Intervju nedelje scenarista i reditelj Miloš Radović

Bez sumnje jedan od najcenjenijih domaćih scenarista i reditelja je Miloš Radović, autor čiji rukopis prepoznajemo po specifičnom spoju melanholije i crnog humora. Diplomirao je režiju u Beogradu, usavršavao se u Tokiju, a tokom karijere osvojio je desetine prestižnih međunarodnih i domaćih priznanja. Od kultnih naslova kao što su “Mali svet”, “Pad u raj” ili kultna serija “Otvorena vrata”, pa sve do višestruko nagrađivanog “Dnevnika mašinovođe”, koji je bio i srpski kandidat za Oskara, njegovi filmovi ne prestaju da intrigiraju publiku i kritiku. Novo ostvarenje koje je oduševilo publike je serija “Zvaćeš se Varvara”, koju pratimo vikendom na kanalu Superstar, što je bio povod za razgovor sa umetnikom koji vešto balansira između pozorišta, televizije i filma.

– Pre sedam-osam godina RTS je raspisao anonimni konkurs za TV seriju. U tom trenutku za mene je ta ponuda zvučala primamljivo: anonimno, a dobro se plaća. Plus, imao sam projekat o kojem sam dosta mislio i na kojem sam dugo radio, a koji se po temi i produkcijskim gabaritima uklapao u njihov zahtev. Poslao sam tri uvodne epizode i deset sinopsisa za nastavak. I pobedio. Pare sam uzeo, ali od projekta nije bilo ništa. Do pre godinu-dve. Tada je seriju preuzeo “Zilion film”.

– Seriju sam počeo da gledam na četvrtoj epizodi. Pre toga se nisam usuđivao, imao sam tremu. Sad je gledam u redovnom emitovanju. Kad naiđe nešto slabije napisano, ja promenim na “Ceca šou”.

– Serija nema veze sa Srbijom. Srbija je slučajno izabrano mesto dešavanja. To je pre svega jedna multižanrovska bajka o složenoj ljudskoj borbi s nesrećom. Možda pre svega žena, a zatim i svih ostalih. Niko nije imun. Ni deca. U ovoj drami, na kraju, jedino dete ne preživi. Svi viču “Pomozi, Bože”, ali on se ne obazire. Ima druga posla. Stavio je slušalice na uši.

– Ovo nije serija koja bi mogla da se nastavi, nema više šta da se kaže, sve je rečeno. Na početku, prvi naslov je bio “Jezero koje su popile krave”. Krave su popile jezero i gotovo.

– Ovako je bilo: kada sam odlučio da se prijavim na konkurs za seriju, seo sam za sto i nisam ustao sve dok svih 540 stranica nije bilo napisano. Žena mi je donosila ukusne čajeve, a ja sam pisao. Njena lepota i miris tih čajeva bili su jedine lepe stvari koje su me okruživale, sve ostalo je bio pakao. Muka i pakao. Rekao sam – više nikad!

Ta odluka nije dugo trajala, sad baš pišem jednu vrlo zabavnu komediju. Žena je ista, čajevi su novi model.

– Režiram retko, samo onda kada nema neko bolji. Mrzi me. Rana ustajanja, bedna hrana, dvanaestočasovna snimanja, tvrde stolice, tanka kafa. Poslednji film koji sam snimio “Dnevnik mašinovođe” bio je druga priča. Tu je bilo sve fino, jedno pravo kreativno uživanje. Voleo bih još jedno takvo iskustvo, uželeo sam se.

– Ne znam šta je “kriza scenarija”, ne verujem da tako nešto postoji. Ako imate pufnasti jastuk na stolici, milu ženu za čajnikom i mirišljavi čaj – kriza scenarija ne postoji. Možda ima previše ljudi koji ni uz ove najbolje uslove prosto ne znaju da pišu, pa tako nastane kriza. To mogu da razumem. Ali ako je sve tu, plus dar, krize nema. Gledao sam nedavno seriju “Tvrđava”, to je pisao neki dečko, kao da nije ni punoletan, a tako je dobro. Taj mladić je bez iskustva, možda i bez znanja, ali iz njega sipa čisti dar, verujem da on ništa i ne ispravlja. Nema potrebe. Kriza scenarija? Ma ne.

– Kao i ovaj dečko iz “Tvrđave” koga sam maločas pomenuo, tako je i Biljana Srbljanović tada bila treća godina Akademije. Samo dar i ništa više. Kao slavina koja se pokvarila dok je bila na najjačem mlazu i nema majstora da je zaustavi. Vikend je, plus slava. A iz nje šiklja. Tu je izletelo dara više nego za sledećih deset godina. Ja sam sedeo i zapisivao, kao Salijeri. Tako su nastala ta prva “Otvorena vrata”. Bez kontrole, bez organizacije, bez razmišljanja. Bum, pa šta bude. Nešto je valjalo, nešto i nije. Bilo je dosta stvari koje su rikošetirale od mete. Ali mislim da je sve zajedno bilo smešno, blesavo i veselo.

– Triler je lako pisati. Boza za seriju. Može trista epizoda da se vozi oko toga ko je ukrao Ćelinu drogu. Ovi uhvate ovog, on ide tamo, ubije onog, onaj se osveti, uzme im pare, oni ga nađu, odjavna špica. Druga epizoda: ispostavlja se da onaj treći radi za službu, a Petar kidiše na najbolju ribu. Riba se ne da, ali popušta… a na kraju – “gledaćete u sledećoj epizodi”. Nije neka zahtevna stvar, ne mora mnogo da se misli. Lepa žena i čaj su višak ovde, može i neženja da piše.

– Nemam izazove. Pišem kad mi se nešto dopadne, ne mora da bude izazovno. Bitno je da mi drži pažnju. Već neko vreme pišem pozorišni komad o bračnom paru dementnih špijuna. Oboje su radili kao operativci, ali su toliko dementni da više ne mogu da se sete ko je šta radio, čiji je koji slučaj bio, koja akcija, kako se ko zvao. Otkrivaju strogo čuvane tajne… U igri je i treći lik, njihov sestrić, koji pokušava da ih opljačka. Ali na kraju – opljačkaju oni njega. To je komedija i uživam što mogu da se smejem dok pišem.

– To se još nije desilo, da me javnost i kritika posmatraju kao ime za sebe. Pretpostavljam da se i neće desiti. Ne vredi. Bio sam čika Duškov sin, a sad, kad sam i sam čika, postao sam samo sin Duška Radovića. Po tome se jasno može videti koliko je to ime bilo i ostalo jako i kako i danas blista punim sjajem. To je lepo, ja se radujem, ništa mi to ne smeta. U jednom pomenu u Politici, na četrdesetogodišnjicu od smrti, moj sin i ja smo napisali: “Da smo znali da će tako brzo otići, ranije bismo se rodili.”

– Jedva sam pristao na tu funkciju, smatrao sam sebe apsolutno nekompetentnim za tu dužnost. Kakve ja veze imam s književnošću za decu, pitao sam se. Ali pomislio sam na kraju, možda ću baš tu, s tog mesta, najbolje zaštititi ime svog oca. I dosad nije bilo primedbi ni iz stručne javnosti, to i vi kažete. Drago mi je ako je tako. Fine i pametne knjige smo do sada izabrali. Srbija nije u krizi u toj oblasti.

– Nudio sam Lazaru nešto smešno. I njemu je bilo smešno, ali ne dovoljno da bi pokrenuo mašinu. Moraću da napravim još smešnije ako ću nečemu da se nadam. Teško ga je danas nasmejati, kao da mu više ništa nije smešno…

 Bonus video: Danica Ristovski o glumi