Ispovest Olivera Balašević | Kurir

Posle zapaženog prvenca “Planeta dvorište”, autorka Olivera Balašević objavila je novu knjigu “Ukus uspomena”, u izdanju Amosa. Bivša šampionka u gimnastici, profesorka i glumica, svojoj publici se vraća pričama koje ne traže velike istorijske pozornice, već otkrivaju ono što u nama najduže traje – mirise detinjstva, ukuse koji prkose zaboravu i male, nečujne trenutke koji nas neprimetno oblikuju. U velikoj ispovesti za Kurir govori o svojim najmilijima, novom članu porodice, unuku Đorđu, a ustupila nam je fotografije iz privatne arhive.

Zato sam napisala knjigu koja se ne čita samo očima već čulima. Ispričala sam kako nas je taj “ukus uspomena” vodio kroz sve: od onih najtežih “ponora”, kada je na trenutak nedostajao neko naš za stolom, do onih trenutaka kada smo doticali zvezde. Ova knjiga je zapravo moj pokušaj da dokažem kako najvažniji sastojci naših života nisu na policama marketa, već u onim čistim delovima nas samih koje smo delili sa drugima.

– Za mene je miris vanile oduvek bio mnogo više od začina, to je zlatna ključaonica kroz koju provirujem u detinjstvo svaki put kada mi je potreban zaklon. Kada zatvorim oči i udahnem taj slatkasti mir praha, ne vraćam se samo u kuhinju; vraćam se u stanje duše gde je svet bio celovit i objašnjiv. Moja prva sećanja su zapravo “uokvirena” tim mirisom koji je moja majka širila kao nevidljivi zaštitni plašt preko naših skromnih jutara.

– Rano detinjstvo, koje je počelo i zauvek ostalo pod krošnjom jednog starog duda, bilo je moja prva akademija života. Taj dud nije bio samo drvo; on je bio vertikala koja je spajala zemlju po kojoj sam trčala bosa i nebo kojem sam se divila. Ne postoji parfem koji može da zameni miris duda zagrejanog vojvođanskim letom. Taj miris je imao nešto i od zemlje i od sunca i od detinjstva koje još ne zna da će jednom postati uspomena. Pod tom krošnjom sam naučila prvu lekciju svoje gastro-filozofije: da se najslađi plodovi beru sa najviših grana, ali da se najvrednije uspomene skupljaju u krilo, dole, u tišini.

Dvorište u Ulici Borisa Kidriča 19 bilo je moja prva “Planeta”. Dvorište je za dete i prvi univerzum. Tu naučiš i šta je sloboda i šta je granica. Tu prvi put čuješ tišinu, vidiš kako stariji ćute kada ih nešto boli, kako se ljubav pokazuje bez velikih reči. Tu sam, između mirisa tek ispečenog hleba koji mama preseče još dok je vruć, pa se para podigne kao mala kućna molitva, i oporog ukusa dudinja koje su nam bojile prste i usne u modro, naučila da se život meri trenucima koji “mirišu na još”. To detinjstvo me je definisalo kao pisca koji ne traži inspiraciju u velikim svetskim događajima, već u onoj pukotini na zidu kroz koju se vidi zvezda, ili u zvuku tanjira koji se postavlja na sto.

Bez tog duda i bez te vanile koja je maskirala sve naše oskudice ne bi bilo ni “Planete dvorište”, a sigurno ni “Ukusa uspomena”. Sve što sam kasnije ispisala samo je pokušaj da se vratim pod tu krošnju i da čitaocima šapnem da se najvažnije bitke dobijaju mirisom doma, a najdalji horizonti se vide upravo sa onog mesta gde ste prvi put osetili ukus ljubavi, koji se ne zaboravlja. A književnost, kao i život, često počinje baš tamo gde drugi misle da nema ničeg velikog.

– Dostojanstvo. Moja majka je pripadala generaciji žena koje nisu imale vremena da se sažaljevaju. Znala je od malo da napravi dovoljno – i od hrane i od života. Od nje sam naučila da čovek ne postaje jak kad mu je lako, nego kada uprkos svemu sačuva nežnost. To je najteži recept koji znam. Da sam ja pisala onu čuvenu pesmu o dobrom jelu, moj naslov bi bio malo drugačiji: “Al’ se ponekad dobro jelo.” I verujte, spot za nju ne bi bio raskošna trpeza, već portret dovijanja i ljubavi. To ne znači da je moje detinjstvo ličilo na stranice Dikensovog romana o mom imenjaku Oliveru Tvistu – naprotiv, bilo je ispunjeno jednim bogatstvom koje se ne deponuje u bankama. Moja majka je bila mađioničar svakodnevice. Njen najvažniji recept koji sam nasledila nije bio zapisan na papiru, već u njenim očima dok na pijaci, među gomilom povrća, nepogrešivo prepoznaje ono najsvežije i najhranjivije. Taj njen dar, spojen sa mojom ranom disciplinom u vrhunskom sportu – gde sam naučila da u svakoj šargarepi ili listu blitve odmah prepoznam vitaminsku grupu – odredio je moj životni meni. Naš sto je bio dokaz da se sa malo može mnogo, ako je začin davanja nesebičan.

