Ovih 11 znakova često upućuju na to da neko ima nizak IQ

Inteligenciju najčešće opisujemo kao sposobnost da razumno zaključujemo, rešavamo probleme, učimo iz iskustva i kritički promišljamo. U to ulaze i “svakodnevne” mentalne veštine: planiranje, jezik, pamćenje, snalaženje u novim situacijama i razumevanje složenijih ideja. Često se povlači razlika između “knjiške” i “ulične” pameti, ali u pozadini su slični temelji – a kad su oni slabije razvijeni ili ograničeni, to može da se vidi kroz ponašanja koja se ponavljaju.

Ljudi koji se slabije snalaze kognitivno često nemaju poriv da “kopaju dublje”. Retko ih zanima da uče nešto novo ili da prošire temu koju već površno poznaju. Zadovolje se prvim, najjednostavnijim objašnjenjem i ne pitaju se šta je u pozadini. To se može videti i u siromašnijem vokabularu i generalno manjoj intelektualnoj radoznalosti.

Često se drže samo svog ugla gledanja pa deluju zatvoreno ili tvrdoglavo, ne zato što su nužno zlonamerni, nego zato što im je teško da “izađu iz svoje glave”. Otvorenost uma (spremnost da čujemo i ono što se ne uklapa u naše stavove) povezuje se s boljim rezultatima na testovima kognitivnih sposobnosti – što ide u prilog toj vezi između zatvorenosti i slabije kognitivne fleksibilnosti.

Novi posao, novo okruženje, nepoznata pravila – sve to traži planiranje, procenu i prilagođavanje. Kod osoba s nižim kognitivnim kapacitetima to često ide sporije i teže. Mogu da deluju izgubljeno kad se stvari ne odvijaju po poznatom scenariju ili kad treba “improvizovati” rešenje.

Nekad na papiru imaju veštine koje zvuče impresivno, ali u stvarnom životu – kad se pojave neočekivane prepreke – teško pronalaze izlaz.

Ovde se često spominje Daning-Krugerov efekat: ljudi koji o nekoj temi znaju malo, ponekad su uvereni da znaju jako mnogo. Problem je što ne vide rupe u svom znanju – ne zato što ne žele, nego zato što im nedostaje “uvid” u sopstvena ograničenja.

Dok inteligentniji ljudi češće bez problema kažu “ne znam”, kod drugih je češće suprotno: tvrd stav, malo sumnje u sebe i slaba spremnost da priznaju da im nešto nije jasno. To se onda prelije i u prenaduvan ego ili osećaj da su uvek u pravu.

Kad neko sve gleda po principu “ili jedno ili drugo”, bez ikakvih nijansi, njemu je možda lakše, ali često greši. Takvo polarizovano razmišljanje svodi stvari na krajnosti: dobro/loše, mi/oni, uvek/nikad. Siva zona kao da ne postoji.

To se često odražava i na odnose: druge ljude brzo “svrstava” u jednu fioku, bez razumevanja da su situacije i motivi često složeni. Neka istraživanja povezuju ovakav stil razmišljanja s nižim kognitivnim sposobnostima i većom sklonošću pojednostavljivanju.

Kognitivna fleksibilnost je sposobnost da, kad dobijemo nove informacije, korigujemo stav. Kad je toga malo, ljudi se čvrsto drže svog mišljenja čak i kad im se predoče argumenti ili dokazi.

U raspravama to zna da izgleda kao nervoza, razdražljivost ili grubost – ne zato što su “loši”, nego zato što im intelektualni izazov deluje preteće, kao napad.

“Šta bi bilo kad bi bilo?” Za neke je to zabavna mentalna vežba, a za druge naporno i zbunjujuće. Kad neko teško barata apstraktnim pojmovima, teže će razumeti scenarije koji nisu konkretni i opipljivi. Ako mu ponudite hipotetičku situaciju, može da zapne jer traži nešto što može da vidi, dodirne ili odmah proveri.

Deo istraživanja ukazuje na povezanost više inteligencije i veće empatije – sposobnosti da osetimo i razumemo tuđe emocije. Ako neko slabije razume složene situacije i tuđe perspektive, može mu biti teže da “uđe u tuđe cipele”, pa deluje hladnije ili nezainteresovano.

Posmatrati svet iz tuđe perspektive traži i emocionalnu i praktičnu inteligenciju. Kad toga nedostaje, ljudi se prirodno vrte oko svojih potreba i doživljaja. To nije uvek sebičnost iz inata, nego ograničena sposobnost da se ozbiljno uzme u obzir kako neko drugi misli i oseća.

Zato situacije koje traže empatiju ili razumevanje više gledišta mogu da im deluju “nepotrebno komplikovane”.

Složene probleme svode na jedan uzrok, jednu rečenicu ili prečicu koja “zvuči logično”. Nije im toliko važno da li je objašnjenje tačno, nego da bude brzo i lako – bez mentalnog napora.

To je ono kad se sve završava frazama tipa: “Ljudi su takvi”, “Oduvek je tako” ili “Tu se ništa ne može”. Takvi odgovori prekidaju svaku raspravu i guše znatiželju.

Kad se neko slabo osvrće na svoje postupke, problemi se ponavljaju. Umesto da nakon neuspeha promeni pristup, često krivi druge ili okolnosti: posao, partnera, sreću, sistem…

To kratkoročno štiti ego, ali dugoročno drži osobu u istom krugu, jer bez odgovornosti nema ni stvarnog učenja.

Bez znatiželje i samosvesti teško se pokrene promena. Ljudi koji se opiru razvoju često misle da je lični rast “za druge” ili da nema smisla truditi se jer se sposobnosti ionako ne menjaju.

Povratnu informaciju doživljavaju kao kritiku, a sugestiju kao napad. Umesto pitanja “Šta mogu da naučim iz ovoga?”, češći je refleks zatvaranje, odbacivanje ili obrambeni stav.

Video: “Veštačka inteligencija ne može da zameni mudrost i iskustva čoveka”