Lord Luis Mauntbaten optuživan za zlostavljanje dečaka

Kraljevske porodice širom sveta strogo čuvaju svoju privatnost, pa malo ko zna šta se dešava iza debelih zidova njihovih dvorova. Međutim, ne uspevaju to uvek, pa su Epstajnovi fajlovi koji danima potresaju svet otkrili da su princ Endru iz britanske kraljevske porodice i norveška princeza Mete-Marit bili u kontaktu sa Džefrijem Epstajnom. Mešutim, čak i ova otkrića optužbe blede u poređenju sa jednom drugom ličnošću koja je decenijama bila u samom središtu britanske kraljevske porodice – lordom Luisom Mauntbatenom.

Ova tvrdnja ne samo da je izjednačila njegove sklonosti prema deci, već je nastavila i dugogodišnje saučesništvo medija u prikrivanju istaknutih slučajeva zlostavljanja dece. Opisujući Mountbattena kao „seksualno proždrljivog čoveka čija je biseksualnost postala tema američkih obaveštajnih dosijea“, novine su ignorisale izričito navođenje u dosijeu da je njegova sklonost bila prema „dečacima“, piše Front Pages Detetectives.

FBI dosijei objavljeni su na osnovu zahteva po Zakonu o slobodi informacija (Freedom of Information Act), a sastavljeni su 1944. godine, nakon što je Mountbatten imenovan za vrhovnog savezničkog komandanta Jugoistočne Azije. U njima su se nalazili i komentari baronese Dizi, Elizabet de la Puer Beresford.

Baronesa Dizi je izjavila da je Mountbatten „poznat kao homoseksualac sa perverzijom prema mladim dečacima“ i da je „nepodoban čovek da vodi bilo kakve vojne operacije zbog tog stanja“. Dalje je navela da se i njegova supruga, ledi Mountbatten, smatrala podjednako nestabilnom. E. E. Konro, šef njujorške kancelarije FBI-ja, dodao je u dosijeu da ona „ne izgleda da ima poseban motiv za davanje gore navedenih izjava“.

Nedugo nakon braka, nezadovoljna Edvina je započela niz afera, a u zahtevu za razvod iz ranih tridesetih godina 20. veka, koji je podnela Marjori Hol Simpson, Edvina se pominje kao osoba koja je imala vezu sa njenim suprugom, Henrijem Entonijem Simpsonom. Skandal je naveo Mauntbatnove da stupe u otvoreni brak, nakon čega su usledile nove afere, među kojima je možda najpoznatija ona sa legendarnim afroameričkim pevačem i marksistom Polom Robsonom.

Komentari baronese pokazuju da je ponašanje Mauntbatenovih već duže vreme bilo otvorena tajna u elitnim britanskim krugovima i da se nije odnosilo samo na Edvinine postupke. Ipak, FBI je izgubio veće interesovanje za Mauntbatena kada je njegova lojalnost Zapadu bila potvrđena. Istražitelji su u jednom trenutku strahovali od mogućih marksističkih simpatija kod Mountbatena ili u njegovom bliskom okruženju, što možda i ne čudi s obzirom na Edvinine veze sa Robsonom.

Mauntbatenovu sklonost prema dečacima, a ne prema odraslim muškarcima, potvrdio je njegov vozač tokom rata, Norman Nild. Nild je 1987. godine, u razgovoru za New Zealand Truth, priznao da je prevozio dečake uzrasta između 8 i 12 godina svom komandantu. Tvrdio je da je Mauntbaten koristio „brendi i limunadu“ kako bi umirio decu pre nego što bi izvršio seksualne radnje, kao i da je za ćutanje dobijao 5 funti po susretu – što bi danas vredeo iznos veći od 200 funti.

Detalji ovog šokantnog dosijea postali su javni 2019. godine objavljivanjem knjige The Mountbattens: Their Lives & Loves istoričara Endrua Lounija. U okviru knjige, Launi je intervjuisao Entonija Dejla, muškog seksualnog radnika koji je tokom sedamdesetih godina radio za londonsku elitu.

Dejli je otkrio da je „Mauntbaten imao svojevrsni fetiš na uniforme – zgodne mlade muškarce u vojnim uniformama (sa visokim čizmama) i lepe dečake u školskim uniformama“. U intervjuu sa Dejlijem iz prethodne godine navodi se da su među njegovim drugim klijentima bili i sovjetski špijun i istoričar umetnosti ser Entoni Blant.

