Prvi intervju Anje Mit nakon porođaja, otkrila sve o ocu deteta: “Njegove ćerke su prihvatile Filipa”

U svetu glume povratak na scenu uvek nosi posebnu emociju, ali kada se tome doda i najlepša životna uloga, majčinstvo, taj trenutak dobija potpuno novu dimenziju.

Glumica Anja Mit odlučila je da prekine porodiljsko odsustvo i vrati se poslu koji najviše voli, pa će ponovo stati na scenu Pozorišta na Terazijama. Publika će je već 13. marta gledati u popularnoj predstavi „Balkan ekspres“, čime simbolično započinje njen povratak na pozorišne daske.

Foto: Dafina Dostanić / Ustupljene fotografije

U intervju za “Blic”, Anja otvoreno govori o povratku u pozorište, prvim mesecima majčinstva, sinu Filipu koji je potpuno promenio njen svet, ali i o tome kako izgleda balansiranje između porodice, televizije i glumačkih obaveza. Iskreno, duhovito i emotivno, baš onako kako je publika i voli, Anja otkriva kako joj danas izgleda život, šta je najviše motiviše i zašto se, uprkos svim promenama, osmeh i dalje ne skida sa njenog lica.

Nalazimo se u Pozorištu na Terazijama, a na početku razgovora pitamo zbog čega je prekinula porodiljsko odustvo.

– Potpuno sam to nekako neplanirano uradila. Kada smo se čule pre par meseci, pitala si me kada ću se vratiti. Rekla sam da imam porodiljsko odsustvo do novembra, kada se Filip i rodio, i da nekako ne planiram unapred. Kad osetim potrebu da se vratim, tako će i biti. Filip je zapravo zadao taj tempo, zato što sada više spava, a predstave su uveče. Radim i snimanja koja mi ne oduzimaju mnogo vremena, pa mogu da budem sa njim. I to je bio povod zašto sam se vratila – priča Anja Mit.

Povratak je vezan za predstavu koju posebno voli “Balkan Ekspres“.

– Da, simbolično, u petak 13. Zašto bi bilo drugačije nego da se vratim baš na taj datum? Moram da kažem da sam uzbuđena i da ovakav osećaj do sada nisam imala, što je i normalno. Mislim da je odgovornost sada još veća nego kada je bila premijera. Zapravo nisam mnogo ni igrala, iako sam igrala do kraja petog meseca trudnoće, a onda je došao kraj sezone.

Iako se, kako dodajemo, to na sceni nije ni primećivalo.

– Nije se primećivalo. Hvala Filipu kako se smestio, a hvala i divnim ženama iz kostima koje su stalno popuštale haljinu. Na poslednjoj predstavi su mi rekle:”Više nema prostora, to je to.” Tada sam rekla da sam trudna, napravila sam pauzu i evo me sada. Filip ima četiri meseca i tu sam – kaže kroz osmeh glumica.

Foto: Milan Ilić / Ringier

U jednom trenutku pominjemo pitanje koje je pokojni novinar i voditelj Bane Vukašinović voleo da postavlja svojim gostima: “Recite nam kako je to biti majka?“ Sada isto pitanje upućujemo Anji.

– Kao jedna još uvek jako mlada mama i prilično neiskusna u svemu tome, mogu da kažem da nikada veću zahvalnost nisam osećala u životu. Nikada veću emociju i nežnost. Ja mogu samo da plačem,ali od sreće. To pre nisam doživljavala. Jutros sam se rasplakala i rekla: “Bože, što je lep.” Znači potpuno iznenada, nema nikakvog uvoda da ćeš zaplakati. I to su te divne emocije. Naravno, puna si i straha, i brige, i neprospavanih noći, i raznih misli… ali zapravo sve možeš da podneseš. Dobila sam jednu šolju na kojoj piše:”Ne zna mama šta je teško.” I to je to. To su te divne stvari koje sada učim i uhodavam se, a za sada mi ide super.

Filip je mirna i prezahvalna beba

Razgovor se potom prirodno nastavlja na temu majčinstva i malog Filipa. Na pitanje kakva je beba, da li je miran, Anja sa osmehom odgovara:

– Jeste. Mirna je beba i prezahvalna, a samim tim je i dokaz to što smo sada ti i ja ovde zajedno. Predivan je i sada iz dana u dan otkrivamo neke nove stvari. Osmehuje se, pa se svi topimo i kažemo: “Jao, kako se nasmejao!” Zapravo radi sve što rade i druge bebe u tom uzrastu, ali nama je naravno sve to posebno, pa se pitamo: “Kako on to radi?” Kao i svi roditelji. Baka je presrećna, i sada je u kuću zbog njega uneta jedna opšta ljubav.

Rođenje Filipa, kaže, promenilo je mnogo toga u njenom životu.

