Ispovest unuke Beti Đorđević | Kurir

Beti Đorđević preminula je u subotu u 82. godini života, a njena unuka govorila je o odnosu sa voljenom bakom, ali i o tome kako su protekli poslednji dani legendarne pevačice.

– Ona je preminula u subotu, a nas dve smo se čule u četvrtak. Popričale smo na temu njenog nastupa koji je imala u petak uveče u RTS klubu. Trebalo je i ja da idem, međutim nisam bila najbolje zdravstveno, tako da sam ovog puta propustila to veče. Inače sam pratila svaki njen nastup i svaki koncert. Ostalo je da se čujemo za vikend, pošto je nama slava bila u utorak, čisto smo želele da preciziramo vreme kada će ona doći kod nas. U subotu se nismo čule jer ona uvek nakon nastupa odmara, a kada ja idem na njen nastup, čujemo se i sumiramo utiske, jer je to bilo uobičajeno za nas dve. Nekako sam tada rekla: “Neka ona u subotu odmori i čućemo se u nedelju.” U nedelju sam joj poslala poruku, ali ona nije odgovorila na Viber i eto…

Znali ste da nešto nije u redu?

– Ja sam to znala, zato što je ona meni uvek znala da odgovori u roku od pet minuta. Bukvalno, ne prođe pet minuta i odgovor stigne. Ja sam je u ponedeljak zvala u devet, pa zatim u deset, u jedanaest, u dvanaest, ali odgovora, nije bilo. Majka je pozvala i na fiksni telefon, ali… Ona je mene tešila sve vreme govoreći da sigurno nije ponela telefon sa sobom. Ali ja sam znala, gde god da je išla, uvek je nosila telefon… Čula sam se i sa suprugom i zamolila sam ga da, čim dođe, odmah ode do nje. Kada su otišli, imali su šta da vide.

Da li se vama žalila u poslednje vreme na nešto?

– Nije se žalila nikad ni na šta. Beti je uvek, šta god da je bilo u njenom životu, uvek bila nasmejana i pozitivna i to je nas u stvari motivisalo. I sad ne mogu da pričam o idolima, bez veze je pričati o idolima, ali o nekim životnim primerima mogu. Ja uvek izdvajam moju majku i baku. Bude joj nekad teško malo pa se požali: „Jao, Tinka, nije mi baš… Boli me jako ruka.“ Ja joj kažem: „Pa dobro, bajka…“, jer ja sam je zvala bajka. Ja nju nikada nisam zvala baba, uvek bajka. I ja kažem: „Pa što ne odeš kod lekara?“ A ona: „Ma koji lekari, imam sutra nastup.“ Ja nastavim: „Pa kakav nastup, boli te ruka.“ A ona kaže: „Moja Tinka, koga briga, brije li se vladika. Ja moram da idem.“ I to je bila njena uzrečica koju sam zapamtila i dan- danas. I uvek je znala, i kad je teško, prosto završi ili ispriča šta ima, našminka se, sredi se, izađe napolje i ona je nasmejana. Ona je bila najvedrija, najpozitivnija osoba koju ja ne znam. Samo oni koji su je poznavali zaista znaju kakva je ona bila.

Njoj je uvek bilo teško za vreme praznika. Pošto su iza nas Nova godina i Božić da li vam je pričala nešto ovih poslednjih nedelja?

– Jeste. Moram reći da je bila potrešena 2. januara, s obzirom na to da je mom bratu 3. januara rođendan. Mi smo se tu, uoči praznika, negde i sreli i videli i bila je jako potrešena, jer je preminula jedna njena jako dobra prijateljica. Tog dana je baš onako zaplakala i bilo joj je teško i u stvari je sve vreme pričala: „Bože, kako ovo vreme prolazi. Bože, zašto ljudi odlaze, kako nas je sve manje i manje.“ I bilo je jako teško. Tu sam videla koliko se potresla, a s druge strane, ono što mi je rekla jeste da je, kada je napokon, kao krunu njene karijere, doživela tu nacionalnu penziju, rekla: „Tićo moja, ja sam sada sve završila, ja sada više ne moram ni da pevam. Ja sam svoje za života uradila što sam uradila.“

Nažalost, tu nacionalnu penziju ni prvu nije primila…

– Nažalost, nije. Nije doživela i ja samo mislim da su se njena duša i srce u stvari opustili zato što je ona napokon doživela to. Izborila se za tu pravdu. Uprkos nepravdi koja je njoj učinjena pre dugi niz godina, da ne kažem decenijama. Nažalost, nešto što je normalno u svetu, kod nas nije normalno i možda se negde i borimo sa vetrenjačama u tom smislu vezano za kulturu i za umetnost koja je ovde i te kako dostupna i zastupljena, ali ne znamo da cenimo prave stvari. I uvek se i ona sama plašila, i kada se vratila na scenu, i kada se vratila među ljude, kako će ljudi nju prihvatiti, kako će prihvatiti njenu muziku, a u stvari bilo je strašno puno ljudi koji su ocenili njen trud i rad.