Blant, koji je u Bakingemskoj palati obavljao funkciju kustosa Kraljičine zbirke slika, razotkriven je 1979. godine kao jedan od ozloglašene špijunske mreže „Kembridž petorka“, koja je šezdesetih godina izazvala skandal u britanskom establišmentu nakon što je otkriveno da su njeni članovi bili sovjetski agenti. Trojica su pobegla u Moskvu, ali je Blant uhvaćen i dobio anonimnost i imunitet u zamenu za to što je 1964. godine izdao svoje sovjetske rukovodioce. Dejli tvrdi da ga je ovaj špijun pitao da li je bio štićenik Kinkore, ozloglašenog doma za decu u Belfastu, gde su dečake zlostavljali zaposleni i istaknuti ljudi iz društva.

Čovek odgovoran za razotkrivanje Blanta kao jednog od „Kembridž petorke“ bio je pisac Robin Brajans. Iako su Brajansovi postupci u imenovanju Blanta predstavljali veliku vest u Ujedinjenom Kraljevstvu i imali dugoročne posledice, njegovi pokušaji da razotkrije Mountbattena uglavnom su nailazili na gluve uši. Brajans izričito navodi da je Mountbattenovo stvarno interesovanje bilo usmereno ka „dečacima prve godine elitnih javnih škola“ i da je redovno učestvovao u „mrežama bivših učenika koje su organizovale orgije“.

Lord Luis Mauntbaten sa suprugom i Mahatmom Gandijem prilikom posete Indiji:

Pišući u novembru 1989. godine, Brajans je naveo da je tadašnja premijerka Margaret Tačer „narušila status kvo“ kada je bila primorana da britanskom parlamentu prizna da je Blant bio dvostruki agent, čime je rizikovala da Blant progovori o aktivnostima u vezi sa Kinkorom. Brajans dodaje: „Ova izdaja (kako ju je Blant doživeo) pretila je da iz ormara izvuče razne kosture. Među njima, ne najmanje važan, bio je dugogodišnji aranžman po kojem su dom Kinkora i škola Portora za dečake korišćeni kao homoseksualni bordeli za mnoge istaknute ličnosti, uključujući lorda Mauntbatena.“

Poznato je da su Mauntbaten i Blant poznavali jedan drugog, a Brajans u irskom magazinu Now tvrdi da su obojica bili deo iste pedofilske mreže koja je nabavljala dečake iz škola i domova za decu na severu Irske, uključujući školu Portora u Eniskilenu i Kinkoru. Nekoliko bivših žrtava skandala Kinkora navelo je da su bili prevoženi Mauntbatenu u njegov dom na jugu, u Malagmoru, u okrugu Sligo.

Otkriven još 1977. godine, Kincora Boys’ Home (Dom za dečake Kinkora) bio je mesto jednog od najvećih skandala seksualnog zlostavljanja dece u Irskoj i pokušaja zataškavanja. Dečaci u domu bili su zlostavljani i prostituisani širom regiona.

Godine 1980, troje članova osoblja je optuženo za dela povezana sa zlostavljanjem. Među njima je bio Vilijam MekGrejt, uticajan ulsterski lojalista i osnivač ekstremno desničarskog pokreta Tara. Njegove veze sa britanskim establišmentom bile su opsežne, a MekGrejt je korišćen kao saveznik tokom britanske “prljave ratne” kampanje protiv irskog republikanizma. Iako su svi osuđeni, većina onih koji su učestvovali u zlostavljanju je prošla nekažnjeno.

Klikom na link pročitajte priču Artura Smita koji tvrdi da ga je lord Mauntbaten silovao.

Knjiga Lounija takođe sadrži intervju sa jednom od Mauntbatenovih žrtava tokom njegovih poseta Kinkori, 16-godišnjim dečakom poznatim samo kao „Amal“.

„Bio je vrlo ljubazan, vrlo fin. Znao sam da je neko važan. Pitao me je da li želim piće ili bombonu. Rekao je da voli tamnopute ljude, posebno Šrilankance, jer su vrlo prijateljski i privlačni. Sećam se da je hvalio moju glatku kožu. Dali smo jedno drugom oralni seks u 69 pozi. Bio je vrlo nežan i osećao sam se prijatno. Delovalo je vrlo prirodno. Znam da su nekoliko drugih dečaka iz Kinkore dovođeni kod njega u drugim prilikama,“ prisetio se Amal.