Ipak, svako detinjstvo ima i svoju gorku pilulu. Moja jedina trauma iz tog doba miriše na riblje ulje. Kako sam bila “preterani mršavko”, morala sam da ga uzimam na kašiku samo da bi me, po tadašnjim merilima, uopšte primili u školu. Ta gorka obaveza ostavila je dubok trag: riba i sve što ima veze sa njom, mada nauka kaže da je višestruko korisna, gotovo nikada se ne “brčka” u mom loncu.

Tako je moj životni meni postao spoj mamine snalažljivosti i moje sportske discipline, ali pre svega – on je odraz odluke da u kuhinji zadržim samo ono što budi radost, a ne uspomenu na prisilu. Jer, u mojoj gastro-filozofiji, jelo koje nije začinjeno slobodom i osmehom zapravo i nije obrok.

– Ljubav u mladosti često izgleda kao da ćete zajedno osvojiti svet. Kasnije shvatite da je mnogo važnije to što ste zajedno umeli da preživite svakodnevicu. Nas dvoje smo gradili život od mnogo improvizacije, humora i vere da će nekako biti dobro. Đole je imao dar da i u najtežim trenucima pronađe razlog da se nasmejemo. A kada čovek može da se nasmeje usred brige, onda zna da je brigu već prebrodio.

Iako sam izraziti hedonista, u našem domu praznici i slave nikada nisu ličili na vikinške gozbe ili krute trpeze s renesansnih slika. Naš hedonizam je bio drugačije prirode – on je bio u prepoznavanju. Moj kulinarski idol nije neki slavni šef sa previše zvezdica, već mali pacov Ratatui iz onog divnog crtaća. Zašto? Zato što on razume da suština nije u luksuzu, već u tome da te jedan zalogaj može momentalno vratiti tamo gde si siguran i voljen.

Od prvih dana našeg zajedničkog života, moj poligon bila je kuhinja, a moj vodič jedan stari, stogodišnji zeleni kredenac. U njegovim fiokama zatekla sam recepte koje sam decenijama pokušavala da “ukrotim”, svedem sve suvišno, a dodam sve ono nepostojeće što život u međuvremenu donese. Danas znam da mi je to uspelo. Nema većeg priznanja za pisca i majku od poruke koja stigne sa drugog kraja sveta, od naših klinaca, u kojoj piše da su probali krofne, urmašice ili london-štangle, ali da te svetske poslastice “nisu ni blizu” kao moje.

Kada postignete da se vaše ime vezuje uz miris musake, boju gulaša ili ritual doručka, to znači da ste pobedili vreme. One silne teglice sa začinima na mojim policama nikada nisu bile tu za paradiranje ili estetski utisak, jer one su bile moji saveznici u kreiranju sveta koji miriše na pripadanje… Đole je bio onaj koji je te ukuse umeo da opeva, a ja ona koja je pazila da vatra pod njima nikada ne zgasne. Naš zajednički svet oblikovan je upravo tako: između njegove reči i mog začina, u potrazi za onim savršenim balansom zbog kog neke ljubavi ne prolaze – čak ni kada vreme prođe kroz njih.

– Mislim da se pravi zajednički život ne prepoznaje po velikim izjavama ljubavi, nego po tome kako dvoje ljudi nauče da dele svakodnevicu. A za stolom se čovek najbrže ogoli – tu nema mnogo glume. Tu se vidi i strpljenje i karakter i nežnost.
Nas dvoje smo u brak ušli više sa verom nego sa sigurnošću. Bilo je mnogo improvizacije, mnogo smeha, ponešto brige i ono najvažnije – osećaj da čak i kada nešto nije savršeno, ipak pripadamo istom stolu.

Odrastala sam bez oca i možda sam upravo zato rano shvatila koliko je važno kada neko ostane. Ne samo u velikim životnim trenucima nego u onim sasvim običnim: uz ručak koji nije ispao kako treba, uz prazniji frižider nego što biste želeli ili uz tišinu posle napornog dana.

Kasnije sam razumela da se ljubav retko prepoznaje u onome što ljudi govore kada im je lepo. Mnogo više u sitnicama koje niko sa strane ne vidi: kada neko sačuva topliji deo ćebeta za vas, kada krišom uzme zagorelu koricu da vi ne biste morali, kada vas sačeka da zajedno večerate iako je odavno mogao da jede sam.

U našoj kući ljubav se često pokazivala upravo za stolom – u načinu na koji se deli poslednja london-štanglica preostala na tacni, u pitanju “jesi li gladna?” koje zapravo znači “brinem”, ili u tišini u kojoj dvoje ljudi jedu umorni, a ipak spokojni što su stigli jedno do drugog posle dugog dana. Mislim da se tek tada shvati da dom nije mesto gde je sve savršeno, nego ono gde i nesavršen život ima kome da se vrati.

