Neobična životna priča legendarnog fotografa

Povodom godišnjice rođenja legendarnog dizajnera Sesila Bitona, koja je bila 14. januara, bilo je vreme da se prisetimo interesantnog života i slave koju je čuveni fotograf stekao nakon mjuzikla “Moja lepa gospođa” (My Fair Lady), pozorišnog komada koji je doživeo uspeh kakav se nakon toga gotovo nikad nije ponovio. 

Sesil Biton je rođen 14. januara 1904. u Londonu, tačnije u Hampstedu, kao sin trgovca Ernesta Voltera Hardija Bitona i njegove žene, Eti Sisons. Sesil Biton je bio prepoznatnjiv po svom dendističkom oblačenju i feminiziranim manirima. Kao student nosio je karmin i mazao nokte.

Od malih nogu je pokazao interesovanje za fotografiju, a njegov prvi dodir sa fotografijom bio je preko njegove dadilje koja mu je pozajljivala kameru Kodak 3A, popularni model foto-aparata namenjen i idealan za početnike u ovoj oblasti.

Fotografija mu je isprva bila hobi, nakon čega je otišao na školovanje u Harou, da bi u periodu između 1922. i 1925, nastavio školovanje na Kembridžu, ali ga nikad nije završio.

Napustio je univerzitet, zaposlio se u trgovačkoj firmi svog oca i dao otkaz već posle 7 dana. Malim koracima krenuo je da gradi karijeru, prvo za katloge gardarobe, sve dok nije stigao do Voga, prvo kao ilustrator, a zatim i kao fotograf.

Za vreme Drugog svetskog rata prijavio se u službu ministarstva informacija Ujedinjenog Kraljevstva kao ratni fotograf. Putovao je po frontovima i fotografisao vojnike, izbeglice, ratnu opremu i objekte.

Ipak, najpoznatije njegovo delo “Moja lepa gospođa” ostalo je upisano kao njegov veliki uspeh.

Premijera na Brodveju, 15. marta 1956. godine, bila je sve samo ne mirna. Iako je Biton mesecima radio na kostimima sa ogromnim entuzijazmom, probe su bile haotične, scena nije funkcionisala kako treba, zavese su zapinjale, a generalna proba završila se kao potpuni fijasko.

Snežne oluje su rasterivale publiku, dok je glavni glumac, Reks Harison, bio paralisan strahom i ispadima ega.

Mladu Džuli Endruz, tada dvadesetogodišnjakinju u ulozi Elize Dulitl, situacija je toliko iscrpela da je tokom probe u besu bacila papuče u Harisonovo lice, što su njene kolege nagradile aplauzom.

Ipak, Biton je brinuo bez razloga. Veče premijere bilo je trijumfalno. Kako je zapisao u dnevniku, “svaka šala je bila shvaćena, svaka nijansa dočekana ovacijama”.

Ubrzo je postalo jasno da je “Moja lepa gospođa” njegov najveći uspeh do tada, što je kasnije i potvrđeno, jer mu jed donela drugu od ukupno četiri nagrade Toni.

Do kraja izvođenja 1962. godine, nakon skoro 3.000 predstava, mjuzikl je postao najprofitabilniji u istoriji Brodveja. Londonska verzija, postavljena 1958. u pozorištu Rojal Druri Lejn, igrala se pet i po godina i važila za najskuplju produkciju Vest Enda tog vremena.

U karijeri dugoj preko 60 godina Biton je postao internacionalno slavan po svojim glamuroznim i stilizovanim fotografijama poznatih i po dizajnu filmskih i pozorišnih kostima. Za svoj rad na kostimima dobio je dva Oskara, i to za filmove Žiži (1958) i Moja lepa gospođice (1964).

Biton je u kostimima crpeo inspiraciju iz edvardijanskog perioda, muzika, elegantne toalete svoje majke, šešire sa nojevima perjem tetke Džesi, modne ilustracije s kraja 19. veka.

Legendarna scena na Askotu, u crno-beloj paleti, postala je vizuelni simbol predstave – “nepokretni friz dama poput svraka na beloj pozadini”, kako ju je sam opisao.

Ukupno je dizajnirao više od 150 kostima i opsesivno nadgledao svaki detalj. Šeširi su bili toliko veliki da su glumice ponekad morale bočno da ulaze u prostoriju, a dugmad sa starih zavesa iz njegovog doma završila su kao ukras na kostimima “Bisernih kraljeva i kraljica”.

Uspeh na sceni otvorio mu je vrata modne i medijske slave, fotografije su se pojavljivale u Vogu i Ladies’ Home Journalu, nastale su modne i dečje kolekcije, izložbe skica, a kasnije i knjiga “Lepa dama Sesila Bitona”.

Filmska verzija donela je novu dramu. Iako je Biton ostao zadužen za kostime i scenografiju, Džuli Endruz je izgubila ulogu Elize, koju je preuzela Odri Hepbern.

Snimanje u Holivudu bilo je napeto, Biton se često sukobljavao sa rediteljem Džordžom Kjukorom, a tenzije su kulminirale njegovim preranim odlaskom sa projekta.

Ipak, sav trud se isplatio. Film “Moja lepa gospođa” doneo mu je dva Oskara, a njegov rad zauvek ga je upisao u istoriju. 

– Ne postoji formula za uspeh. Ali kada se svi elementi spoje u jednu celinu, sve muke odjednom postanu vredne – napisao je on jednom prilikom.

Sesil je tokom svog života fotografisao velike holivudske zvezde, a godine 1972. dobija titulu sera. Dve godine kasnije doživljava šlog, koji je kao posledicu doneo trajno oduzimanje desne strane tela.

Iako je naučio da piše, slika i namešta foto-aparat levom rukom, smatrao je da više neće moći da zarađuje. Kao rezultat te zabrinutosti ulazi u pregovore sa Filipom Garnerom oko prodaje na aukciji njegovih radova. Umire u svojoj kući u Brodčalku 1980. godine usled srčanog udara.

Sesil Biton je za sebe govorio da je “užasni, užasni homoseksualac”, ludo je bio zaljubljen u Pitera Votsona, bogatog kolekcionara umetničkih dela, ali mu on nikad ta osećanja nije uzvratio. Biton je takođe tvrdio da je navodno imao aferu i sa Garijem Kuperom, ali on o tome nikad nije govorio.

Bonus video:

Etno haljina iz Knjaževca pokorila italijansku modnu scenu 

( Glossy, Ilić Milica )