Aleksandar Gvozdenović jedva uspeva da zadrži suze usred emisije, bio je beskućnik: “Zalupio sam vrata i otišao na ulicu”

Priča Aleksandra Gvozdenovića Gvozde otkriva kako je bivši golman Hajduka i Rada zbog alkoholizma završio šest godina na ulici kao beskućnik.

Govori o životu na ulici, o teškim trenucima, amnezijama, svakodnevnoj borbi za doslovno preživljavanje i prijateljstvu.

Godine 2013. Aleksandar Gvozdenović Gvozda, koji je večeras u 22.15 sati gost emisije “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović” koja se emituje samo na Blic televiziji, zatvorio je vrata svog toplog doma i zbog alkoholizma 6 godina je proveo na ulici kao beskućnik.

Aleksandar Gvozdenović je bio željeno dete svojih roditelja, 1987. godine postao je golman Hajduka, a ubrzo je prešao i u fudbalski klub Rad, međutim, više od fudbala voleo je odlaske u kafane, prvo vikendom, u kojima je neizbežan bio alkohol, koji ga je sve više uzimao pod svoje kako priča u emisiji “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović”.

– Moj otac je bio milicionar. Bio je i više nego profesionalan u svom zanimanju. Moja majka je bila krojačica isto više nego profesionalna u svom zanimanju. Sestra i ja smo imali detinjstvo kako se samo poželeti može, ali neke naše različitosti su sve više dolazile do izražaja. Već u tom nekom ranom detinjstvu nazirao se neki put i neke raskrsnice koje sam možda pogrešno izabrao – kaže Aleksandar pred kamerama Blic televizije.

Bio je sportista, poroci su bili daleko

Iako je kako ističe “Moj biološki časovnik nagoveštavao takve neke priče jer ja sam u pola deset, deset uveče već bio spreman za krevet, ujutru trening, popodne trening, škola, nisam bio spreman, nisam imao energije za nešto više. Znalo se, sve što radim radim sa punim kapacitetom što se tiče sporta. Verujte mi, nisam ni razmišljao o nekim porocima. To je toliko bilo daleko. Moja kuća je bila ovako proračunata što se tih nekih satnica tiče i kriterijuma”. Ipak, tata je bio taj koji se odao alkoholu, ali kako je bio poštovan u poslu kojim se bavio, niko mu to nije zamerao.

Aleksandar Gvozdenović, emisija "Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović" — Aleksandar Gvozdenović, emisija “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović”

Želeo je da bude kao tata

Nažalost 1991. godine gubi tatu, a jednom prilikom je rekao da mu je drago što tata nema sećanja na jedan tužan period njegovog života koji bi ga sigurno mnogo pogodio za razliku od mame koja je to živela i preživela.

– Stub naše porodice je bila majka. Moj otac je živeo u to neko komunističko vreme i bio je 100 posto u tome, čovek države, čovek zadatka. I kada mu se nešto poveri za zadatak, on to maksimalno odgovorno prihvati i u tome je do kraja. Ako je nešto dobro u tom njegovom odlasku je to što ti njegovi ideali nije dočekao da su bili uzaludni. Poslednja godina njegovog života koja je obojena borbom za samim životom, koji je svakim danom gubio zbog alkohola, zbog alkoholizma je donela i meni neka tužna sećanja i neke neizbrisive traume. Sada kada se okrenem i osvrnem na te stare slike, crno-bele vidim da tu ima dosta nekih korena mog problema – kaže Aleksandar koji je objasnio i da je želeo da bude kao tata:

– U mojoj porodici u samom okruženju moj otac je bio poštovan i taj njegov alkoholizam i ta nejegova pijanstva nisu se smatrala grehom, naprotiv. Kad on ide onako lelujav ulicom svi su ga ohrabrivali, iz nekog straha, iz nekog respekta, ja sam kao mali to prihvatio da je to društveno poželjna slika i to je meni ostalo negde da bih ja tako želeo da budem, priznat, poznat, da mu ljudi pomažu, nisu smeli ništa ljudi da mu kažu.

Mislio je da će mladost trajati večno

Subotom i nedeljom Aleksandar je voleo društvo za kafanskim stolom, voleo je da popije. Nije se odmah razvila bolest, već je postojao kontinuitet.

