Voditeljka izgubila tri bebe, doživela prave traume: “Probudila sam se u lokvi krvi”

Vladana Jokić

Novinar redakcije Blic Zabava
Diplomirani novinar

Suzana Mančić je prošla kroz tešku borbu za potomstvo, izgubivši tri bebe pre nego što je postala majka.

Svaki put je nosila dečake i imala je unapred izabrana tradicionalna muška imena, ali je na kraju dobila dve ćerke.

Čuvena voditeljka Suzana Mančić, prepoznatljiva po širokom osmehu i nepresušnoj harizmi, iza svog vedrog duha krije duboku i bolnu životnu ranu. Pre nego što je postala majka ćerki Teodore i Natalije, voditeljka je prošla kroz pravi pakao i tešku borbu za potomstvo u kojoj je tri puta izgubila bebe.

Kako su Suzani lekari tada govorili, sva tri puta je nosila dečake. Svoju najveću traumu, Mančićeva je opisala u svojoj knjizi, otvoreno govoreći o agoniji kroz koju je prolazila pokušavajući da se ostvari kao majka.

– Ja sam jaka žena i sve što mi se dešavalo prihvatala sam kao nužnost. Uporno sam išla prema svom cilju da jednog dana dobijem dete, a to se nije desilo sve do trenutka kada sam shvatila da moram da se smirim, da napravim raspored u životu, odgodim sve obaveze i legnem u krevet kako bih ‘čuvala’ trudnoću.

To je za mene bilo nešto nepojmljivo, da ja, koja sam oduvek bila zdrava mlada žena, bez ikakvih tegoba, izgubim bebu prvi, pa drugi, a onda i treći put – ispričala je svojevremeno Suzana.

Izabrala muška imena, a saznala da nosi devojčicu

Voditeljka je istakla da je imala ogromnu želju da rodi muško dete, do te mere da je već imala spremna, tradicionalna imena.

– Iako su mi doktori svaki put rekli da sam nosila dečaka, ne mogu sto posto da verujem u to da su sve bili sinovi, jer je u našoj tradiciji da želimo da rađamo mušku decu. Mislim da možda takvim odgovorom teže da vas stimulišu da nastavite sa pokušajima. Ali, ja sam želela da imam sina Aleksandra, po mom ocu, i sina Stojana. Uvek sam volela ta stara, arhaična imena. Nisam poznavala nijednog Stojana, ali sam svaki dan išla u školu Ulicom Stojana Novakovića i nekako mi je to ime uvek zvučalo čvrsto, stameno – rekla je ona i dodala:

– Na prvom ultrazvuku sa Teodorom, bila sam ubeđena da ponovo nosim dečaka. Kada mi je lekar saopštio da je devojčica, rekla sam da je to nemoguće i zaplakala kao poslednja seljanka. Ali, tolika moja želja za muškim detetom nastala je iz vrlo sebičnog razloga. Ja sam jedinica i u životu sam morala da budem i muškarac i žena, da se sama izborim protiv svih zabrana, roditeljskih, školskih, društvenih, čaršijskih. Morala sam sama da obezbedim i zaštitu i opravdanje, sve ono što sam idealizovala da bih bila u ulozi starijeg brata kojeg nikada nisam imala. Želela sam da ga moja ćerka ima – priznala je iskreno.

“Mislila sam da ću umreti u strašnim bolovima”

Najteži trenuci u njenom životu odigrali su se na više kontinenata, a posebno jeziva bila je situacija u Južnoafričkoj Republici, gde je boravila zbog jednog muzičkog festivala.

– Prvu bebu izgubila sam odmah na početku, u trećem mesecu trudnoće. Tada se ispostavilo da imam dvorogu matericu, kao mnoge žene, koja je preduslov za probleme i prekid trudnoće. Kada sam zatrudnela drugi put, u drugom mesecu doživela sam komplikacije i doktor je izvršio kiretažu, posle čega sam dobila jake medikamente. Oporavila sam se i ubrzo sa Biljanom Jeftić i Aleksandrom Ilićem otišla na muzički festival u Južnoafričku Republiku. Treće večeri boravka u Johanesburgu probudila sam se u lokvi krvi. Taj strah i tu bespomoćnost ne mogu da opišem. Uhvatila me je panika hoću li umreti, pitala sam se šta da radim, nisam znala ko je u kojoj sobi u hotelu u kojem su radili Filipinci, čiji je engleski bio izuzetno loš. To je bila agonija. Međutim, u svoj toj nesreći imala sam i sreće, jer mi se prethodnog dana javila mamina prijateljica koja je sa mužem živela u tom gradu. Oni su me odveli u jevrejsku ginekološku kliniku, gde mi je doktor uradio ultrazvuk i pitao me da li su mi prekinuli trudnoću. Rekla sam da jesu, a on me je pitao gde sam to uradila. Rekla sam: ‘U Evropi’, na šta me je ponovo pitao: ‘Ali gde?’ Odgovorila sam: ‘U bolnici’. Tada je okrenuo ekran prema meni i pokazao intaktni plod. Odskočila sam od stola, suze su mi išle i od straha i od sreće, a najviše od neverice zbog svega što je prethodilo. Shvatila sam da sam imala blizanačku trudnoću i da je drugi plod preživeo kiretažu.

Nažalost, dete sam izgubila u četvrtom mesecu u Beogradu, u strašnim bolovima i mukama. Fizički mi je to bilo najbolnije iskustvo u životu. Taj put od kuće na Bežanijskoj kosi do Gradske bolnice na Zvezdari trajao je duže nego ijedan. Mislila sam da ću umreti. Poslednju bebu izgubila sam u šestom mesecu trudnoće. Tada sam se zapravo i porodila, mada mi je lekarka odmah posle porođaja rekla: ‘Nemojte se nadati’. Dete nije preživelo, nije imalo dovoljno razvijena pluća. Najstrašnije je bilo kada su mi doneli da potpišem umrlicu. To je bilo surovo – ispričala je naša poznata voditeljka.

I pored nezamislive tuge sa kojom se malo ko može nositi, njena životna filozofija održala ju je na nogama.

– To je bio istinski hod po mukama. Ali, činjenica je da je žena satkana da bude jaka, da rađa i da gubi. Ja sam u sebi izgradila takvu filozofiju i vodila sam se njome – zaključila je Suzana Mančić.