radiobalkanfox
Husein Alijević, poznatiji kao Husa Beat Street, samo za SCANDAL! otkriva da je jedina osoba iz javnog života sa kojom ne razgovara – Đole Đogani.
Pljuvao nas je po novinama, o Đoganiju ni njegov brat ne priča lepo
On kaže da je sa Draganom Mirković počeo da radi onog trenutka kada su se Dragana i Đole zakačili i razišli. Tada je bio u vojsci, ali je odmah uleteo i grupa Beat Street počela je da prati Draganu na celoj turneji. I danas su ostali prijatelji, a sa Đoganijem i dalje ne razgovara:
– Ne razgovaramo zato što je njemu smetala svaka nova grupa koja je izlazila. I sam Gagi Đogani je jednom prilikom rekao „мoj brat se razboli svaki put kada izađe neka nova grupa“. Tako da je i nama smetao Đogani, jer je on bio u fazonu „ja sam prvi, ja sam ovo, svi su smešni“. Imali smo informacije sa terena da, recimo, ako on ode na neki nastup u Švajcarsku, razumeš, pita tamo neki gazda – to je bilo pre Instagrama, nisi mogao da dođeš do bilo koga. Morao si da dođeš do broja telefona nekoga da bi ga doveo u diskoteku negde u Švajcarskoj. I to ako ima keš, to je super. I tako neko ga pita, on kaže „ma gde ćeš njih, oni su nebitni. Ma njih ima sto, gde ćeš da plaćaš više i tako.“ Dolazile su do nas takve informacije, recimo, s njim nismo imali komunikaciju.
Nisi ga pitao što to radiš?
– Jesam. Sećam se da je jednom nešto izašlo u nekim novinama, da je pričao nešto za nas, kao za Bit Street, pa smo napravili neku sačekušu – Ljuba i ja tu. Ono je kao što je, zašto je, nešto… pa nisam ja.
Sačekušu iz devedesetih?
– Da, da, sačekušu smo napravili, da.
Seli negde i šta?
– Da, ali nismo… nismo… mislim, nismo mi bili…Ne, ne, nismo. Nismo ga tukli. Samo smo čekali da on izađe negde i kao „šta je ovo, šta si pričao“.Pa verovatno smo bili smešni, kao „daj, bežite, deco tamo. Nisam pričao, istripovali ste se, ono“, ne pojma šta je rekao.
Pa čekaj, jel se pravdao?
– Pravdao se, pravdao se. Pravdao se, ali mislim, pazi, mi smo bili napaljeni klinci, razumeš. On je rekao nešto nešto je izašlo – nismo… Mislim, boksere, ovo, ono, neke noževe i to – nismo. Pa nismo bili u tom fazonu. Ali smo imali mnogo drugara iz kraja koji su bili u tom fazonu. Ne mogu se setiti da su bili s nama.
Da mi neko pričap da ste pravili sačekušu za Đoganija.
– Da, da, pravili smo mu sačekušu, da. Čekali smo ga da vidimo zašto je pričao nešto. Pa deca, mislim, ono, znaš.
Jel ste još nekom?
– Pa ne, ne. Družili smo se sa svima, bukvalno. Ma da. A mi smo zajedno to iz beogradskih diskoteka napravili celu tu plejadu, sve, ono. Đuskali smo po diskotekama i pravili grupe. Sa Milanom, koji je pisao za TAP, ono sve sam bio drugar, on je pisao za TAP, ja sam pisao za nas. Ali Milan nije pisao samo za TAP. Pisao je i za Daču, i za Funky G, i za… ono. Svi smo tu, generalno, ceo plej se spojio pod beogradskim diskotekama. Tamo je dolazilo po hiljadu ljudi samo da nas gleda kako mi đuskamo – pre nego što smo postali popularni pevači.
A zašto ste sad ko rogovi u vreći?
– Pa pazi, pare su uvek kamen spoticanja. Kao što kažu – daj čoveku pare da vidiš kakav je. Ali nije to baš tako. Lepo nam je da se skupimo zajedno. Ovo je nešto čudno što se desilo, ali nam je lepo, ne finansijski samo, nego zato što zaista sada, kao zreli ljudi, opet proživljavamo zajedno neku novu mladost. A ja razumem, ali ljudi opet ne mogu da se dogovore. Opet ima dve frakcije devedesetih. Ne znam da postoje dve frakcije, kako ti kažeš, ja nisam čovek koji laže, i on da dođe – neće tako da laže.
Tebi se u očima vidi.
– Ne znam stvarno da postoje dve frakcije. Mislim, pazi – frakcije dve. Reći ću ti, kad je muzika devedesetih u pitanju – krajem dvehiljaditih, baš nakon tog perioda, kad sam po kafanama pevao, desila se promocija jednog albuma Đusa. Ne znam koja je to godina bila, ali na njoj su se pojavili između ostalih Ivan Gavrilović i Doktor Igi. To je već jedan dug period – jedno sedam, osam godina, možda i više – kako nismo nastupali. Ni Bit Street kao Bit Street, ni Doktor Igi kao Doktor Igi. On je čak zbog svoje teške privatne situacije šest godina nije izlazio iz kuće, a ne da je nastupao. U tom momentu Zvezde Granda razbijaju. Ja gledam u Igija i Ivana i kažem: „Slušajte, pa ovo je Saša Popović. Cele godine pušta neku decu koja pevaju nečije pesme, tamo je napravio takmičenje, sad je svima snimio po jednu pesmu i razvaljuju se svuda turneje“. Ja kažem – !pa zamislite da mi napravimo jednu grupaciju, da pozovemo još tri-četiri grupe, pa nama bi bilo malo sedam menadžera da nas prodaje, pod nekim novim nazivom Vesele devedesete!. Baš zato su devedesete bile teške – da budemo Vesele devedesete. Pa je tu Doktor Igi, Ivan Gavrilović
Vesele devojke, jel se sećaš onoga vesele devojke
– Sećm se. Ja sam Beba.
Kako ćeš da dobiješ šljagu od Bebe… Jel kontaktirate?
– Kontaktiramo, da.
Koliko mora ili onako?
– Kontaktiramo koliko mora, vezano za našu tinejdžerku koja je sad na leto će 18 godina. Još malo, pa je više nećemo zanimati ni mi.
Dodaj komentar