radiobalkanfox
Šeki Turković jedan je od pevača koji je stekao veliku popularnost krajem osamdesetih godina prošlog veka i tada je bio jedan od najtiražnijih pevača Jugoslavije.
Njega velika slava i novac u to vreme nisu promenili, pa Šeki Turković nikada nije krio gde se rodio, a svojim selom se ponosio.
On je nedavno ispričao kako je njegova rodna kuća srušena. Iako su mnogi pomislili da mu je neko u nesrećnim okolnostima srušio stari porodični dom, istina je da je to učinio njegov rođeni brat.
Ekipa Telegrafa u to se uverila u pevačevom rodno mestu, selu Krnja Jela, koje se nalazi usred Pešterske visoravni.
Na jednoj čistini, daleko od glavnog puta, pronašli smo Šekijev plac sa dva usamljena domaćinstva, a prvi komšija je udaljen nekoliko kilometara od njega. Put do kuća je veoma nepristupačan, jer njime retko kad neko i prolazi.
Na sreću, sreli smo Šekijevog komšiju koji nam je otkrio istinu o rušenju pevačevog doma.
– Svi su otišli odavde, čitavo selo broji sad pet kuća. Video sam šta je Šeki pričao o svom domu. Tu staru kuću je srušio njegov brat po ocu Ismet, jer je već bila stara i trošna – ljubazno nam je ispričao ovaj gospodin.
– On je u dvorištu sad napravio dve kuće, za njega i Šekija. Šekijeva kuća je napravljena na mestu gde je nekada bila štala, Ismet je to srušio, samo je temelj ostavio i tu podigao dom za svog brata – priznao je.
Kaže, misli da Šeki nikada u toj kući nije ni prespavao.
– Međutim, siguran sam da Šeki nije ni dva puta bio tu za godinu dana. On nikada nije ni prespavao u toj kući, a toliko je uloženo u nju. Možda on i Ismet nisu u dobrom odnosu, u to sada ne bih ulazio – rekao je ovaj čovek za Telegraf.rs.
Šeki: Snaja se ubila
Tokom razgovora s komšijom saznali smo i da je Šekijevu porodicu nedavno zadesila tragedija.
Žena njegovog brata od strica je preminula, a kada smo tim povodom pozvali Šekija on nam je rekao da je zapravo sebi oduzela život.
– Jeste, ona se ubila, ubila se dok sam ja bio ovde. Čuo sam, ali ne znam detalje. Sa Reškom sam u dobrim odnosima, ali se meni nikako ne javlja. Ponekad se sretnemo na veselju nekom, ali se sada nisam čuo sa njim, jer ovde nemam njegov broj, u Beogradu ga imam, ali nema ko da mi ga pošalje – kazao je Šeki za Telegraf.rs.
– Mene je brat zvao iz Nemačke i rekao mi je za taj slučaj. Žao mi je, stvarno mi je žao, ali… Šta ja znam! Ja nju uopšte ne poznajem, nikada je nisam video. Žalim slučaj stvarno i nisam se čuo sa Reškom. Videli smo se pre dve godine na nekom veselju, kada je naš rođak pravio sunet, tamo smo pevali zajedno – rekao je Šeki Turković za naš portal.
Podsetimo, Šeki se kao dete iz Krnje Jele sa porodicom preselio u Novi Pazar, a odatle je u potrazi za boljim životom otišao za Beograd.
– Doselio sam se sa sela u Novi Pazar još kao školarac. Ipak je to grad, ne znam koliko je tada bio stanovnika, ali bilo je mnogo više naroda nego na selu. Pa izađeš uveče na korzo i šetaš, nema saobraćaja, puno ljudi… Ma, milina jedna! Međutim, nikog živog nisam znao. Šta da radim tamo usamljen. I to ti je mene podstaklo da s jednim burazerom od strica dođem u Beograd. Hteo sam da bežim iz tog grada pošto-poto. Pazi ovako, završio sam, znači, osnovnu školu i preselio se. Dolazim u veliki grad – priznao je Šeki.
– Zaposlio sam se u građevinskoj firmi “Hidrotehnika”, tako se zvala. Nije bilo loše. Kopaš kanale, mešaš malter, plata redovna, živeli smo u samačkom hotelu i bio sam svoj čovek. E, tu sam počeo pomalo da pevam… Znali su ljudi da lepo pevam, ali do tada sam pevao samo na priredbama u školi, ništa, da kažem, ozbiljno, važno – ispričao je pevač.
Pravo ime mu je Šućro, a nadimak Šeki dobio je – slučajno.
