marković, ona je nešto mlađa, ali ima posebnu osobenost koja se retko pojavljuje u našem poslu. Pa mi na pamet padne neko između njihove generacije i nekog trajanja Vesna Trivalić. Da ne nabrajamo sada mnogo imena i prezimena, mogao bih da navedem petnaestak vrednih devojaka koje su ostavile i ostavljaju trag i čija imena neće biti zaboravljena.

Nažalost, poslednjih godina napustili su nas mnogi umetnici. Pre mesec i nešto dana promovisana je i monografija o Žarku Lauševiću, gde ste vi vodili promocije…

– Ja sam vodio promocije i svih njegovih knjiga. Samo zato što smo nas dvojica bili na jedan čudan način povezani i sve što sam mogao, uradio sam da mu pomognem u promociji njegovog značaja. Ja više o Žarku ne mogu da pričam samo kao o mom prijatelju ili kao o talentovanom čoveku. Žarko Laušević je prosto bio pojava. I o njemu se uvek može pričati, odnosno ja uvek govorim o njemu kao o pojavi. Žarko Laušević, Lane Gutović… nekako iz mog okruženja otišli su ljudi koji su mi veoma značili u životu. Sa tim ljudima sam proveo mnogo vremena, mnogo od njih naučio, mnogo im se divio, a valjda su se i oni meni na neki način divili, jer se ne bi družili sa mnom da sam potpuno beznačajan. Moj kum, Aleksandar Sanja Ilić, divan kompozitor i divan čovek, otišao je za vreme korone. A sada da ne pominjemo najmlađeg među nama, Vlastu Velisavljevića. Dobri Vlasta je isto otišao u mladim godinama, tako iznenada, niko nije očekivao. Pa Branko Cvejić…

Foto: Milan Ilić / Ringier

Pre nekoliko dana otišao je i Ljuban Ninković.

– Pre par dana, da. Ja nisam bio tu. Javio mi je njegov brat, moj dobar prijatelj i saradnik Boda Ninković. Tako da ću ovih dana dobiti obaveštenje kada je sahrana. Moram da odem na sahranu jer sam poznavao Ljubu i prosto je i on čovek koji je obeležio jedan deo mog života. Mi se nismo družili, ali smo se jako dobro znali i ja sam ga veoma poštovao.

Čini mi se da takve velike ljude javnost nekako zaboravi?

– Može javnost da ih zaboravi, ali ja neću. Ja prosto ne mogu da zaboravim.

Na primer, na komemoraciji Zdravku Šotri pojavio se mali broj ljudi, što je jako tužno…

– Da, to sam čuo. Ja bih se sigurno pojavio na toj komemoraciji zato što sam veoma voleo Zdravka Šotru i njegov sarkazam. Bio mi je izuzetno duhovit čovek. Sarkazam je jedna viša forma duhovitosti. Bio je potpuno osoben čovek. Sa njim sam radio nekoliko projekata. A, boga mi, jedno dve godine nismo ni govorili.

Što se desilo? Zašto niste govorili dve godine?