– Mnogo se promenilo sve. Opet kažem, te neke emocije, naravno, nabolje. To su emocije za koje nisam ni znala da postoje. Slušala sam drugarice koje imaju decu, ali zapravo ta bezuslovna i bezgranična ljubav, i taj osećaj da možeš sve, to tek tada shvatiš. Čak i kada ti se čini da ne možeš, već u trudnoći naučiš da možeš. Od pregleda do pregleda, pa do samog porođaja, tog čina, vidiš da zapravo možeš sve.

Kada je reč o pomoći oko bebe, Anja otkriva da su ona i njen partner Vladimir Petrović doneli posebnu odluku.

– Moja odluka, ali i Vladimirova, bila je da pokušamo sve da radimo sami. I radimo sve sami.

Foto: Instagram/anjamitofficial / screenshot

Na pitanje da li uspevaju, bez razmišljanja kaže:

– Da, uspevamo. I to je zapravo neki moj mir. Od početka su me sestre i drugarice savetovale: neka bude mama tu, neka bude neka žena tu, ko god, ako nećeš mamu. Ja sve poštujem, svačiju odluku. Nekome će to prijati, ali meni ne. Ja imam, slobodno ću reći, jednu ludačku energiju. Znači, ja ne moram ni da spavam ni da jedem, ali sve ću da namirim i zapravo uživam u tome. Sada, kada je već malo veći, pričuva ga baka i drago mi je zbog toga. Ali taj početak smo bili nas troje sami i super smo se snašli.

Organizacija je ključ svega

Pored povratka na scenu, Anja se vraća i televiziji, jer vodi svoju emisiju na televiziji Una. Na pitanje kako će uskladiti majčinstvo, voditeljski posao i glumu, kaže da za sada ne očekuje veće poteškoće.

– Za sada neće biti naporno, po ovom planu koji imam, ako me neko ne prevari (smeh). Predstave igram dva do tri puta mesečno. Filip tada spava, neće ni znati da nisam tu. Što se tiče snimanja, nemam mnogo obaveza, tako da ću moći sve da uskladim. Ne vidim sebe trenutno u projektima kao što su serije koje se snimaju po pet ili šest dana nedeljno, po 12 sati, od sedam ujutru do sedam uveče. To sada prosto ne želim i ne mogu da radim. Ali neke manje stvari, uz dobar plan i organizaciju snimanja, naravno da mogu. Ipak je Filip prioritet – ističe novopečena mama.

Organizacija je, priznaje, ključ svega.

– Bez organizacije nema ništa. Ali znaš šta, ja sam tako rasla. Evo baš u Pozorištu na Terazijama sam dolazila kao beba. Nisam imala osećaj da mama i tata nešto rade. Osetila sam samo kada je tata svirao sa Goranom Bregovićem tri godine, kada sam imala sedam godina, pa ode na mesec ili dva i to osetiš. Ali ovako, kada su tu, ja sam ili bila u pozorištu ili sa tatom po muzičkim studijima. Kao, ja sam tu i tu su mama i tata. Zato me zapravo čudi da sada već Filip nije ovde sa mnom, ali neću još da ga “zarazim” pozorištem (smeh). Da vidim da li će možda prevagnuti neka druga strana, da ne bude da mu je sve nametnuto odmalena.

Na pitanje zašto je dugo krila trudnoću, sve do petog meseca, Anja otvoreno priznaje da je razlog bio strah, ali i nešto što, kako kaže, društvo često nameće budućim majkama.

– Evo iskreno ću ti reći. Prvo sam krila zbog tog straha koji nam je nekako nametnut u vezi sa prva tri meseca trudnoće. Kao, treba da se ćuti dok ne prođu ta tri meseca, dok ne znate da li će se plod formirati ili ne. A ja sam, zapravo, na sva usta htela da kažem da sam trudna. Da stanem ovde ispred Skupštine i da se svi okupe, da svima kažem:”Hej, ljudi, najsrećnija sam na svetu, hvala Bogu!” Htela sam da od toga napravim priču. Ali taj strah koji nam je nekako usađen, osetila sam i ja. Pa sam rekla, samo da prođu ta tri meseca. Međutim, kada su prošla prva tri meseca, odlučila sam da i dalje ćutim. Onda sam rekla: “Ma šta ima da pričam, ćuti.” Nekako sam se stalno plašila. I mnoge mame su mi rekle:”Kada zatrudniš, ti se zapravo plašiš ceo život.” Da li će biti ovo, da li će biti ono… Zato sam negde ćutala, a onda kada sam odlučila da kažem. Mada malo sam se i pokajala.

Vladimir je predivan tata

Razgovor zatim prelazi na porodicu i na Anjinog partnera Vladimira, a pitanje kakav je kao otac Anja dočekuje sa osmehom.

