Silvija Nedeljković o gubitku bebe, vantesnim i posledenjoj poruci Saši Popoviću

I posle mnogo godina Silvija Nedeljković privlači pažnju javnosti, a njena autentičnost nikada nije izbledela. Sada Silvija govori o borbi za potomstvo, preseljenjima i životu van Srbije, Saši Popoviću, “Zvezdama Granda”.

Na vrhuncu slave Silvija Nedeljković odlučila je da spakuje kofer i ode u nepoznato. Otišla je sa suprugom Sašom Stamenkovićem, koji se profesionalno bavi fudbalom, u inostranstvo.

U emotivnoj ispovesti za “Blic”, Silvija se dotakla profesionalnih izazova, ali i privatnog života.

– Samo lepa me sećanja me vežu za taj period. Mi smo bili u periodu kada nije bilo društvenih mreža, već su samo bili mediji koji su izveštavali o svemu što se s nama dešava. To je dokaz da smo bili na vrhuncu s svojim trudom, radom, kvalitetom. Lepo smo se slagali. To mi vraća lepe trenutke. Živeli smo zajedno, dosta vremena provodili zajedno u kombiju, dve godine smo radili kao grupa. Ljudi su nas tražili da radimo zajedno. Jako lepe uspomene, taj odnos sa pokojnim Sašom Popovićem. Sve je bilo tako lepo, a i bili smo mladi, pa nam je sve bilo interesantno – kaže Silvija, pa otkriva s kim je tada najviše vremena provodila.

– Sa Radom Manojlović, jer smo maltene živele zajedno. Gde god da smo putovale bile smo zajedno. Ona mi je bila cimerka. Ali generalno smo se svi voleli. Lepo smo se slagali. Svako je imao svoju energiju. Dinča je bio zadužen nasmejava, pa i Milan isto. Svilara sam možda najviše volela jer je bio najmlađi pa sam ga zvala moja mica i on mene tetka. Njega sam najviše prihvatila jer je bio najmlađi. Možda nekako zaštitnički stala. Ali volela sam Cobeta, Nemanju, Dinču… Svi smo bili kao jedno- rekla je ona.

Oči pune suza o Saši Popoviću: Kada je preminuo zaista mi je bilo preteško

Pričajući o “Zvezdama Granda” dotakli smo se i Saše Popovića, a evocirajući uspomene na njega, Silviji su zasuzile oči.

– Jako lepe emocije me vežu za Sašu Popovića jer sam od samog početaka imala njegovu veliku podršku. Bila sam drugačija. Kad god mi je bio potreban savet i ta dva minuta imao je za mene. Iz milošete me je zvao Silvuška i taj nadimak je ostao. Sada me neki bliski prijatelji tako zovu. Drago mi je kada čujem to, jer me podseti na njega. Dosta toga je učinio za nas, za svakog od nas ponaosob. Mislim da svi treba da mu budemo zahvalni jer to smo što smo zahvaljujući njemu. Cela ta priča od toga kako ćeš da se obučeš, izađeš, marketing, taj profesionalizam, kod nikog nisam videla kao kod njega. Bilo je trenutaka kada snimamo Novogodišnji program, on u režiji za malim monitrom, odjednom sve sve prekida, on ulazi jer je video da se plastika na stepeništu odvojila, sam to namestio vratio se… Do najsitnijih detalja je išao da sve bude savršeno. Dosta me je savetovao kako da se ponašam na sceni, da savladam drugu vrstu muzike. Jedno veliko hvala za sve što je za nas uradio – govori Silvija.

– Kada je preminuo zaista mi je bilo preteško. Bilo mi je strašno saznanje da više njega nema. I samim tim što se to tako desilo, što je propatio tih zadnjih par meseci, jer je on čovek koji to nije zaslužio. Trebalo je da živi beskonačno, zarad svega što je uradio za sve ljude i šta se zna i što se ne zna- kaže Silvija.

Volim da pošaljem Suzanu poruku podrške

Na pitanje da li je uspela da se čuje sa Suzanom, Silvija govori:

– Jesam. Bili smo na sahrani i nakon toga sam joj se javljala. Jednostavno volim da joj pošaljem poruku podrške. Čisto da zna. Ona je jako dobra žena, mislim da joj bar malo znači da je niko nije zaboravio ni njega ni nju i da smo svi podelili bol s njom.