Tvrdnje o prominentnoj pedofilskoj mreži dodatno je istražio savremeni kulturni i aktuelni magazin Village u Irskoj, prikupljene od strane Džozefa de Burka u online knjizi pod naslovom „The Anglo-Irish Vice Ring“ (Anglo-Irska mreža poroka). Knjiga detaljno opisuje kako britanski i irski establišment i dalje zataškava zločine i Mauntbatenove i drugih članova mreže, pri čemu su neki od zlostavljača i dalje živi.

Još jedna priča u magazinu Village opisuje Stivena Varinga i njegovog prijatelja poznatog samo kao „Sean“. Obojica su bili stanovnici Kinkore, a Varing je premešten u Mauntbatenov dom na jugu i seksualno zlostavljan u avgustu 1977. godine. Pobegao je iz dečijeg doma i otišao u Liverpul u Engleskoj, gde je uhapšen. Stavljen je na trajekt Liverpool-Belfast Monarch da ga vrate u Kinkoru i izvršio je samoubistvo pre nego što je stigao, skočivši u more.

Njegovo telo nikada nije pronađeno.

Serija članaka magazina Village ističe veze između MekGrejta i istaknutih političara i ličnosti u Engleskoj. Među tim figurama su Mauntbaten i Blant, zajedno sa bivšim privatnim sekretarom premijera Harolda Macmillana, Sar Noks Kaningemom, i zamenikom lorda-lieutenanta Tyronea, Piterom Montgomerijem. Takođe, uključen je bio i Piter Marfi, lični asistent Mauntbatena.

Još jedan od poznatih Mauntbatenovih saradnika bio je poslanik Laburističke stranke, Tom Driberg, sa kojim se navodno upustio u aferu. Driberg je imenovan za neslužbenog privremenog specijalnog savetnika Mauntbatena dok je bio u Burmi tokom rata, i „slučajno“ je bio još jedan klijent Entonija Dejla. Poput Blanta, bio je špijun KGB-a i saradnik Gaja Bergesa iz Cambridge Five.

U januaru 1982. godine činilo se da se mreža oko onih koji su bili uključeni u institucionalizovano seksualno zlostavljanje u Kinkora zatvara kada su policajci ispitali Džon MekKega. MekKeg je bio istaknuti ulsterski unionista i jedan od osnivača terorističke organizacije Red Hand Commando, male grupe usko povezane sa značajnom Ulster Volunteer Force.

MekKeg je bio pod snažnom sumnjom britanske vojne obaveštajne službe za umešanost u brutalno ubistvo desetogodišnjeg dečaka po imenu Brajan MekDermotu septembru 1973. godine, čije je telo spaljeno i raskomadano. Već je bio interniran u februaru iste godine, a ubrzo je osuđen na dodatne tri godine zatvora zbog oružane pljačke koju je negirao. Do 1982. godine nije želeo da se vrati u zatvor i lokalnim prijateljima je govorio da će pričati o onome što se dogodilo u Kinkori.

29. januara, MekKeg je ubijen ispred prodavnice koju je držao u Istočnom Belfastu. Navodno je ubistvo izvršila Irish National Liberation Army (Irska nacionalna oslobodilačka armija). Ipak, spekulacije su tvrdile da postoji veza sa nedavnim pitanjima u vezi sa seksualnim zlostavljanjem dece. Irski novinari Džek Holand i Henri MekDonald tvrdili su da je jedan od učesnika ubistva bio poznat službenik Special Branch, dok je drugi dugo bio u sumnji da ima veze sa britanskom obaveštajnom službom.

Mountbatten i njegovi zločini nisu postali široko poznati javnosti zahvaljujući aktivnostima MI5. Mnogi koji su bili uključeni u zlostavljanje na severu bili su ili poznati operativci te agencije ili doušnici, a službe bezbednosti su koristile njihovo znanje o zlostavljanju kao metodu ucene. Ova taktika je replicirana širom sveta. Mrežu je otkrio Blant nakon hapšenja 1963. godine i suočen sa doživotnom kaznom zatvora; špijun je pristao da prizna sve što zna u zamenu za imunitet i zataškavanje svojih zločina.

Blantove tajne otkrile su njegove aktivnosti sa KGB-om i ono što je znao o nelegalnim radnjama među svojim prijateljima i poznanicima na severu Irske. MI5 je bio u svom „snovnom svetu“ i shvatio je da postoji prilika ne samo za ucenu, već i za održavanje lojalnosti svojih saveznika kroz redovan pristup deci. Njihova posvećenost održavanju hegemonije na severu Irske nadjačala je svaku misao o moralnosti zatvaranja očiju pred seksualnim zlostavljanjem.