– U to vreme ja sam imao najboljeg saradnika, a to je mladost koja je praštala sve i besane noći i mamurne utakmice, mamurne dolaske na treninge pa smo uz tu mladost nekako sve to prevazilazili uspešno. E sad, ja sam to pogrešno shvatio da će mladost večno trajati, da ću imati svog prijatelja zauvek. Nisam računao na to da ništa ne traje večno. Alkohol je postepeno dolazio u moj život. Ja ga nisam ni prihvatio… – priča Aleksandar koji nije bio tužan ili depresivan već kaže da je bio uobičajenog raspoloženja, ali i da je bio uspešan:

– Išao sam svojim nekim životom. Praktično sve čega sam se dohvatio, bilo je uspešno i čovek se lako zavara.

Imao je priliku da on bira dres

A sve je počelo tako što je Aleksandar jednom prilikom otišao na trening i postao golman.

– Ja sam 1987. godine, 12. avgusta došao u moj Hajduk na prvi trening, jer zaboga ko ne dođe od naših komšija na trening Hajduka, taj nije pravi muškarac, te sam ja i iz tog razloga došao na prvi trening i ispunio sebi želju da stavim te čarobne rukavice na ruke i da biram dres malo drugačiji od svih ostalih, da ja mogu da biram dres. Kažu da sam bio talentovan i mislim da jesam. Posle samo 12 dana posle jedne prijateljske utakmice protiv fudbalskog kluba Rad, na njihov poziv preselio sam se u fudbalski klub Rad sa Banjice. Tamo sam proveo pet i po godina i ceo taj juniorski staž sam proveo tamo. Imao sam neverovatno lepih trenutaka, drugarstva. To je bilo sportsko nadmetanje, viteštvo, u pravom smislu te reči. Novca nije bilo, mi smo se družili, bile su šale ako ja vas pobedim ili vi mene, ali nije bilo otrovnog tog saplitanja, neko zdravo razmišljanje. I bio sam i kapiten u tim juniorskim kategorijama – priča Aleksandar o svojim sportiskim upsesima.

“Alkohol je bio mašinovođa”

Profesorka ističe da Kinezi imaju jedno objašnjenje za vezivanje za alkohol: “čovek uzima piće, onda piće traži novo piće i onda piće uzima čoveka”, a Aleksandar na to kaže:

– Uz vašu dozvolu ja ću biti malo surov, malo više surov prema sebi. Alkohol je od tamo ’90, kraja ’90. siguran sam, birao i moje klubove i moje emotivne partnerke i moje poslove, a ja sam mislio da sam taj koji lomi kolač. Kako je vreme prolazilo sve više i više je bilo jasno da nisam bio taj. Alkohol je bio mašinovođa. Mislim da je prekretnica odlazak u vojsku ’94. godine u Valjevo. Valjevo predivan grad, ja 19 godina, sve ono što možete da zamislite baš tako je bilo. I prvi put sam bio bez nadzora roditelja, bez onoga moraš da se vratiš do 10 pola 11, da li si uradio domaći. Više ništa nisi morao. Morao sam da budem dobar vojnik. Snalazio sam se kako da izađem skoro svakog vikenda u diskoteke jednog od najlepših gradova u Srbiji i onda vrlo brzo i vrlo lako uđeš u tu maglu, u taj tunel i to ti postane neka vodilja.

Na pitanje “da li je sa ove distance teško zameniti porodičnu atmosferu, prave drugare, prave porive za lepim, nečim novim što se zove tunel”, Aleksandar odgovara:

– Kada shvatite, ostanete sami uveče, a ja volim to da stanem ispred svog ogledala i da razgovaram sa ogledalom i kada shvatite da će mladost ipak otići, da su neki moji drugari završavali škole, da su otišli predaleko od mene, onda u stanju iskrivljene svesti pokušavaš nekim prečicama da to prestigneš, da ipak budeš bolji od njih. Ja sam pogrešne prečice izabrao. Dešavalo mi se da pijan zaspim, još pijaniji se probudim. U tom trenutku ja sam bolji od njih. Ja sam završio te škole. Ja imam bolji auto od njih.

Alkohol je bio taj koji je najmoćniji.

– Tu je alkohol najjači. Najmoćniji. On je taj prijatelj koji te tapše po ramenu i vuče te u nerealni svet – kaže Aleksandar.

Odlazak od kuće

Imao je 38 godina kada je napustio kuću i porodicu zamenio novim prijateljima kod skadarlijske česme.

– Alkohol je pokazao svoje najveće naoružanje, najveću snagu u nekoj 35, 36 mojoj godini. Finale beskućništva je samo ta jagodica na torti. Ja sam duboko bio u alkoholu do tog nivoa da recimo onu majicu ili košulju za koje sam novac skupljao mesecima da bi sebe častio za nešto, prodao bih za bocu pića. Ja sam bio fizički zavisnik – kaže Aleksandar.

