Uloga Svetog Save bila je opasan zadatak za srpske glumce

Lik Svetog Save, Rastka Nemanjića, jedan je od najosetljivijih, ali i najsloženijih likova u srpskoj kulturi. Umetnici koji su se usudili da ga tumače nisu se suočavali samo sa glumačkim izazovima, već i sa ideološkim pritiscima, javnim osudama, istorijskim očekivanjima i ličnim posledicama.

Pozorišna predstava “Sveti Sava”, izvedena 31. maja 1990. godine u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, ostala je jedan od najmračnijih događaja u istoriji jugoslovenskog teatra. U naslovnoj ulozi bio je Žarko Laušević, tada u zenitu karijere, u predstavi rađenoj po tekstu Siniše Kovačevića.

Laušević je tad bio u zenitu popularnosti i u predstavi je igrao naslovnu ulogu, za koju je dobio Sterijinu nagradu 1990. u Novom Sadu, ali i mnoge druge.

“Kad sam istu predstavu pokušao da odigram u svom matičnom pozorištu, dogodio se jedan od najmračnijih događaja u istoriji jugoslovenskog teatra. Vojislav Šešelj, lider Radikalne partije, pojačan sa jednim bivšim popom, Žarkom Gavrilovićem i njegovom Svetosavskom strankom, divljački su prekinuli moju predstavu i onemogućili njeno izvođenje”, zabeležio je u svojoj knjizi poznati glumac. Problem je bila scena seksa – Sveti Sava u ovoj predstavi pre nego što se zamonašio vodi ljubav, što je za pomenute očigledno bilo jako uvredljivo po lik i delo jednog sveca. Pedesetak pripadnika takozvanog Srpskog omladinskog bloka, predvođenih Žarkom Gavrilovićem i Vojislavom Šešeljem, pojavilo se na galeriji JDP-a, odakle su urlali patriotske parole, psovke i kletve upućene umetnicima. Uprkos tome, glumci su izašli na scenu.

“Ja vas najlepše molim da svoj sud, ma kakav on bio, sačuvate za kraj predstave”, poručio je Laušević, a onda se dogodila scena koja i danas stvara jezu. “Tragično danas izgledaju snimci na kojima se čuje kako glasovi glumaca pokušavaju da nadjačaju glasove rulje; tragično izgleda izlazak Aleksandra Berčeka na scenu i pokušaj da umiri publiku; tragično je svedočenje o tome kako je Milena Dravić otišla na galeriju u mirovnu misiju; tragična je Lauševićeva molba Gavrilovićevim pitomcima da “svoj sud, kakav god on bio”, sačuvaju za kraj predstave. Najjezivija i gotovo proročanska je scena kada Laušević, u srednjovekovnom kostimu, s rukom na grudima i uplakanim glumcima iza sebe, smirenim glasom izgovara: “Odigraćemo celu predstavu. Niste vi veći Srbi ni od mene, ni od Siniše Kovačevića, ni od bilo kog učesnika ovde. Počećemo ispočetka”, piše Vreme.

U knjizi “Godina prođe, dan nikada”, Laušević je taj trenutak označio kao početak svoje tragične sudbine. Zbog pretnji smrću bio je primoran da otkaže predstave, živi pod policijskim savetima i nabavi oružje radi lične bezbednosti.

– Da nije bilo te noći, ne bih dobijao pretnje da ću biti likvidiran. Iz istog razloga sam, po savetu policije, kupio pištolj – zapisao je Laušević.

Predstava više nikada nije igrana, a lik Svetog Save i Nemanjića decenijama je praktično nestao iz ozbiljne pozorišne i filmske obrade.

Tek krajem druge decenije 21. veka, Sveti Sava se vratio u igranu formu, u seriji “Nemanjići – rađanje kraljevine”, gde ga je tumačio Dragan Mićanović.

Glumac je otvoreno govorio o reakcijama koje nisu bile nimalo blage:

– Očekivao sam veliko interesovanje, ali ne i ovako žestoke i emotivne reakcije. Ljudi se danas strasno bave kritikom umetnosti.

Mićanović je naglašavao osećaj odgovornosti:

– Za svakog glumca postoji odgovornost. Bilo da glumim Roma, Hamleta ili Rastka, uvek ću dati sve od sebe.

Uloga Svetog Save ostavila je i lični trag:

– Bio sam prilično smiren i spokojan tokom rada. Ostao mi je osećaj duhovnosti.

Ali je jasno povukao granicu između sebe i lika:

– Ne bih mogao poput Rastka da se odreknem ovozemaljskog života i da se zamonašim. Ne vidim sebe u toj priči.

Lik mladog Rastka Nemanjića u istoj seriji tumačio je Andrej Pipović. Nakon burnih reakcija na pilot-epizodu, upravo je on bio jedan od retkih aktera koji su dobili gotovo jednoglasne pohvale.

– Burnu reakciju javnosti razumem kao posledicu visokih očekivanja. Ovo je igrana serija, ne dokumentarna.

Posebno snažan odjek imala je scena zamonašenja:

– To je bio jedan od lepših događaja u mom životu. Nadam se da sam taj legendarni trenutak prikazao na odgovarajući način.

Pipović je podsetio i na suštinu projekta:

– Smisao serije je da podseti ljude na izuzetan period naše istorije, a ne da ispravlja sve nedoumice koje su se nakupile kroz vekove.

Iako je najavljivan kao prvi igrani film o Svetom Savi, projekat “Princ Rastko srpski”, po scenariju Milovana Vitezovića, i dalje ostaje primer koliko je ova tema teška za realizaciju čak i danas.

Česte odgode i dileme oko glumačke podele svedoče o strahu koji i dalje prati pokušaje da se Sveti Sava prikaže u igranoj formi.

Posebno mesto u savremenim pokušajima da se lik Svetog Save prikaže u igranoj formi zauzima Filip Hajduković, koji je izabran za glavnu ulogu u najavljivanom filmu.

Iako je film više puta odlagan i do 2026. godine nije realizovan, sama činjenica da je Hajduković bio izabran za Rastka govori o nameri autora da se Sveti Sava prikaže kao mladi čovek, a ne samo kao kanonizovani svetitelj.

Važan izuzetak u prikazima Svetog Save predstavlja dokumentarni film “Gora Preobraženja: Priča o Svetom Savi” iz 2016. godine, u režiji Hadži-Aleksandra Đurovića, po scenariju Ljiljane Habjanović Đurović. Film je sniman na autentičnim lokacijama vezanim za Savin život – od Rasa, Deževa i Studenice, do Hilandara, Žiče, Mileševe i Vračara – i hronološki prati njegov put od princa do utemeljitelja autokefalne Srpske pravoslavne crkve.

Za razliku od igranih ostvarenja, dokumentarac je bio lišen polemika i pritisaka, što dodatno potvrđuje koliko je upravo igrano tumačenje Svetog Save ostajalo najosetljivije i najrizičnije polje za umetnike.