Iako je bila javna ličnost, nikada nije pokazivala da je ona u stvari zvezda?

– Nikada. Ona je bila jako skromna žena. Bila je jedna žena iz naroda. Stvarno jeste, i nekako se uvek i sama se brinula i bila nesigurna, a nije svojstveno tako je jednoj zvezdi. Šta god da se dešavalo i šta god je da je htela da uradi ili je imala nešto značajno vezano za svoj rad, uvek je zvala da pita: “Tićo, šta ti misliš o tom? Da li ja to mogu?” Ona je do poslednjeg dana u stvari i pevala. Ona je u petak pevala, a u subotu je otišla.

Šta se dešava sa filmom koji se radio o njoj?

– Film će se realizovati u narednom periodu. Za sada još uvek nemam puno informacija na tu temu, osim da scenaristkinja želi sve da izgura do kraja. Stvarno smatram da taj film, bez obzira na to koliko će bolan nama biti i koliko će nama težak biti, treba da se snimi i ljudi treba u stvari da vide sve što je ikada bilo vezano za njen život, zato što postoje razne priče i spekulacije i stvari koje apsolutno nisu istinite i relevantne. a ovaj film će to i pokazati. Tako da u narednom periodu svakako možemo se čuti i oko detalja svega ostalog.

Da li vam je baka ostavila nešto u amanet?

– U amanet mi je ostavila ljubav prema muzici. Ona i moj pokojni otac. Ostavili su mi osećaj muzike kakav ja ne mogu da objasnim, U stvari, ljudi koji se rode sa tim i koji žive sa tim mogu samo da osete. I često puta sam sama sedela i slušala. Ja znam kako je moj pokojni otac osećao muziku i kako je doživljavao i koliko je puta plakao, sada i ja isto tako doživljavam svaku njenu pesmu. Tako da, ostavila mi je u amanet ljubav prema muzici i da do kraja života gajim u stvari uspomenu na nju i na njen lik i delo. To ću se i potruditi da dok ja postojim svakako negujem.

Nažalost nije doživela da ponovo postane prabaka. Vi ste trudni, očekujete devojčicu. Da li možda razmišljate da se devojčica zove Blagica?

– Razmišljali smo o tome svakako i čekam da prođe sahrana, da prođe sve, pa ćemo sesti zajedno i popričaćemo o svemu. Stvarno mi je, jako mi je žao što nije doživela, zato što znam kada je mom suprugu kroz euforiju rekla: “Moj Vlado, pa kako ćemo mi to da proslavimo, pa kako ćemo mi da se napijemo. Jedva čekam, ne mogu da dočekam.” I obično je kroz smeh govorila: “ Jesi tata spreman za devojčicu?” Toliko se radovala, i meni je stvarno žao što nije dočekala još jedno praunuče, ali opet kažem da nije bilo nje ne bi bilo mog oca da nije bilo mog oca i moje majke, ne bi bilo mene tako da ja sam ponosna što sam član porodice Đorđević bez obzira na to što se sada prezivam Đurić. Ono što možda niko nije doživeo ja sam doživljavala sa njom i stvarno živeće i kroz moju decu, i kroz njihovu decu, i kroz godine koje su pred nama.

Da li ste razmišljali i o tome da bi možda Beti želela da bude sahranjena pored sina Branislava koji je preminuo pre trinaest godina?

– Jesmo, razmišljali smo i dugo smo se preslišavali svi zajedno, jer znamo gde u stvari njeno srce i duša, pripadaju. Ali sa druge strane, Aleja je krajnji pečat njene karijere i zaslužuje da bude tamo, jer za sav doprinos koji je ona donela u ovom našem ovde svetu i našoj kulturi, i te kako zaslužuje da bude tamo sahranjena. Tako da bez obzira na to što je volela svog sina, ona je sada sa njim. I oni sada sviraju najlepše melodije i muziku koju su zajedno voleli soul, džez i fank – govrila je Kristina za Blic.