– Nismo govorili zato što je njemu zapalo da radi jednu seriju emisija na RTS-u “Pesničke vedrine”. Svi poznati reditelji iz Beograda, počevši od Save Mrmka, Šotre, Ravasija i tako dalje, dobili su po dve, tri emisije te serije. Svaka emisija se bavila jednim pesnikom, a svaki reditelj je birao po nekog glumca za polusatnu emisiju gde će se govoriti pesme tog pesnika. Nije bilo tako da ja izađem pred kameru i recitujem pesmu. To su bile male, kamermansko-televizijske i glumačke improvizacije. Šotra je mene odabrao da radim Gojka Đoga. Onda smo se našli, Bog zna kako, u televiziji, dao mi je scenario – 14 pesama Gojka Đoga. Ja mu kažem: „U redu, divno, krasno.“ A on meni: „Moraš ovo sve da naučiš napamet.“ Ja dodam: „Šotra, pa kako ćemo? On mi odgovara: „Pa snimaćemo, imamo u grad Stolac dole u Hercegovinu.“ Ekipa je otišla ranije tamo, dva-tri dana, da pripremi objekte i vidi gde će se snimati. Ja sam trebao da dođem dva-tri dana kasnije. Dolazim ja i vidim Šotru i ekipu kako sede i mašu mi. Ja izlazim iz kola, ulazim u hotel, ali sa ogromnom torbom za snimanje od tri-četiri dana i sa urolovanim pak-papirom. Bila je to podebela rolna. Ja sam kupio 14 pak-papira i svaku pesmu napisao velikim slovima flomasterom i smotao. Kad sam ušao u hotel, pitali su me: „Šta ti je to?“ Ja kažem: „Pesme. Šole, ja ne mogu da naučim 14 pesama napamet, ne pada mi na pamet.“ On viče: „Pa ti nisi normalan!“ Kroz osmeh mu odgovaram: „Lako ćemo, neko će da držati pak papir.“ U raznim uglovima ispred kamere, neko je držao tekst, ja sam čitao sa glumačkim doživljajem. Za jednu pesmu, Šotra je hteo da me postavi na vrh jedne kule, a dole je bila kamera. Sedim na vrhu te kule, dole kamera, i trebam da govorim pesmu. Dogovorim se sa klaperom da kako udari klapu, legne pored kamere, otvori pak papir, pa ja da sa vrha kule čitam. Malo pogledam u nebo, ali se vratim dole i tako dalje. Šotra je bio jako ljut i nekako me otuđio dve godine. Malo me je ignorisao. Odstranio me iz svog života. Međutim zanimljivo je da ta emisija nikad nije prikazana. Sve ostale emisije su prikazane, a ova nikad. Znači, zbirka pesama Gojka Đoga “Vunena vremena”, proglašena je za nepodobnu i skrajnuta u to doba. Emisija je otišla u bunker, a ja sam sa njom otišao u bunker, kao i Šotra.

Foto: Milan Ilić / Ringier

Ali posle ste se, naravno, sarađivali?

– Posle smo se sarađivali, bogzna kako. Ispričao sam jednu anegdotu baš povodom njegovog odlaska. Moje poslednje viđenje sa Šotrom bilo je u ulici Svetozara Markovića. Vidim ga uz ulicu, a ja se spuštam niz ulicu i vičem: „E, Šole, zdravo, gde si krenuo, pobogu?“ To je bilo par meseci pre njegove smrti. Kaže: „Idem do Springfielda. Čuo sam da je stigla nova kolekcija, pa da vidim da li ima nešto za mebe.“ On je bio potpuno svoj. Bio je beogradski šmeker od devedeset i nešto godina.

Jeste možda nekad razmišljali da sve vaše priče stavite na papir?

– Ima ljudi koji su mi predlagali da ispričam silne priče koje imam o svojim kolegama, koje sam zapamtio, ne namerno, nego zato što su me te priče na neki način oplemenile i formirale. Sve te priče bih mogao da pričam do sutra ujutro – o Lanetu Gutoviću, o Žarku Lauševiću, o ljudima koji su već otišli ili ljudima koji su još živi. O mom kumu Voji Brajoviću. Ja toliko anegdota o Voji znam da bih mogao da napišem jedan kratki roman od nekih 150 stranica. Ti ljudi su obeležili moj život na svoj način. Proveo sam s njima jako mnogo vremena, opet na svoj način. Nismo bili drugovi nerazdvojni, ali smo bili drugovi koji su uspevali da se nađu u pravim trenucima, da se zajedno bave istim stvarima i da zajedno uživamo u istim stvarima. Govorim i o pozorištu, i o filmu, dobrim restoranima, dobroj hrani, lepim ženama…

I što radi Voja Brajović?

– Voja radi mnogo u pozorištu. Ne znam da li ste gledali njegovog “Oca” u Ateljeu 212. Ja još nisam otišao, ali sve vesti koje dolaze od ljudi kojima verujem, pozorišno verujem, kažu: „Idi gledaj, tamo je Voja fantastičan, tamo je prosto pravi, veliki Voja.“ Još nisam uspeo da nađem vremena da odem.

Ali nema ga na televiziji?

– Znate šta… Juče sam svom sinu u kolima dok me vozio pričao o tome da nisam video kameru, boga mi, već 6–7 meseci. Niti su me zvali.

A zašto?

– Ne znam. Znate dođu te pauze… A možda je i to naše malo tržište zasićeno našim imenima i prezimenima, pa se traže neka nova, starija lica. Malo je oseka što se snimanja tiče, to znam. Ne snima se toliko mnogo. Trebao sam da igram u jednoj seriji koja se još uvek snima, ali su mi naglo javili da ne igram. Ali ne bih zalazio u te teme.