– Vladimir je kao tata predivan. To sam videla još kada sam ga upoznala, jer on već ima dve ćerke iz prvog braka. To su predivne, lepo vaspitane i veoma uspešne devojčice, koje imaju 13 i 15 godina. Zaista mogu samo da uživam gledajući njega sada, po treći put, u ulozi tate. Divno ga je videti i sa velikom decom i sa malom bebom. Kao da sve počinje iz početka. Ponekad ga i testiram, pa pitam:”A da li se sećaš šta sada ide?” Ali naravno, neke stvari se i zaborave. Ipak, mnogo mi pomaže – naglašava ona.

Posebno joj je drago i zbog odnosa koji su Filipove starije sestre odmah uspostavile sa bratom.

– Prihvatili su ga predivno i na tome sam im zaista zahvalna. Obožavaju ga. Stalno zovu:”Pusti video!” Ja kažem: “Ali spava.” A one: “Nema veze, samo da ga vidimo.” Pa uključimo video, raduju se, pomažu… Zaista jedna lepa, normalna i zdrava porodična priča.

Foto: Dafina Dostanić / Ustupljene fotografije

Na pitanje da li razmišlja o tome da ponovo stane na “ludi kamen“ i kaže sudbonosno „da“ Vladimiru, Anja priznaje da o tome za sada nije mnogo razmišljala.

– Znaš šta, nisam nešto razmišljala o tome. Primetila sam da uglavnom žene koje već imaju jedan brak iza sebe često kažu:”Šta mi znači taj papir?” ili “Šta mi znači sada neka potvrda?” Ali nikad se ne zna, što da ne. Nisam rekla ni izričito da, ni izričito ne. Videćemo.

Ali zato, kada je reč o proširenju porodice, tu je mnogo sigurnija.

– Ako Bog da, batu ili seke – kaže kroz osmeh, pa dodaje:

– Seke, ja samo o sekama razmišljam. Hvala Bogu, toliko mi je lepo bilo u trudnoći i toliko mi je lepo sada…

Na opasku da “ne ureknemo“, Anja se nasmeje i kaže:

– Eto vidiš, opet ti neki strahovi. Stalno smo nešto naplašeni i imamo onu našu izreku “ćuti da ne čuje zlo”. A gde je to zlo koje nas sluša dok pričamo? Ako verujemo u ljubav i ako ste u veri, ako ste sa sobom i sa Bogom, čega onda da se plašimo? To je divno. Tako da, ako Bog da, naravno. Naučila sam da tako veliku i važnu stvar možeš da želiš, ali ne možeš da je planiraš. I to je zapravo lepo. Ako treba da se desi, desiće se. Ima mesta. Kažu:”Kad čeljad nije besna, ni kuća nije tesna.” A ako ne, biće prvenac najvoljeniji na svetu – zaključuje umetnica.

Razgovor se zatim vraća na odnos sa medijima, jer je poslednjih meseci, pa i godina, Anja veoma prisutna u javnosti.

– Iskreno, meni to uopšte ne prija. Možda bi mi prijalo u neko drugo vreme. Ne mogu da kažem da sam sa 34 godine starmala, ali sam uvek bila zrelija i nekako ispred svoje generacije. Rasla sam u Pozorištu na Terazijama u vreme kada se pisalo o ljudima koji su zaista zaslužili da budu u medijima. Reći ću otvoreno, budale su se tada skrivale i nisu imale pravo da govore, a kamoli da govore po medijima. Danas je sve drugačije. Danas je zabavno gledati kako se ljudi svađaju, kako se tuku i rade svašta. Meni to nije zabavno. I onda, kada smo pričale o tome kako više nema kategorija i kako smo svi stavljeni u istu, meni to nekako ne prija. Trudim se da sa jedne strane sačuvam privatni život, a sa druge da ga ne skrivam potpuno, jer nemam čega da se krijem.

Delim neke “mameće” savete

Ipak, publika je primetila da je poslednjih meseci aktivnija na društvenim mrežama.

– Da, pa imam više vremena – kaže kroz smeh.

Sada često deli iskustva iz majčinstva, traži savete, ali i dobija komplimente, za novu boju kose, izgled i liniju.

– Da, počela sam posebno na TikToku, jer je tamo malo drugačija publika nego na Instagramu. Delim neke “mameće” savete, ali opet, ja sam mama tek četiri meseca. Prija mi da podelim svoja iskustva i da čujem tuđa. Uvek se stavim u poziciju mene dok sam bila trudna i pitam se šta bi meni prijalo da čujem ili vidim. Zato sam, recimo, pričala i o carskom rezu. Neko će reći: “Šta si ti otkrila i koga briga kako si se porodila?” Ali meni je dok sam bila trudna značilo da čujem iskustva drugih žena, pogotovo kada sam znala da ću morati na carski rez. Značilo mi je da čujem šta im je pomagalo, šta nije, kako su prošle. Dopadale su mi se te pozitivne žene. Trudila sam se da se sklonim od straha, iako sam ga imala, što je potpuno normalno, pogotovo kada radite sa pedesetoro ljudi, kao ovde. To me je opuštalo. I sada ja podelim nešto malo što znam. Kažem, ne može da škodi.