Dok javnost nije znala za Blantovu izdaju, malo je sumnje da je čovek tako dobro pozicioniran kao Mauntbaten bio potpuno svestan svojih postupaka. „Nacionalni heroj“ je očigledno bio spreman da zanemari bilo kakva osećanja lojalnosti kada su njegova nagonska zadovoljstva bila u pitanju.

Mauntbaten je ubijen 1979. godine od strane Provisional IRA (Privremene IRA), ali nivo zaštite koji mu je i dalje bio pružan ide do samog vrha, ne samo u Britaniji, već i u Irskoj. Dok je pokušavao da istraži događaje na severu za svoju knjigu, Louni je konstantno odbijano pristupanje policijskim dosijeima irske policije, Garda.

Govoreći za magazin Village, bivši zamenik komesara Garda potvrdio je da su irske vlasti bile svesne optužbi protiv člana kraljevske porodice, dok je drugi izvor iz Garda magazinu rekao da postoje informacije da je Mauntbaten zlostavljao 14-godišnjeg dečaka tokom svog boravka u Indiji.

S obzirom na to da se Mauntbatenova kuća nalazila u okrugu Sligo, imao je zaštitu Garda, a vođeni su i dnevnici svih koji su dolazili u posetu. Postoje čvrsti dokazi da Mauntbatena nisu posećivali samo oni koji su učestvovali u skandalu u Kinkori, već da su mu deca dovođena u kuću od strane Džozefa Meinsa, upravnika Kinkore. Louni je tražio pristup tim dosijeima, i iako je potvrđeno da i dalje postoje, odbijeno mu je da ih pogleda. Komesar Garda, Dru Haris, intenzivno je sarađivao sa MI5.

Godine 2011, britanska televizijska ličnost i poverenik kraljevske porodice, Džimi Sevil, preminuo je u 84. godini. Poznat po humanitarnom radu i kao voditelj, stekao je poštovanje mnogih u establišmentu. Ipak, nakon smrti, istina o njegovim zločinima izašla je na videlo, otkrivši ga kao jednog od najplodnijih seksualnih zlostavljača dece u zemlji.

Kako su optužbe protiv drugih poznatih ličnosti, pa čak i političara, izlazile u javnost, konačno su i tvrdnje protiv Mauntbatena delovale spremno da budu iznesene, a izveštaji su proizašli iz objavljivanja dosijea FBI i Lounijeve knjige, dobijajući značajnu pažnju.

Zanimljivo je, međutim, da, uprkos tome što britanski mediji vole da istražuju svaki senzacionalni detalj o pedofilima među poznatim ličnostima, izveštaji su se fokusirali na dosijee FBI, dok se zločini u Kinkori nikada nisu spomenuli. Čim su se ove priče pojavile, ubrzo su nestale iz naslova, a mediji su nastavili da tretiraju Mauntbattna kao heroja, ignorišući činjenicu da su otkrivanja uopšte postojala.

Otkrivanje seksualnog zlostavljanja Mauntbatena i njegove povezanosti sa javno omrznutim izdajnicima nanelo bi mnogo veće štete globalnom ugledu monarhije 1970-ih godina nego skandal princa Endrua ili otkrića princa Harija i Megan Markl u emisiji „Oprah“ u našoj eri. Postavljala bi se pitanja ministrima, državnim službenicima, drugim članovima kraljevske porodice i mnogima drugima. Otkrivanje mreža seksualnog zlostavljanja dece koje je odobrila država bilo bi razarajuće.

Kako su godine prolazile, pojavile su se još mnoge optužbe koje se odnose na Mauntbatena, a koje ovde nisu obrađene, uključujući zavere za potkopavanje britanske demokratije tokom 1970-ih. Daleko od toga da bude nacionalni heroj, istina je da je njegova slika iluzorna i da i dalje služi kao štit koji štiti ugledna imena od pravde.

Kampanja koja je sprovedena da zataška zločine establišmenta zapanjujuća je po svojoj veličini. Zločini i brojevi su toliko ogromni da takva dvostrukost ne bi bila moguća bez saglasnosti velikog dela britanske administracije. Ta zloupotreba uključuje nebrojena silovanja odobrena od strane države, trgovinu decom, zastrašivanje žrtava i svedoka, a moguće i ubistva.