radiobalkanfox
- Madžgalj je do poslednjeg trenutka zadržao hrabrost, optimizam i vedar duh, inspirišući sve oko sebe.
- Njegova harizma i prepoznatljiv osmeh ostali su urezani u sećanju prijatelja i kolega.
Glumac Aleksandar Srećković Kubura i pokojni Marinko Madžgalj bili su veliki prijatelji, a scenu su delili godinama. Marinko je umro pre 10 godina, a bol za njim ne jenjava.
Srećković ističe da gotovo ne prođe ni dan, a da se ne seti svog prijatelja sa kojim je provodio mnogo vremena na pozorišnim daskama:
„Prvo, jako sporo prolazi vreme, a onda odjednom proleti, jer nas život uhvati i ne možemo baš da stignemo, da svaki dan se setimo voljenih. Ja imam i tu sreću, a i nesreću, da često igram predstave koje sam nekada igrao s Marinkom. I pred svaku se, naravno, setim Mareta. I pravo da vam kažem, meni je isto, pet godina, deset, pedeset, meni je to sasvim isto. Ono što je ostalo prazno posle njegovog odlaska će uvek da bude prazno i tu nema pomoći. Jedino kao malo smo se navikli na to. Ali jednostavno, mi smo sad, Srđan Timarov i ja smo igrali prošli mesec deset godina “Kerova”. Srđan je ušao u Marinkovu ulogu na njegovo insistiranje, na Marinkovo insistiranje, mi smo, eto, u februaru odigrali prvi put, nadali smo se da će on uspeti bar da dođe onako samo malo da pogleda, možda ne ni celu predstavu. Nije uspeo i, eto, posle nekih mesec dana nas je napustio, tako da nam se tu sve nekako poklapa, pogotovo što je dve nedelje pre njega preminuo i Gaga Nikolić, s kojim sam ja isto bio onako kao mlađi kolega dosta blizak, tako da taj mart 2016. nije baš neko lepo sećanje.”
Hrabrost i optimizam do poslednjeg daha
Iako suočen sa teškom bolešću, Marinko je do samog kraja zadržao vedar duh i neverovatan optimizam, o čemu svedoči i sam Kubura:
„Kada je već bolest uznapredovala, kad smo se viđali tamo kod njega oko Arene, zaista nikada nije pokazivao ni sekund straha, niti je neke, kako bih rekao… Naravno, to nije slabost kad je čovek svestan da je pred samim vratima prelaska u drugi svet. Ali nije pokazivao, prosto je bio i dalje vedrog duha i mene je to uvek fasciniralo. Ja stalno za njega govorim da je bio, pored toga što je bio jedan veseljak blesavog ludog duha, bio je neverovatno hrabar i snažan čovek. I jednostavno je otišao kao princ sa ovoga sveta. I zaista, kad je već to moralo da se desi, stvarno smo svi negde i ponosni na to s koliko hrabrosti, čistote je on otišao odavde. I nadam se da ću tako i ja kad bude došlo moje vreme.”
Osmeh koji se ne zaboravlja
Ono što će zauvek ostati urezano u sećanje svih koji su ga voleli jesu Marinkova harizma i prepoznatljiv osmeh:
„Prva stvar koje se ja sećam i slika koja mi je najjača u glavi je ovaj njegov osmeh preko, preko vrata gitare. Pošto smo vrlo često ovaj bili u atmosferama i u situacijama gde je on svirao i pevao, i mi pevali zajedno sa njim, naravno, po nekim našim kafanama u koje smo sami zalazili. Baš se sećam tog- tako osmeha te njegove leve ruke, kako bi uvek se malo okrenuo i napravio neki geg na određeni stih, na određeni akord koji onako neobično zvuči kad napravi neku modulaciju i tako dalje. Taj osmeh je glavna stvar koja je njega krasila, i prosto glavna stvar koja svako ko ga je poznavao i provodio s njim vreme je ostalo u sećanju. Jedna prosto neverovatna snaga ljubavi prema životu.”
Sećanja na zajedničke trenutke provedene na sceni, a posebno u predstavi „Hasanaginica”, izuzetno su živa. Srećković priznaje da i danas povremeno oseti prisustvo svog preminulog kolege i prijatelja u pozorištu:
„Prvih deset je Marinko igrao. Ja sam povremeno, prvih godina nakon njegovog odlaska, u poslednjoj sceni koja je jako onako emotivna i snažna, čak par puta mi se učinilo da ga vidim tu u sali… Sećam se tačno kad smo probali gde je ko sedeo. Tako, tu je nekako, njegov duh je tu. Kao i svih glumaca koji su prošli kroz pozorište, ali posebno njegov za mene, jer smo bili izuzetno bliski i vezani. Tu je stalno… Pred svaki Kerove, Srđan i ja, posvetimo između nas dvojice predstavu Marinku. Život je takav. Svima nam je strašno što ga nema, zato što je prosto nepravda, ne znam, ne mogu da nađem razlog. Gospod Bog valjda zna zašto.”
Dodaj komentar