Književnik i advokat Predrag Savić o knjizi Gospodar knjiga

Književnik i advokat Predrag Savić govori o svojoj novoj knjizi “Gospodar knjiga”, posvećenoj Anatoliju Ivanoviću (rođenom Anatoliju Ivanoviču Prickeru), belom ruskom emigrantu koji je u Beogradu izgradio izdavačku imperiju “Narodna prosveta” i okupio sam vrh srpske intelektualne elite. Savić je u intrevjuu za portal IN4S ispričao kako je ovaj vizionar oblikovao književni kanon između dva rata, zašto je posle 1945. sistematski izbrisan iz javnosti i kakve su bile sudbine njegovih saradnika.

*Koje ste izvore koristili da rasvetlite njegov život i delo?
-Istraživanje je trajalo više od deset godina i podrazumevalo je sistematsko ukrštanje arhivske grade, periodike, službenih dokumenata i porodičnih svedočanstava. Posebno su bili važni fondovi Arhiva Srbije, zapisnici OZNE iz 1945. godine, poslovna dokumentacija “Narodne prosvete”, kao i naučni radovi o ruskoj emigraciji, pre svega disertacija dr Ivane Božović. Veliki problem bio je što je posle 1945. godine ime Anatolija Ivanovića sistematski potiskivano, pa je rekonstrukcija njegove biografije zahtevala strpljivo ukrštanje više vrsta izvora.

*U “Gospodaru knjiga” otkrivate manje poznate priče o srpskim velikanima. Možete li izdvojiti neke?
-Jedna od najzanimljivijih priča vezana je za Desanku Maksimović i njen brak sa ruskim emigrantom Sergejem Slastikovim. Ta epizoda pokazuje koliko su se u krugu “Narodne prosvete” preplitale srpska i ruska intelektualna elita. Posebno mesto imaju Isidora Sekulić, koju su savremenici nazivali “dobrom vilom Narodne prosvete”, zatim Bogdan Popović kao vrhovni arbitar ukusa jedne epohe, kao i Anica Savić Rebac i prof. dr Jovan Maksimović. Sam sastav saradnika pokazuje koliko je Ivanovic visoko postavio kulturnu letvicu.

*Pored Anatolija, stradalnici komunističkog režima bili su i Niko Bartulović i Branko Lazarević. Šta otkrivate o njihovom progonu?
-Sudbine Bartulovića i Lazarevića pokazuju da udar posle 1945. godine nije bio usmeren samo na privrednike poput Anatolija, već na citav jedan intelektualni krug. Niko Bartulović, istaknuti publicista i ideolog ORJUNE, posle hapšenja 1944. godine i oslobođenja iz nemačko-ustaškog zatvora, ponovo je uhapšen po ulasku komunističkih snaga i početkom 1945. godine odveden na sever, gde je, prema raspoloživim izvorima, ubijen bez suđenja izmedu Obrovca i Topuskog. Njegovo ime posle rata prakticno je uklonjeno iz javnosti. Branko Lazarević, jedan od najobrazovanijih srpskih esejista svoga doba, doživeo je dugotrajnu kulturnu marginalizaciju i ideološki progon. Njegova dela decenijama su bila potisnuta, a “Sabrana dela” objavljena su tek 2003. godine – posle skoro šest decenija tišine.

*”Narodna prosveta” je po mnogo čemu bila ispred svog vremena. Šta je sve izdavala?
-“Narodna prosveta” nije bila klasična izdavačka kuca, već složen, vertikalno integrisan kulturno-industrijski sistem. Ivanović je rano shvatio da knjiga mora imati i kulturnu i proizvodnu strategiju. Najznačajniji poduhvati bili su: “Biblioteka srpskih pisaca”, “Biblioteka jugoslovenskih pisaca”, “Biblioteka svetskih pisaca”, enciklopedija “Narodni zdravstveni ucitelj”, ilustrovani nedeljnik „Panorama”, informativni list „Hronika”, veliki korpus školskih udžbenika i popularnih izdanja. Posebno mesto imala je „Biblioteka srpskih pisaca”, zamišljena kao reprezentativno izdanje nacionalne književnosti, sa kritickim aparatom i vrhunskom opremom. Ivanovic je vodio politiku dvostrukih tiraža: luksuzna izdanja za kolekcionare i institucije i pristupacna izdanja za škole i široku publiku. Paralelno je izgradio modernu štampariju na Obilicevom vencu i fabriku kartona na Umci, zatvarajući citav proizvodni krug – od papira do gotove knjige.

*Koliko je uloga belih Rusa u Srbiji bila značajna u kulturi i nauci?
-Ogromna i još nedovoljno osvetljena. Posle sloma Bele armije u Kraljevinu SHS stiglo je izmedu 40.000 i 45.000 izbeglica, od kojih je oko 32.000 ostalo trajno. Među njima su bili vrhunski naučnici, arhitekte, lekari, umetnici i profesori koji su dubinski uticali na modernizaciju univerziteta, arhitekture, medicine i izdavaštva u Srbiji izmedu dva rata.

*Kako je Anatolij uspeo da sina Aleksandra izbavi iz Banjičkog logora?
-Aleksandar, student medicine i pripadnik pokreta generala Draže Mihailovića, bio je zatočen na Banjici. Anatolij je, koristeci veze, ugled i preostala sredstva, uspeo da organizuje njegovo oslobadanje – praktićno otkupom, u vreme kada je i sam živeo pod lažnim imenom.

*Kakvu je sudbinu dočekao Anatolij Ivanović i njegova porodica?
-Posle rata nova vlast mu je oduzela imovinu i 1946. godine otišao je u novi egzil. Porodica je preko Italije stigla u Južnu Ameriku, a on je 1954. godine umro u Brazilu.

*Dokle se stiglo sa rehabilitacijom i restitucijom?
-Rehabilitacija je pravosnažna, ali postupci restitucije i dalje traju.

*Ko Vam je bio najveća podrška tokom decenijskog rada na knjizi?
-Rad je trajao više od deset godina i odvijao se paralelno sa postupcima rehabilitacije. Knjigu sam posvetio dr Dragomiru Antoniću i Nikoli Mirkovu, čija je podrška bila i strucna i moralna. Veliku pomoć pružili su Leonid Kampe, prof. dr Irina Antanasijević, dr Ivana Božović, recenzenti prof. dr Jovan Janjić i doc. dr Vojislav Todorović, kao i urednički tim. Posebno bih istakao lektora Dragana Grbića, koji je imao izuzetno zahtevan posao na obimnom rukopisu.

*Koja je ključna poruka “Gospodara knjiga”?
-Da kulturni trag može biti potisnut, ali ne i trajno izbrisan.