Deda našeg čuvenog pevača preživeo potop Titanika! Katastrofa ga sprečila da se ukrca na nesrećni brod

Dejan Cukić je u životnoj ispovesti govorio o svom dedi koji je pukom srećom izbegao da se ukrca na čuveni brod Titanik.

– Moj deda Risto je bio iz Ljubinja, on je bio među prvim ekonomskim migrantima s početka veka, 1904. Kao klinac sa 19 godina otišao je u Ameriku, tamo je živeo, radio i stekao neki imetak. On je već 1912. stekao dovoljno imetka da se vrati i poseti roditelje. Bio je mesec dana u Ljubinju. Hvalio se svima kako se vraća za Ameriku najvećim čudom na svetu, brodom “Titanik”. Međutim, krenuo je iz Dubrovnika brodom do Engleske, uhvatila ih je oluja i on je zakasnio – ispričao je Cukić.

– Risto se nervirao što nije stigao, a da jeste ne bi bilo danas ni mene, a ni ovog našeg intervjua. Kasnije se ponovo vratio i oženio mojom babom, koja se rodila te godine kada je on otišao u Ameriku. Imali su troje dece, od kojih je srednje moja majka – govorio je pevač.

– Moj život je gomila nekih grešaka. Sad je lako reći šta je trebalo da uradim iz ovog ugla. Nekad pogrešiš nešto u životu, pa se ispostavi da ti je to donelo mnogo više sreće – nikad se ne zna. Ko ono s mojim dedom i “Titanikom” – ispričao je Cukić.

– Na svet sam došao 4. novembra 1969. godine u Beogradu. Najzanimljiviji događaj u mom detinjstvu vezan je za moje rođenje, a to niko ne zna. Bilo je logično da dobijem ime Aleksandar, jer se tako zvao moj pradeda koji je umro šest meseci pre mog rođenja. Ime Dejan nije bilo toliko popularno, u to vreme su bila samo njih dvojica u gradu – Dejan Despić i Dejan Mijač. U mojoj generaciji ono je već postajalo popularnije. Prva adresa koje se sećam bila je Čumićevo sokače. Moj deda po majci je tamo imao neki stan i onda su dobili novi, manji na Novom Beogradu, u Paviljonima. Tamo je sniman film “Rane”, ulica Džona Kenedija. Tu su počela najranija sećanja i tamo smo živeli do moje devete godine. Kada me neko pita odakle sam, obično kažem da sam sa Zvezdare, pošto je to kraj u kom sam zaista odrastao i gde me vezuju ozbiljna životna sećanja – ispričao je Dejan 2021. za Kurir.

– Moj glavni motiv za sve u životi jeste osećaj slobode, tako da ne mogu da robujem stvarima. To mi je prirodni instinkt, zato sam i zagazio u rok – to mi je simbol oslobađanja, istraživanje sopstvenog puta i smisla. Bilo kakvo robovanje drogama je ozbiljno ograničavanje slobode – jer tada ne radiš stvari zbog sebe, već da bi robovao nečemu. To je bilo non-stop oko mene, probao sam sve što se tada dalo probati, ali se ni za šta nisam zakačio – ispričao je.

(Telegraf.rs)