radiobalkanfox
U trenutku kada besni rat između Irana i epstinovske koalicije, a bogami nije mirno ni na više drugih mesta u svetu, ne osećam se preterano voljno da pišem o jednom filmu koji mi je ostavio jak utisak. Ali retko se danas događa da neki film ima nešto suštinski originalno u sebi, pa hajde – nisam jedini veoma zadovoljan kako je “Ratovanje” (Warfare, 2025) ispalo.
Foto: Promo
Na ovom mestu Aleksa Garlanda pominjao sam više puta – najskorije kao scenaristu dva filma iz serijala “28 godina kasnije”, a što je za “Ratovanje” značajnije, takođe i kao režisera kontroverznog “Građanskog rata”. Na snimanju tog filma stručni savetnik za vojna pitanja bio mu je izvesni Rej Mendoza, bivši američki specijalac, tačnije pripadnik jedinica SEAL (kod nas se često pominju kao “mornaričke foke” ili samo “foke”). Mendoza je ovde potpisan kao korežiser i “Ratovanje” je snimljeno po stvarnoj akciji u kojoj je učestvovao dok je služio u Iraku 2006. godine. “Ratovanje” se razlikuje od “običnog” ratnog filma po tome što je kompletno urađen na osnovu sećanja aktera, kao i po tome što su baš svi likovi zasnovani na stvarnim vojnicima. Prava imena su promenjena, specijalci uglavnom (neko bi rekao, razumljivo) skrivaju identitete, osim Mendoze i jednog njegovog saborca, koji je tokom te akcije bio baš teško ranjen i učestvovao je u promociji filma.
Foto: Zorana Jevtić
Nije neka novina da ratni film prati jednu malu akciju, tj. ne bavi se velikim istorijskim događajima. Ovde je akcija bila takva da bi inače ostala samo kao zabeleška u vojnim arhivima, da stvari nisu baš išle glatko i ne više od toga. A tu upravo i leži jedna od čari ovog filma – reč je o situaciji u kojoj su se vojnici našli sticajem okolnosti i ona se, kako to u ratu često biva, otrgla kontroli i nije bilo jednostavno rešiti je. Dakle, snajperisti dobijaju zadatak da se nakon bitke u Ramadi postave u jednoj kući i tu pružaju zaštitu svojima. Možda se tek ovde, prvi put na filmu, vidi da snajperskom gnezdu kao podrška ide čitava jedinica, ne svega dva-tri čoveka, kako to obično izgleda. U kući gde su se smestili, inače, žive dve porodice, verovatno oduševljene time što će se naći u unakrsnoj vatri između okupatora i pokreta otpora i na kraju biti ostavljene da se snalaze kako znaju u ruševinama. Bilo kako bilo, američke vojnike pobunjenici nekako primete, ospu paljbu po njima, jedan Amerikanac bude ranjen, a kada ostali pozovu oklopna vozila da ih izvuku, neki projektil padne među njih, ovi moraju da se povuku u kuću, pa nastane haos.
Foto: Promo
Šta je ovde jedinstveno? Prvo, film je snimljen tako da podseća na dokumentarni, nešto poput “2.000 metara do Andrejevke” (o čemu smo pisali), ukrajinskog kandidata za Oskara, s tim da tamo zaista padaju ubojita sredstva. Drugo, nema ničega glamuroznog, nema herojstva, velikih govora, hrabrenja, drugarstva. Jezik je prepun vojničkog slenga i film ne pomaže neupućenom gledaocu da shvati o čemu se tačno tu govori, ali pošto je akcija jednostavna, nije teško zaključiti. Treće, vojnici se ponašaju kao ljudi. Pošto je svaki od likova zasnovan na nekom stvarnom čoveku, nisam siguran koliko su svi oduševljeni kako su prikazani ovde. Ranjeni ne stežu zube, oni sve vreme viču i zapomažu, rane su mučne za gledanje i autori filma se tu nimalo ne ustežu. I četvrto, jedan od njih, očigledno od samog početka oduzet od straha, sumnjivo se “slučajno” nađe u oklopnom vozilu s ranjenicima, “ne uspe da izađe na vreme” i ostane sa saborcima.
U “Ratovanju” nema muzike i nije fer što nije dobio više nagrada i nominacija za dizajn zvuka. Ti jezivi zvuci borbe, od pucnjeva preko udaraca metaka, rikošeta, zapomaganja ranjenih, pa do razlike kako to doživljavaju kontuzovani od eksplozije, faktički polugluvi i pogubljeni, i oni koji su se u tom trenutku našli zaštićeni još jedan su dokaz koliko ratovanje nije zabava, iako se često tako prikazuje.
Dodaj komentar