Imao je, priznaje Aleksandar i alkoholne amnezije.

– Kažu doktori da alkoholizam nastaje onog trenutka kada pijete i recimo dve, tri, četiri čaše i prijatno vam je, a sutra znate da imate neku obavezu i kažete sebi ne smem više, a onog trenutka kad kažete baš me briga, e tad počinje alkoholna zavisnost. Ja više ni ne znam koliko sam puta imao alkoholnu amneziju. Dođeš i vidiš, pitaš sestru: “Gde mi je ona majica?”, “Pa prodao si je”. Vrati mi se posle sećanje, posle desetak dana, pa čoveče, da li je moguće da si to uradio. Pa onda kreću farmerke, pa omiljene cipele. Uvek sam voleo dobru obuću, uspomene, tako neke detalje. Voleo sam da se razlikujem po nekom detalju i to sam uspeo da rasprodam zbog tog pića. U jednom trenutku rekao sam dosta je čoveče. Zalupio sam vrata porodičnog doma 12. aprila 2013. godine. Krenuo sam da bežim od starog Aleksandra i da tražim novog. Otišao sam na ulicu. Majka je plakala – priznaje Aleksandar.

Na pitanje da li su ga bolele majčine suze, kaže:

– Ma, jesu. Jesu. Draga Slavice, ja dajem sebi slobodu, ali ova terapija i dolazak kod Vas, ja to smatram istinskom terapijom. Te su me suze pratile na ulici i za taj odlazak sam krivio druge.

Pročitajte još

(VIDEO) “NAŠLA JE ACU NA KREVETU, I TO JE TO” Mirko Kodić o smrti sina: “Kako sam podnosio, to samo ja znam, kako podnosim danas, to samo ja znam”

(VIDEO) “SAMO MU JE SUZA KRENULA” Otac je Milanu Miloševiću pred smrt priznao da se kaje, a stariji brat je izvršio samoubistvo: “Okačio se za cevi od radijatora”

Aleksandar priznaje da je živeo u laži.

– Apsolutno. Ja sam bio najgori, ma najgori čovek na svetu.

Iz toplog doma počinje da boravi na klupama, na kartonu, u ulazima.

– I pre odlaska na ulicu ispod Pančevačkog mosta bilo je nekih 10-12, to nisu ni kafane to su bircuzi, gde su pisci, sportisti, zanatlije, posle svoje radne obaveze dolazili. Više nije bilo ni sakoa, ni belih košulja i kravata i u tom nekom ambijentu kada recimo radite parket ili treba vam veš mašina uvek će neko dići ruku: “Ja ću ti pomoći ” i vrlo brzo vam se to svidi. I prvog dana kada sam otišao sa ulice, došao sam tu i jedna tura, druga tura, treća tura i pomogla mi je jedna žena, prostitutka, ali moja prijateljica. Sad bi se naljutila moja Merima, moj drug, kad sam joj rekao da sam otišao od kuće. Nekad, kad sam imao ostavio sam njoj, tad su bile i marke, “idi obuci se, daj vidi na šta ličiš, aj taksi”, šta ja znam. I Merima iz one lakovane tašnice izvadi 2.000 dinara i da mi: “Hajde snađi se do sutra”. Ja sam skoro šest godina bio na ulici, 2060 dana i 2059 noći – priča Aleksandar.

Slao je druga da bi znao kako mu je majka

Kada je pokušao da se bori već je bilo kasno. Nije mogao trezan da zaspi, vraćale su mu se slike: “Merimina tašnica, majčine suze…”. Imao je i jutarnje krize, bez pola litara rakije nije mogao da funkcioniše, kaže da je fizički bio zavistan.

Molio je za posao i zarađivao toliko da je mogao da kupi piće kako bi mogao da nastavi dan.

Posle hladnih noći umeo je da ode i kod Šuleta.

– Šule je moj prijatelj jedan divni gospodin, bivši bokser i ima tu neku kafanicu malu pravu onako sa jednim televizorčićem u uglu gde se večito pušta jutarnji program i večito mi razglabamo neke političke teme i svi najbolje znamo, ali tu navrati recimo Željko Samardžić, Zdravko Čolić, gospodin Rade Vučković i tako neki ljudi gde ti vidiš da taj Šule ima ipak neku priču iza sebe, poštovanje i kada zaslužim, zaradim za tu neku kafu, ono sa onom belom šoljicom sa plavom štraftom onda i ja bistrim neke političke teme, mada o politici veze nemam, ali imaš neku toplinu nekog doma i ti si negde bitan pa razmeniš neku informaciju. I družeći se sa tim ljudima shvatio sam da bi ipak trebalo da se borim, bar da pokušam i došao sam do vesti da postoji crkvena narodna kuhinja – priča Aleksandar.

