Big Lale ugostio ekipu Kurira u svom domu

Praznik rada 1. maj ekipa Kurira proslavlja u odabranom društvu. Naš domaćin je Big Lale, koji nas je ugostio u svom domu.

Kako provodite vreme u svom domu?

– Uživam. Svi smo na okupu, pogotovo kad su praznici.

Publiku interesuje gde je Big Lale. Nema vas dugo u javnosti.

– Nisam aktivan kao što sam bio nekad, sve ima svoje vreme. Ne volim da idem po emisijama gde sedim s gostima, onda dođe do toga da kažu da im pokažem neki trik. Sedim dva sata u studiju zbog tog jednog trika. Neću i ne mogu da idem.

Vi ste po struci mesar i u okviru svog doma imate radionicu za preradu mesa.

– To sam godinama radio, imam tu radionicu, gde pravim sve što postoji od mesa, nema stvarčice koju ne mogu da izvedem.

Da li vam dolazi neko sa estrade, šta oni traže?

– Kako da ne, nema ko nije bio. Bili su i Šaban Šaulić, Miroslav Ilić, Zdravko Čolić, tad je bila zakrčena ulica. Moj srednji sin Ilija je samouki umetnik, koji ume da nacrta sve što poželite, da iskopira i ja sam zamolio Čolića da se potpiše, a Ilija je otišao u kuću i iskopirao potpis na sto papira, izašao na ulicu i podelio klincima. To je bio nezaboravan doživljaj. Čola je uživao.

Čuli smo da je bila i Hanka Paldum.

– Milić Vukašinović, moj veliki prijatelj još iz sedamdesetih godina, doveo je Hanku Paldum kod mene. Ja sam već spremio roštilj svinjski, masniji, međutim, znam da ona ne jede svinjsko meso, kao ni novinarka koja je bila s njom, pa sam ja napravio rozbratne, pljeskavice od junećeg mesa. Za nju sam napravio specijalitete od junetine. Ona se uhvatila za glavu i rekla: “Ne mogu da verujem, ovo je magija, vi ste mene hipnotisali.” Tako sam dobio duplericu u novinama As, čuvenom sarajevskom listu, i naslovnu stranu “Hanka Paldum kod Big Laleta u gostima”. Onda me je pozvao Minimaks, ja sam mu rekao da je Hanka Paldum kod mene i on kaže: “Daj, molim te, sredi da dođe kod nas.” Tako je i bilo. Došla je kod nas u “Maksoviziju” i to je bilo zaista nezaboravno.

U radionici imate sve što vam je potrebno.

– Nažalost, danas nemam mesa, jer sve je to napravljeno pre pet-šest dana. Tu je mašina koja melje deset tona na sat, tu je kuter, koji služi za pravljenje prata, tu se prave viršle. Taj prat ima hiljadu namena, kad se napravi, on ide u meso, da se vežu komadi mesa koji se melju da bude kompaktnije. Tu je i špric kojim punim kobasice, tu je i mešalica. Odavde kobasice idu u pušnicu.

Koliko često ste u radionici?

– Uglavnom tri puta mesečno. Navadio sam i prijatelje, ja sam kriv, oni dođu, polutka na rame, umotana u najlon i kažu dao mi brat, dao mi teča svinju, aj da napravimo. Onda ja sve pripremim, polovinu nose kući da dime, a polovinu dimim ja.

– Hvalite me, usta moja (smeh). Imam dvadeset i nešto prvih nagrada za roštiljsko meso. Nigde nisam ja nosio pa da kažu evo Big Lale ima, uvek nosi neko drugi, neki restoran, a prijave moje kobasice. Meni je to svakodnevica. I kad je leskovački roštilj, imam troje-četvoro, ja njima sve to lepo pripremim, stavim u hladnjaču, koju takođe imam ovde, oni dođu dan ranije i to pokupe i tamo spremaju. Lupaju meso i viču: “Evo roštilj”, ja dođem, oni kažu: “Evo Big Lale neka kaže kakve su naše pljeskavice” – pa kako da kažem loše, ja sam ih napravio.