Poznata Srpkinja o životu nakon što joj je brat umro: “Ćerka je odrasla bez mene”

Vladana Jokić

Novinar redakcije Blic Zabava
Diplomirani novinar

Biljana Vilimon otvoreno govori o depresiji izazvanoj gubicima i osudama koje je doživela.

Bremen odgovornosti i unutrašnje preispitivanje su obeležili njen život nakon gubitka brata.

Slikarka Biljana Vilimon imala je težak period kada je okolina osuđivala da je kriva za smrt brata, da je zapala u toliku depresiju da nije mogla ni ćerku da odgaja. O bremenu koji je nosila na svojim leđima sada otvoreno govori.

– Rodila sam se vesela i kao takva sam odrastala. Nikada nisam bila namrgođena niti sam se žalila na to što me je snašlo. Život je i veselo i tužno. Život je da se živi, a ne da se lamentira i da se jadikuje. Niko od nas nije predodređen samo na sreću, mada se ljudi neretko zanesu, pa misle da drugima pripadaju nedaće, a njima samo najlepše. Misle da su nedodirljivi. Nije to tako. I kad to osvestiš, onda si srećan – i u trenucima kad bi neko naricao nad svojom sudbinom. Ja to nisam činila. Nisam se osećala tako mada je oko mene bilo pakosnih i podozrivih, čak i u tim teškim godinama. Tad najbolje osetiš, jer – tad si najtananiji…

Humorom i vedrim duhom sam pobeđivala i svoje strahove i težinu onog što me snalazilo, pa i takve kvazi prijatelje. Ta moja vedra narav pomogla mi je da danas i lepo i ono manje lepo pamtim sa osmehom. To je iskustvo iz kojeg, ako si pametan, naučiš najviše. U zrelim godinama, u kojim sam ja sada, ta ljudska zloba najviše dođe do izražaja. Izdaju te ljudi s kojima si se družio godinama, upliću te u odnose rekla-kazala, u čemu se ja ne snalazim, jer nisam tako vaspitana – govori Biljana Vilimon.

Ona je zbog tragičnog gubitka mlađeg brata, koji je umro od droge, sebe preispitivala u prošlosti da li je dobar roditelj, budući da je tada odlučila da je za dobrobit njene ćerke najbolje da živi s njenim roditeljima.

– Živimo u sredini u kojoj je svaka vrsta iskakanja iz šablona unapred osuđena. Za takve, ja sam kriva što je moj brat umro od droge, jer mu nisam pomogla da se izbori s tim porokom. U trenutku njegovog odlaska, u trenutku tog šoka i ogromnog bola, kad vam neko na leđa sruči takvu optužbu, to izazove u vama grižu savesti, koja vas uništi. To je taj trenutak, kad nisi spreman da se baviš ni sobom, a kamoli detetom, koje u tom trenutku ima nepunih devet godina. Kako da joj objasniš, da si ti, njena mama, nesposobna da joj skuvaš ručak, da je odvedeš u školu, u park na druženje s drugarima, da popričaš s njom – a da u tvojim očima ne vidi očaj?

“Kako da kažem ćerki da ne želim nikoga da vidim”

Kako da joj kažeš da mama pod sedativima po ceo dan spava i da je Palmotićeva jedino mesto gde traži odgovore – kod divne doktorke Zorke Lopičić? Kako da joj kažeš da su to trenuci u kojima ne želiš nikoga da vidiš? To nije na nivou racionalnog, a pokušavala sam da se vratim unazad i da tražim odgovor – da li je baš moralo tako? A onda mi je skoro moja draga Ivana Lekić, rediteljka mojih emisija “Galerija tajni”, rekla kako me oduvek poštovala, ali da joj samo taj detalj sa Aleksandrom nije bio tada jasan. To nikako nije razumela. Kad su se njoj izdogađale neke teške stvari u životu, zbog čega se godinama nismo viđale, jer je bežala od svih – rekla mi je kad smo se nakon toliko godina ponovo srele i nastavile druženje: „Tad sam te prvi put razumela i svakog dana mislila sam samo na tebe, kako sam te nepravedno nekad optuživala. Izvini”. A ja sam njoj zahvalila, jer mi je bilo lakše da oprostim sebi i da ne kopam po prošlosti. Ma koliko da sam jaka, bratovljeva smrt me slomila. Slušala sam samo osude: „Dala je dete svojima“.

To je odzvanjalo u mojim ušima. A ja sam dala dete svojima, znajući da će uz njih odrastati neoštećena. Zamislite da me danas pamti onakvu kakva sam tada bila? Imala bi mnogo više trauma. Danas sam čvrsto uverena da sam tada za Aleksandru, od najgoreg, učinila najbolje što se moglo. Brata nisam mogla da vratim. Njeno dotadašnje detinjstvo i odrastanje uz mene, takođe. U njenoj glavi, bilo je sigurno osuda. Nisam je pitala. Nisam imala pravo da je uvlačim u nešto što tada nije razumela. Bilo bi to sebično, želja da se sve zaboravi i da idemo dalje, kao da se ništa nije desilo. Čekala sam da odraste, da oformi svoju porodicu, da ima svoju decu i da kroz iskustvo koje donosi zrelost, prihvati ili ne, to što sam nekad učinila – ne iz hira, već iz moranja – istakla je Biljana Vilimon.

Slikarka nije krila koliko joj je psihoterapija pomogla. Ona je navela i da je sve bilo lakše i nakon razvoda. Danas ima unuke, a o tome kakav ima odnos sa ćerkom i njima i kako danas živi saznajte detaljnije na sajtu Hellomagazin.rs