Roditelji Đorđa Balaševića nikada nisu došli na njegov koncert, ovo je prava istina

Milica Milojević

Novinar rubrike zabava

Đorđe je na koncertima uvek ostavljao dva prazna mesta za roditelje koji ga nisu podržavali u muzičkoj karijeri.

Njegovi roditelji su jednom rekli da nisu očekivali da će njegova vedrina osvojiti druge ljude.

Danas se navršava pet godina od smrti legendarnog kantautora Đorđa Balaševića. Iako vreme prolazi, sećanje na njega živi kroz njegove pesme, ali i kroz uspomene koje njegova porodica pažljivo čuva. Poznata je činjenica da je muzičar Đorđe Balašević uvek ostavljao dva slobodna mesta na svojim koncertima za roditelje koji nikada nisu otišli da ga slučaju.

Otac i majka popularnog Panonskog mornara, koji je preminuo 19. februara 2021. godine, nisu bili za to da njihov sin bude muzičar, međutim, Đole je uprkos svemu odlučio da ih ne posluša.

U intervjuu za Novosti iz 1980. godine Đoletovi roditelji, Jovan Balašević i Veronika Elvira Dolenc pričali su o svom sinu.

– Znate, moj muž i ja najmanje znamo o tome kako nam je sin uspeo! Mi smo bili navikli na njegovu vedrinu, na lakoću kojom on ume da se izrazi, ali nikada nismo razmišljali o tome da to nekome drugom, osim nama, može biti tako blisko i drago. On i danas to što radi, radi lako. Nije fanatik – objašnjavala je tada Vera Balašević.

– Znate, kad dođem u zemlju, moja prva preokupacija je da pročitam sve novine, da odgledam televizijski program, da upijem onaj krug informacija koji opkoljava jednu porodicu, tako da jedna pesma manje ili više koju je Đorđe napisao nije za mene isto, što i za njega – istakao je tada Jovan Balašević.

Porodici ostavio pismo

Panonski mornar je ostavio oproštajno pismo svojoj porodici, isto im je poslao putem mejla, a njegova ćerka Beba jednom prilikom otkrila je kako je ono izgledalo.

– To je naša stvar o kojoj smo izabrali da ne govorimo, ali mislim da je dobar trenutak da ispričam. Pošto je tata na život gledao s tako puno humora, gde te u jednoj rečenici rasplače, a u drugoj te nasmeje isto do suza, on je pretprošlog novembra, koga smo se svi strašno bojali zbog “Drvene pesme” (“snio sam sanduk, crni, srebrom okovan, novembar, izmaglica i kvartet dragih lica, maleni čun nasred luke pokisle da me u večnost otisne…”), napisao jedno pismo, mejl, svima nama. Bez obzira na to što smo se viđali svaki dan, družili i čuli telefonom, mislim da je pretpostavljao da je ovo nešto bolje što treba da nam ostavi zapisano. I strašno me je nerviralo kad je to napisao, jer je zvučalo kao nešto šta bi svi mi trebalo da radimo kad on više ne bude tu. To nije bio spisak zahteva, jer on nije bio čovek koji je bilo šta zahtevao, to je nešto kao Kiplingova pesma “Ako” – objasnila je Đoletova ćerka Beba.