Ona je otkrila da je Saši poslala poruku dok je bio u bolnici.

– Ne znam iz kog razloga sam išla. Tada sam ga srela i razgovarali smo. Tada mi je rekao kada se poželim da se vratim da su mi vrata otvorena. Što mi je drago bilo. Razmenjivali smo posle toga poruke. Sada za vreme bolesti ja sam mu pisala. Znala da neću dobiti odgovor u tom momentu, retko ko je uspeo sa njim da stupi u kontakt, ali sam želela da mu napišem i kažem sve ono što mi je bilo na srcu svih tih godina i da mu se zavalim na svemu neizmerno što je učinio za mene, ako je pročitao, a mislim da je pročitao, drago mi je što sam imala prilike, ne lično, ali bar na taj način da mu kažem sve što mi je bilo na srcu– rekla je ona.

Pitala sam Žiku Jakšića: “Dobro čoveče, zašto si me maltretirao?”

Silvija se dotakla i Žike Jakšića, pa na pitanje da li mu i dan danas zamera to što ju je terao da nosi kratke suknje i štikle, ona je objasnila:

-Žika je imao neku čudnu taktiku kada sam ja u pitanju. Sve pesme koje sam želela da pevam, nije mi dozvoljavao da pevam da li na turneji, dal’ na koncertima u Areni. Bili su neki pehovi koji me vezuju za njega vezano za te koncerte. On je insistirao da se mi oblačimo scenski, da nosimo kratke suknje, štikle. Npr. Rada je u tome, to je njen stil, dok sam ja potpuno drugačija osoba. Ja mogu da iznesem mini suknju, ali i da budem zakopčana do grla, ali drugačije ću do ta iznesem. Ali se na tome potenciralo, ja to nisam volela. Ja sam terala svoj fazon, držala do sebe i isterala sam. Tu smo imali tu neku razliku. Posle nekoliko godina kada smo se sreli ja sam ga iz zezanja pitala: “Dobro čoveče, zašto si me maltretirao?” Na šta je on rekao: “Ja sam baš tebe voleo, želeo sam da te očvrsnem”. Malo je čudna taktika s njegove strane, ali nije urodilo plodom. Ja ću uvek ostati svoja– rekla je ona i dodala:

– Što se produkcijski tiče on je izvukao iz mene što drugi ne bi mogao. On je radio pesmu “Jedini, jedina “sa Nemanjom Stevanovićem. Smatram da je kao producent u studiju izuzetan. Nemam loše mišljenje o njemu da se razumemo. On je profesionalac i dobar čovek. Ali pristup sa mnom je bio pogrešan, trebalo je da bude drugačije. Poštujem njegov rad.

Znala sam da je sa Sašom prava ljubav

Na vrhuncu karijere Silvija je odlučila da sve napusti i ode sa budućim suprugom Sašom Stamenkovićem van Srbije. To je bila velika hrabrost.

– Znala sam da je Saša pravi. To smo odmah osetili. Mi smo se verili posle tri meseca naše veze. Odmah smo počeli da živimo zajedno. To se jednom doživi i za tu ljubav se treba boriti na svim aspektima. Kao i svaka veza, brak ima svoje uspone i padove. Dosta smo mi različiti po stavovima, po svemu, ali pravimo kompromis. Prevazilaze se sve krize, prepreke- rekla je ona i dodala:

– Kada smo počeli da se zabavljamo imala sam od starta njegovu podršku. Bilo je malo nesigurnosti kao kod svakog muškarca, kao i kod mene. Njegova nesigurnost se pokazivala da li je ovaj natpis tačan, da li sam ja ovde, dok mu nisam objasnila kako sve funkcioniše. Dok se nismo dobro upoznali. Dočekivao me je u ranu zoru kada dolazim sa puta, često sam vozila sama. Dočeka me sa doručkom, pa ode na trening. To su sitnice koji grade jedan zdrav odnos.

