Rediteljka ima 96 godina i dalje radi: “Ćerka i unuk su daleko, obilaze me učenici”

Dafina Dostanić

Novinar rubrike kultura

Zora Bokšan Tanurdžić je istaknuta dramska pedagoškinja, spisateljica i rediteljka koja je svojim radom prevazilazila prepreke u umetničkom svetu, posebno kao žena.

Iako u poznim godinama živi sama, zahvalnost duguje bivšim učenicima i institucijama koje su je podržale za novu predstavu “Igra snoviđenja”

Zora Bokšan Tanurdžić (96) pripada onoj retkoj generaciji umetnika čiji život i rad svedoče o istrajnosti, posvećenosti i dubokoj veri u smisao umetnosti.

Kao dramski pedagog, spisateljica i rediteljka, decenijama je gradila svoj put u vremenu koje često nije bilo naklonjeno ni njenim idejama ni njenom pozivu, posebno u periodu kada je ženama bilo teško da se izbore za mesto u pozorišnoj režiji.

Rođena 1930. godine u selu Mol, u opštini Ada, tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji, svoj umetnički put započela je vođena snažnom unutrašnjom potrebom da razume i oblikuje scenski izraz. I danas, u poznim godinama, ostaje aktivna i stvaralački prisutna, ne odustajući od umetnosti kao prostora u kojem se susreću obrazovanje, emocija i lepota.

Njena najnovija predstava „Igra snoviđenja“ još jednom potvrđuje njen autorski i pedagoški pristup, u kojem se prepliću različite scenske forme i snažna potreba da se umetnost ne samo stvara, već i duboko promišlja.

U intervjuu za “Blic” Zora Bokšan Tanurdžić govori o svom stvaralaštvu, inspiraciji, izazovima sa kojima se susretala nekad i danas, ali i o ličnom odnosu prema umetnosti, ljudima i vremenu u kojem živimo.

Hvala Bogu, verovatno je i on razumeo da treba da mi pomogne

Prošle godine imala je premijeru predstave “Igra snoviđenja“, a na pitanje odakle crpi toliku energiju, kaže:

– Moj život je takav da ja u tom pogledu nemam nikad mira. I kad bih osetila da mi je potreban mir, samo malo zastanem, uzmem vazduh i nastavim dalje. Hvala Bogu, verovatno je i on razumeo da treba da mi pomogne da bih istrajala i bila korisna. Jer to što radim jeste korisno, mora da ima umetnički i obrazovni nivo, što je veoma važno.

O svojoj predstavi govori s posebnom posvećenošću.

– Tu predstavu sam i pisala i režirala, i nije slučajno što ima toliko različitih scenskih aktivnosti. Želela sam da sve to sintetizujem na jednom mestu, u umetničkom okviru koji je programiran u odnosu na smisao i sadržaj dramskih zbivanja. Čini mi se da sam u tome uspela. Nezgodno je da to sama kažem, ali imam dovoljno iskustva i jasan kriterijum da procenim da sam ostvarila ono što sam zamislila.

Ipak, ističe i poteškoće sa kojima se susrela.

– Predstava je vrlo skupa, jer ima muzike, igre, baleta, opere, svega najlepšeg što umetnost može da ponudi. Polazna tačka bila je bajka “Olovni vojnik” Hansa Kristijana Andersena, jednog od najvećih bajkopisaca na svetu. To je bio povod i centralno mesto mog rada. Moram da spomenem i značaj saradnika. Stalno je uz mene bila Tanja Rapp, koja je imala veliku i važnu ulogu. Bavila se organizacijom i svim onim što ja nisam mogla ili nisam stizala – ističe ona.

Najveći problem, međutim, bio je nedostatak finansijske podrške.

– Nismo imali nikakvu materijalnu pomoć. I danas se Tanja muči da organizuje predstave. Dolazila su deca, čak više nego odraslih, što nije loše, ali nama je važno da predstavu vide i stariji, oni koji razumeju cilj i napor koji je uložen.

Iako je godinama u penziji, njen rad i dalje odlikuje početnički žar.

– Verovatno sam tako sagrađena od detinjstva. Imala sam ideju da budem rediteljka u vreme kada je to za žene bilo gotovo nezamislivo. Postojala je samo jedna i to Soja Jovanović. Kada sam došla na fakultet, kolege su me ignorisale, ali meni to nije bilo važno. Htela sam da što više naučim.

Prisetila se i svojih prvih susreta sa pozorištem.

– Još posle rata, kada su ljudi željni kulture gledali predstave, primećivala sam da nešto ne valja. Pitala sam se zašto glumci rade određene stvari bez smisla. Uvek sam imala kritički odnos prema onome što gledam, i to me je nateralo da se bavim režijom, da pokažem kako treba.

Bojim se da će roboti i tehnologija ubiti čoveka, ličnost i emociju

Govoreći o savremenoj umetnosti, ostaje dosledna svojim stavovima.