Kući nije odlazio nikada ali umeo je da pošalje druga Alena kako bi čuo kako mu je majka.

– Sećam se i sata i dana kad je to bilo. Kada ne možeš da se boriš trezan jedina ta štaka je alkohol. Ali kad kažeš sebi izdržaću večeras noćas kako znam i umem, onda te alkohol napada, razbije te. I tu je niz flešbekova, izvinjavanja, kad staneš kao da ti je majka tu i onda se setiš svih grehova i svega i kad više ne možeš da izdržiš, zovem mog drugara Alena, divnog jednog prijatelja mog da ga kao slučajno pošaljem da vidi da li je moja majka tu. Pa mu kažem daj vidi je, kako ide, je l’ se tresu ruke, da l’ se grbi, da l’ mora da se pridržava za zid, evo ti 2.000, 3.000 dinara kao meni ostavi ako ja slučajno naiđem, pa mi ispričaj posle šta si video, da l’ pita za mene – priseća se Aleksandar.

Među novim prijateljima je našao i kevu, to nije bila mama, a njene reči su ga zabolele.

– Imao sam kroz taj moj boravak na ulici divnih, sad to paradoksalno zvuči… Kad sam boravio u manastiru Sveti Stefan u Slancima, blaženopočivši iguman Andreja je rekao jednu divnu stvar, baš mi je onako ubrizgao jednu pravu injekciju: “Dan u kome bar jednom nikog ne nazoveš mama, majkom, je neuspešan” – priča Aleksandar i priznaje kako je to doživeo:

– Bio sam ljut. Kako ti sad to znaš, namerno si ti sad to meni rekao… Ja sam došao da ti se ispovedam, da tražim od tebe neku pozitivu, neku energiju… Kad sam upoznao kevu, to je jedna divna žena koja kod Cvetkove pijace, baš na Cvetkovoj pijaci, prodaje polovnu garderobu, romkinja. Ja onako mamuram jednog dana sam dolazio kod nje da joj pomognem da osetim da sam zaradio nešto da sam nešto očistio, ej kao ja sam nešto kao bitan, Ferida se zove: “Majka Ferida, je l’ mogu ja to?”, kaže: “Slušaj bre, nemoj da me zoveš majka, zovi me keva”, rekoh: “Daj, ružno mi je bre to, keva”, kaže: “Majka je jedna, idi kući, otvori ta vrata, pokušaj da otvoriš, pa makar te ciglom gađala”. I tu sam se ja naljutio.

Majčin poziv i reči: “Oprostila sam ti davno”

Mama je, priznaje, bila slaba tačka.

– I onda kad je ona otišla pre godinu dana, ima jedan trenutak gde sam ipak uspeo da budem ponosan na sebe u odnosu prema majci. Moja majka je preminula 10. oktobra 2024. godine i kad me je pozvala, bila je u bolnici, nedelju dana pre toga, 3. oktobra, mislio sam da nikad neću ovo reći javno, zvala me kako god znam i umem u pola osam uveče da dođem u Dragiše Mišović. “Snaćićeš se ti, doćićeš”, iako se znalo kada su posete. Bila je teško bolesna, a ja sam se lomio da priznam da možda i izgubimo tu utakmicu. I ušao sam, došao sam do nje, a zašto pola osam, to je neki sveti termin za nju, tad je dnevnik, tad dolaze drugarice, gledaju te vesti i šta ja znam. I vidim da je počela da plače – priča Aleksandar jedva uspevajući da zadrži suze.

Na pitanje da li je bilo neke simbolike odgovara:

– Bilo je. Ja sam toliko želeo da se izvinim i pitao sam se da l’ ću ovog momenta pobeći ili ću ipak izdržati do kraja, jer ja nisam znao šta da joj kažem, jer meni su doktorke jasno rekle šta je i kako je. Kleklao sam ispred nje i uhvatio za ruku i rekao sam da je najbolja majka na svetu. Zahvalio se. Pitao sam da l’ mi je oprostila: “Oprostila sam ti davno”.

Kako je reagovao kada je ugledao bivšu dok je sedeo sa novim prijateljima, koliko mu je ona promenila život saznajte u emisiji “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović” koja se emituje večeras, u ponedeljak u 22.15 sati samo na Blic televiziji.