Osoba sam koja ide emocijom, ne stidim se suza

Iskrenost je nije koštala, ali priznaje jednu stvar:

– Ne znam često da isključim srce, a da uključim mozak. Jednostavno idem srcem pa kako bude. Dosta puta budeš povređen, dosta puta se teže poneseš sa nekim stvarima, ali ne može da te razočara ili neko do koga ti nije preterano stalo. Ali sam osoba koja ide emocijom. Ne stidim se toga. Nije mi problem da se zaplačem. Ne stidim se suza, ne stidim se odluka kojih sam donela srcem. Smatram da je to odlika hrabre žene. Nije sramota plakati.

Teško je kada izgubiš bebu, teško je da se vratiš iz toga

Silvija je otvoreno pričala o borbi za potomstvo.

– Upravo te ta vera vodi napred. Ovo nije tužno i ne želim da se ovo gleda na tužan način zato što mnogo žena to prolazi, možda i duže nego ja. Teško je kada ideš na vantelesne, teško je kada izgubiš bebu, teško je da se vratiš iz toga. Meni se pre dve godine desilo da sam mislila dva, tri meseca nakon gubitka da ne može dalje, da više nema dalje i da je to to. Međutim, ta vera i to nešto me je vratilo na pravi put i opet mi dalo tu snagu. Želim da ženama kažem da ne treba odustajati. Dokle god smo mi sa dve noge na zemlji, žive, zdrave i prave to je moguće. I kada su prognoze lekara nikakve desi se čudo. Meni se konkretno desilo čudo. Mislim da je sve to nešto što nas još više ojača, šta treba da nas pogura napred. ne treba da se odustaje. Nažalost to je sastavni deo naših života. Svaki drugi par se bori sa sterilitetom i to je jedna tužna istina svih nas. Ne vidim ništa loše da se priča o tome, da podržavamo jedni druge da se apeluje da žene pričaju o tome. Jer možda bi dale savet nekome šta je ona prošla i možda bi nekom pomogle. Da li je to ishrana, način života, odnos prema sebi… Mnogo parova ulaze u krize, probleme kada im se dogodi gubitak, te negativne čuvene bete. Sve je to teško. Teško je nama ženama koje treba sve to da iznesemo. Ali teško je i muškarcima. Znam da i moj Saša sigurno na sebi težak način proživljava. Neće plakati, ali na muški način vidim da pati. Međusobna podrška je bitna. Tu je snaga, ta srž uspeha, ta povezanost, i sam šlag na torti je ta vera da ne treba odustajati. Treba verovati, samo pozitivno i to će doći. Samo je božja volja u pitanju- rekla je ona.

Dosta su mi pomogli razgovori sa duhovnikom

Silvija je pričala o emotivnoj amplitudi. Od najveće sreće kada saznate da ste u drugom stanju, do tuge kada se izgubi beba.

– Puno je tu emocija. Od toga trenutka kada ostaneš u drugom stanju tada počinje strah. Bar kod mene je tako bilo, posle toliko godina borbe. Prvi pozitivan test, prva trudnoća, tada kreće strah. S tim se treba izboriti, na koji način se ponašati, tada te sve plaši. Od toga da li si seo naglo, pa do drugih stvari. Ali treba se ponašati prirodno. Ali to ti ne da mira, imate unutrašnji strah. Do tog momenta kada se desi da se dogodi spontani, tada je podrška partnera i porodice i ljudi koji su ti važni u okruženju baš bitna. Ja nisam imala depresiju, napade anksioznosti, jednostavno sam bila tužna, jer nije uspelo. A onda sam se vodila time ko zna zašto je to dobro i to je ono što me je vuklo napred. Dosta su mi pomogli razgovori sa duhovnikom, da me izdigne iz cele te situacije. To bi svakom preporučilo, da nađe osobu s kojom može otvoreno da razgovara. Prirodno je da budeš tužan, da ti bude teško. Ali je bitno da ideš dalje. Ako se desilo jedno, desiće se opet. Sve je je u božjim rukama, biće.

Silvija je govorila kakav joj je život bio van naših granica, da li je tamo plakala, ali i kada se vratila gde se nastanila, a o tome pogledajte u videu na početku teksta.