– Zovem se Šućro Turković, ali svi me znaju kao Šekija. Nadimak sam dobio slučajno. Kad sam počinjao da pevam u gradskoj pivnici, pitala me Ljilja, pevačica je bila, koje mi je umetničko ime. Pa nemam. I krene ona s ekipom da budem Šuki, Daki, ovo, ono, i dođemo na kraju do Šekija. Tako je ostalo. Pravo ime nikad nisam krio, samo im je valjda ovako bilo lakše da me upamte – rekao je pevač jednom prilikom.
Kako je pre nekoliko godina priznao, na detinjstvo čak i nema neka sećanja.
– Nemam ti ja neka sećanja na baš ono rano detinjstvo. Prvo čega se sećam je polazak u školu, pre toga slabo… Išlo se pešaka pet kilometara u jednom pravcu i nazad, toga se sećam, tako je tad bilo. Škola je bila u selu Tuzinje, a moje selo se zove Krnja Jela. E, tu sam završio četiri razreda. Posle smo se preselili u Novi Pazar, kad je otac kupio kuću, čini mi se da je to bila 1973. godina. Sećam se da je bila hladna zima, ložili smo šporet na drva, tog pucketanja vatre se sećam… – rekao je Turković.
– Moji roditelji su se razveli kad sam imao četiri godine. Majka se preudala u drugo selo, a otac ponovo oženio. Život… Dve sestre i ja, jedna je starija, a druga mlađa. Odrasli smo s maćehom Hajrušom, ali svi su je znali kao Garu. A ja sam prvi put majku praktično video kad sam imao 14 godina. Otišao sam bio da pevam na nekom veselju, kuća do nje. Kad sam je video, nisam imao osećaj da je to moja majka. Naravno, kasnije sam non-stop išao kod nje, ali ta ljubav je, kako bih ti rekao… Ta ljubav je nekako bila izbledela… – ispričao je pevač za Kurir.
Porodica i rodna kuća pevača
– Živeli smo nas troje dece i maćeha u porodičnoj kući. Otac Ćazim je dolazio vikendom. On je više vremena provodio u Novom Pazaru nego što je bio u kući. Bio je palilac mina, radio je u ondašnjoj Sekciji za puteve, tako se to zvalo. Postavljao je mine u stene, palio ih, rušio kamenje, takav mu je bio posao; specijalista za paljenje mina kojima su razbijane te stene, pravili se putevi, tako te stvari… – priznao je Šeki.
Karijera mu je počela ovako…
– Jedno veče smo otišli u neku prčvaru kod Cvetkove pijace i malo smo slušali muziku. Znaš kako, građevinci, fizikalci završe poso i gde će nego u kafanu. Tu smo dolazili često. I navalilo društvo to neko veče da im pevam i samo ponavljaju: “Aj ti da da otpevaš dve-tri pesme, ajde, ajde!” Bilo nas četvorica za stolom i na kraju se dogovorimo – ajde da pevam! Pozovemo šefa orkestra, pitamo ga je l’ može, a on kaže: može, ali jedna pesma je tri hiljade! Pazi, da mi platimo pa mogu da pevam! Skupimo ti mi dvanaest hiljada i ustanem ja da pevam. Otpevam te četiri pesme, kad ono – gosti mi ne daju da siđem sa bine, traže još! Prilazi mi šef orkestra i pita me, na jekavici, to sam dobro zapamtio, gdje inače pjevam. Pogledam ga i kažem, nigde. Nigde? Bilo mu čudno. Nastavlja on da se raspituje odakle sam, gde radim, šta radim… Odgovaram da radim u građevinskoj firmi, kopam kanale, mešam malter i vozim kolica. Hoćete li, kaže, da pjevate? Što da neću – prisetio se.
– Tad smo kanale kopali u Mirijevu, bio je maj, sećam se kao danas: rodile trešnje u Mirijevu, mi beremo, jedemo, krademo, a seljaci nas jure! I odem ti ja taj jedan dan u maju, po savetu tog šefa orkestra, u udruženje “Melos”. Uzmem lepo bolovanje i odem da polažem audiciju. I položim! I pazi sad ti ovo! Dobio sam diplomu da sam – kvalifikovani pevač! Ne KV kopač kanala, nego KV pevač! Čovek s diplomom, ha-ha-ha! – ispričao je jednom prilikom Šeki.
– Ali nije tako počelo, to je samo bila audicija. Moja karijera je počela u kafani “Tri golubice”. Al’ to sam pričao sto puta! To veče kad sam pevušio u kafani priđe mi neki harmonikaš iz Ripnja i pita me da li hoću da pevam. Opet ja, što da neću! “Šta znaš da pevaš?”, pita on mene. Kažem da znam sve aktuelne pesme, od Novice Negovanovića do Šabana. I krene on da se dalje raspituje, šta radim, gde radim, gde živim, imam li odelo da obučem, ma sve u detalj! Kaže, doći ću po tebe u samački hotel, budi spreman – kazao je Turković.
(Telegraf.rs)
Dodaj komentar