Na pitanje šta je danas najviše motiviše u životu, Anja bez razmišljanja odgovara – zdravlje.

– Motiviše me zdravlje koje imam. Iskreno ti kažem, zdravlje i zdravlje deteta. Volela bih da više nikada ne bude ni jedna poruka za pomoć bolesnoj deci. Ja želim to vreme. Pa makar sve ostalo ostalo isto, da budemo svi isti u medijima, ali kada ostaneš sam sa sobom, shvatiš da je najvažnije samo da si zdrav i da su tvoji zdravi. Primetila sam pred Novu godinu kako svi kažu:”Šta biste poželeli. Dobro zdravlje, to se podrazumeva.” Ne, to se ne podrazumeva. To treba svaki dan da želimo i da budemo zahvalni na tome. Dovoljno je da se ukočite ili da vas nešto zaboli pa se odmah zabrinete: “Da nije neki nerv?” I tada shvatite da vam ne trebaju ni pare za ovo ili ono, da je nebitno što vam se neko nije javio, što vas je neko ogovarao ili šta je neko napisao. Shvatiš da je sve to nevažno, samo da smo dobro.

Fićin plavi čuperak

Pre početka razgovora pokazala je fotografiju malog Filipa i odmah smo primetile jedan detalj, plavi čuperak na glavi.

– Da, rodio se sa tim plavim čuperkom, što je prelepo, i ima jedna zabavna priča. Kada sam ostala trudna, pitala sam doktorku na koliko smem da se farbam, jer sam imala sve te agresivne hemijske tretmane da bih održavala onu svoju belu boju kose. Ona mi je rekla:”Pa na dva meseca.” A ja sam se zapitala: “Na šta ću ličiti kao plavuša sa tamnom kosom ako se farbam na dva meseca?” Onda je ona dodala: “Hajde makar mesec i po ako izdržiš.” Naravno, ja sam to malo skraćivala na svoju ruku. I onda se rodi beba sa plavim pramenovima. Rekla sam: “Ne mogu da verujem – to je to.” Zato ga zovemo plavi čuperak. I dalje ga ima, a kažu da su velike šanse da mu ostane, jer je to pigment sa kojim se ljudi rađaju. Videćemo. Navijamo. Svako jutro proveravam, da mu nije otpao čuperak.

Zato se nameće pitanje, da li je to Filipov nadimak…

– U startu ga zovemo Fića. Meni je to toliko slatko. Ima i druge nadimke koje mu smišljamo iz dana u dan. Ti njegovi prstići, obraščići, način na koji se raduje kada vidi flašicu. To radovanje, ono “Aaa…”, pa onda mi svi počnemo da se smejemo. Kada on počne da se smeje, zaboraviš na sve.

Trenutno mu je, kaže, najveće zadovoljstvo upravo flašica sa mlekom.

– A sada je počeo i da reaguje na mene i na tatu. Nasmeje se onako ispod oka, već je mali šarmer. Ja ne znam šta će biti kada bude imao dvadeset godina, iskreno.

Na opasku da će tada sigurno biti mnogo devojaka oko njega, kroz smeh kaže:

– Da, biće tu devojaka i devojaka.

Na kraju razgovora dolazimo i do jednog pomalo simboličnog pitanja, kada bi njen život bio film, kako bi se zvao.

– Sigurno bi imao neki naziv koji govori o veri, borbi, hrabrosti i radosti. I bez ikakve zle namere. Eto, neka neki scenarista napiše naslov. Ali to bi bila priča o veri koju imam u život, čak i onda kada ima razloga da posumnjaš. To je ta snaga, kada ti neko kaže: “Ne može”, a ti kažeš: “Vidi, može. I to već sutra.” To je ta vera koju ne gubim. I volela bih da tu osobinu prenesem i na Filipa.

Uz osmeh dodaje da se nada da će zadržati i jednu osobinu koju i sama ima.

– Da nikada ne skida osmeh sa lica, kao što ga ni mama ne skida.

A onda se prisetila i jedne rečenice kolege Nebojše Ilića Cileta.

– Jednom mi je rekao dok smo snimali “Komšije”: “Ja u sedam ujutru dođem na snimanje i kažem – ćao, kako si? A ti već pozitivna u sedam ujutru. Kao, kada si stigla da budeš pozitivna?” I onda kaže: “Ti kada se probudiš, ti obučeš Anju Mit i to je to.” Ima tu možda i istine. Jer čak i kada vam je teško, kada se nasmejete, odmah vam bude malo lakše – mišljenja je Anja Mit.