– Ništa nisam promenila, ali se promenila okolina. Stvarnost je promenila ono što je nekada bilo plemenito i dobro. Idemo ka digitalizaciji, što mi je veoma teško. Bojim se da će roboti i tehnologija ubiti čoveka, ličnost i emociju, sve ono što je plemenito. Toga se bojim strašno.

Zora i danas, posle toliko godina rada, teško može da izdvoji samo jedan izvor inspiracije.

– Ja to ne mogu da definišem i razdvojim stvari jedne od drugih. Volim da proučim materijal na način koji smatram odgovarajućim i da stupim u kontakt sa saradnicima koji će me razumeti i koji će blagorodno sarađivati sa mnom. Kažem blagorodno, jer ne volim sukobe ni ekscese, a u tom svetu ima svega i svačega – smatra umetnica.

Prisetila se i svog prvog velikog iskustva, rada na diplomskoj predstavi u Somborskom pozorištu.

– Imala sam jednu čudnu situaciju. Meni je sve bilo normalno, a oni su me pitali: ”Šta je to, vi nas ništa ne grdite?” Rekli su mi da su mi drugi reditelji dolazili i da su ih samo kritikovali. A ja sam ih lepo rasporedila, radila s njima kroz razgovor, analizu i diskusiju. Bili su zapanjeni. Pitali su me otkud znam da tako treba, a ja sam to naučila od profesora Huga Klajna. Inače predstava se zvala “Kuća na uglu”, koja je rašena po tekstu doktora Branivoja Đorđevića. Kasnije sam s njim intenzivno sarađivala. Bio je stručnjak za jezik i često sam ga konsultovala. Imala sam sreće, uopšte, kad sam krenula tim putem, mnogo toga mi se otvorilo.

Tek kasnije, kaže, postala je svesna da se već tada bavila i pedagogijom.

– Glumci su govorili da se prema njima odnosim kao prema deci. A ja sam želela da budemo poslušni jedni prema drugima i da se lepo sporazumemo. Nikada nisam imala konflikt.

Sa posebnom emocijom seća se i studija.

– Kada sam diplomirala sa desetkom, profesor Hugo Klajn mi je dao deset, a drugi član komisije, Miloš Đurić, rekao je: “Zorka, dao bih ti jedanaest, ali ne mogu, mora deset.

Na pitanje šta bi poručila mlađim kolegama danas, odgovarila je bez ulepšavanja.

– Mlađe kolege su u velikoj nervozi, jer su okolnosti teške za rad. Ne znam kako se snalaze. Ali sve što sam ja radila tražilo je mnogo srca, duše, dobre volje, ljubavi i strpljenja. A sve to sam naučila od profesora Huga Klajna.

“Već 20 godina sam udovica i živim sama”

Danas joj se svakodnevica znatno promenila.

– Sada sam potpuno sama. Ćerka živi u inostranstvu u Engleskoj. Imam unuka i praunuku, ali su daleko. To mi je tužno. Imam nekoliko bliskih ljudi, zapravo mojih bivših učenika, koji me obilaze i pomažu mi.

Ipak, sa zahvalnošću govori o ljudima koji su joj pomogli u radu.

– Institut za umetničku igru nas je primio izuzetno srdačno, dao nam je prostor za probe besplatno, jer nismo imali novca. Sve što je trebalo da se plati, na kraju sam sama pokrivala. Ostala sam praznih ruku, ali sam završila ono što mi je bilo važno.

Na pitanje šta joj danas najviše nedostaje, odgovara iskreno:

– Ja sam uvek bila u akciji i imala mnogo obaveze. To me je održalo. Moj suprug je bio vrlo vredan čovek i sudija, potpuna suprotnost mojoj psihi, apsolutno smo bili različiti. To su bile neverovatne razdaljine. Već 20 godina sam udovica i živim sama, nažalost. Sada mi najviše mi nedostaju moji vršnjaci. Ali me je Bog ipak pogledao. Još uvek sam tu i završila sam ono što sam želela da uradim.

Posebno emotivno govori o svojoj predstavi.

– Uvek mi je teško kada predstava treba da se igra, a ne može, jer nema novca. U predstavi učestvuje trinaest umetnika — operska pevačica, baletski igrači. Muziku strašno volim i uvek sam bila ljuta kada je neadekvatna. Ovde sam je birala još dok sam pisala tekst, u skladu sa atmosferom i likovima. Sve se savršeno uklopilo. Kada gledam predstavu, ja više slušam muziku i posmatram igru svojih divnih glumaca. To su mladi ljudi koji su oduševljeni učešćem. Nepristojno je da hvalim, ali predstava pruža mir, zadovoljstvo i lepotu, zahvaljujući toj igri i muzici – priča Zora.

Na kraju, osvrće se na sopstveni život.

– Volela bih da mogu da promenim svoju snagu, da budem pokretljivija, da se ne mučim uz stepenice. Ali to je nemoguće i moram da se pomirim s tim.

I dalje čita i piše, iako priznaje da to više nije kao nekada.

– Čitam dosta, ali vid me ne služi kao ranije. Ipak, moram da budem zahvalna na onome što sam od Boga dobila – zaključuje rediteljka.