Sremuš može da bude kontaminiran lisičjom pantljičarom

Sremuš je još među Keltima i starim Rimljanima bio poznat kao herba salutaris ili „lekovita biljka“. Verovalo se da je njegova lekovita vrednost dijaforetska (izaziva znojenje), diuretička (povećava protok urina), ekspektorans (olakšava disanje), stimulativna i antiseptička. Poznat i kao divlji beli luk ili medveđi luk, sremuš je bio veoma cenjen zbog svojih lekovitih svojstava – jeo se sirov ili kuvan u mleku i utrljavao u kožu kao lek.

U narodnoj medicini sremuš se koristio za brojna stanja – od zubobolje do prečišćavanja krvi

U narodnoj medicini sremuš se koristio za lečnje mnoštva bolesti: zubobolje, bradavica, kurjih očiju, rana (posebno na prstima), bolnih očiju, kašlja, prehlade, bolova u grlu, infekcija grudnog koša i pluća, astme, bolova u stomaku, lošeg varenja, problema sa bubrezima, malih boginja, zauški, reume, išijasa, tuberkuloze… Čak se koristio i kao sredstvo za prečišćavanje krvi i za rastvaranje krvnih ugrušaka.

Slično domaćem belom luku, sremuš može da se jede kako bi se pomoglo u borbi protiv kašlja i prehlade, a savremena istraživanja pokazuju da, poput belog luka, konzumiranje divljeg belog luka može da pomogne u smanjenju holesterola u krvi i snižavanju krvnog pritiska.

Sremuš je prirodni antibiotik koji pomaže da krv bude čistija, pritisak niži i srce jače: Kako sve možemo da ga koristimo

Kontaminiran sremuš može da izazove alveolarnu ehinokokozu

Sremuš raste u šumi, bere sa šumskog tla i zahteva da se dobro opere pre upotrebe, jer ako se ne pere pravilno, može da bude kontaminiran jajima lisičje pantljičare (Echinococcus multilocularis), koja mogu izazvati ozbiljne bolesti poput alveolarne ehinokokoze.

Ljudska alveolarna ehinokokoza je uzrokovana larvalnim fazom (metacestodom) lisičje pantljičare Echinococcus multilocularis, koja se obično razvija u jetri zaraženih osoba. Spor rast larvi rezultira asimptomatskom fazom od nekoliko godina pre dijagnoze. Kada se alveolarna ehinokokoza ne leči, stanje može da bude smrtonosno. Iako su savremeni tretmani znatno poboljšali preživljavanje, potpuno izlečenje je retko.

Parazit lisičja pantljičara (Echinococcus multilocularis) obično se prenosi preko životinja. Domaćini su nekoliko vrsta mesoždera poput lisice, vuka i kojota, neki mali glodari poput voluharica, leminga i bizamskog pacova, u čijoj jetri se larve razvijaju. U Evropi je crvena lisica glavni domaćin ovog parazita. Psi i mačke takođe mogu da se zaraze kao definitivni domaćini, ali su njihove stope infekcije niske.

Kako se čovek zarazi lisičjom pantljičarom?

Ljudske infekcije nastaju nakon slučajnog unosa infektivnih jaja. Bolest, koju parazit izaziva, je veliki problem javnog zdravlja zbog visoke učestalosti infekcija u određenim geografskim klasterima, težine oštećenja organa u slučajevima infiltrativnog rasta parazita ili hematogenog širenja i potrebe za skupim dugoročnim lečenjem i praćenjem. Trenutne hipoteze o mogućim putevima prenošenja jaja na ljude uključuju infekciju rukama kontaminiranim od krzna zaraženih životinja (lisica, pasa ili mačaka) ili od zemlje tokom baštovanstva ili tokom rada na polju, konzumiranje kontaminirane nekuvane hrane sa polja ili bašta, pijenje kontaminirane izvorske vode ili udisanje prašine koja sadrži jaja pantljičare.

S obzirom na to da se u našim krajevima sremuš jede sezonski, na proleće, i to sirov, kao salata ili dodatak salati, obavezno pre konzumiranja temeljno operite listove u vrućoj vodi. Još efikasnije je ako listove sremuša potopite u toplu vodu da odstoji sat ili dva pre jela, a zatim listove detaljno operete.

Bonus video:

(Espreso / eKlinika.r/M.S.)