– U tišini. Mislim da svaka prava knjiga tamo počinje. Dugo sam nosila priče u sebi, ali nisam znala da li imam pravo da ih diram. Da li ću umeti da ih ispričam, a da ne povredim njihovu poetiku? Jer uspomene su osetljive – čim ih previše objasnite, izgube ono najvažnije. A onda mi je jednom prilikom Đole rekao nešto što me je ohrabrilo: “Mnogo mi je žao što nisam mogao da ti se nađem još mnogo ranije u životu, dok si bila devojčica, ali, samo da znaš, Bog će jednom morati da položi račune za sve što si doživela kao mala. A da bi se to desilo, sedi i napiši knjigu o svom detinjstvu. Ja ću ti u tome pomoći.” Mislim da je tog trenutka prvi put neko moje uspomene doživeo kao nešto vredno čuvanja, a ne samo preživljavanja. I možda sam upravo tada prvi put stvarno sela da pišem. Pisanje je zato za mene postalo način da sačuvam ljude koje volim od zaborava.

– Dok sam pisala ovu knjigu, stalno mi se vraćala ista misao: velika ljubav se ne krije u filmskim scenama, nego u gotovo nevidljivim ritualima. Ispostavilo se da sam najvažnije lekcije o bliskosti naučila bez velikih reči, već iz onih šarmantnih, “zavereničkih” trenutaka koji su se odvijali tu, u našoj kuhinji.

Đole je bio majstor tih nevidljivih nežnosti. Imao je običaj da mi po kući, dok sam bila duboko u rukopisima ili mislima, krišom postavlja male, neodoljive znakove. Taman bih se nagnula nad papir ili posegnula za šoljom kafe, kad bih na samom rubu stola ili pored tastature ugledala komadić čokolade; ne makar koje, već one omiljene čokoladice “životinjsko carstvo”. Ili zalogaj neprocenjivog dimljenog sira parenjica…

On bi te “dokaze” ostavljao potpuno diskretno, poput umetnika koji svoj potpis skriva u samom uglu platna, svestan da će ga prepoznati samo onaj ko sliku zaista voli. Nikada ne bi priznao da je on taj “krivac”. Prošao bi kroz prostoriju malo kasnije, krajnje nonšalantno, zviždukajući ili gledajući kroz prozor kao da nema apsolutno nikakve veze sa tim slatkim incidentom. I onda bi, više za sebe, onako šeretski i u poluglasu promrmljao: “Vidi ti samo to… Izgleda da je uspela zamka za ptičicu.”

To je bila naša šifra, naše sećanje na Snupija i njegovu večitu, trapavu potragu za onom ptičicom Vudstokom. Svaki put bih se nasmejala kao dete koje je upravo otkrilo najskriveniju tajnu na svetu. Jer, oboje smo znali da to nije bila obična kockica čokolade, već njegov način da mi kaže: “Mislim na tebe i dok ćutimo, i dok svako piše svoj monolog sa životom ili svoje poglavlje.” Danas kada se setim tih trenutaka, shvatim koliko je ljubav zapravo nežna kada ne pokušava da impresionira.
Upravo zato u knjizi toliko insistiram na tim malim pažnjama. Čovek s vremenom zaboravi mnogo toga što je čuo, ali nikada ne zaboravlja ukus ljubavi koja ga je nahranila onda kada zapravo i nije bio gladan, već mu je samo bilo potrebno da zna da nije sam…

– Porodica je, naravno, utočište svakog čoveka, bez obzira na to koliko je on u očima sveta ostvaren. Ali to utočište ima i svoju smešnu, svakodnevnu stranu koja se najbolje vidi upravo za stolom. Pitali ste me šta im je omiljeno, ali moram početi od onoga što im definitivno nije omiljeno – a to su jela one sumnjive, “vibrantne” zelene boje. Čim se na stolu pojavi nešto zeleno, začuje se poznato, demonstrativno lupkanje kašikama i momentalno se proglašava porodični štrajk.

Ta zelena boja je moja večita bitka, ali i izvor jedne od najdražih porodičnih anegdota. Naime, i ja sam kao dete pružala isti takav otpor nad tanjirom graška. Moja majka, žena od malo reči i efikasnih poteza, rešila je to bez puno ubeđivanja jednim “bekhendom” izvučenim direktno iz kuka. Moja glava, tačnije lice, završilo je u tom zelenom tanjiru. Kada sam se, plačući i oblivena graškom, uspravila, moj brat Zoran je u tom prizoru “zelenog marsovca” video najbolju komediju na svetu i zasmejao se do suza. Danas taj “marsovski” prkos vidim kod svoje dece i unuka, i ne mogu da se ne nasmešim.

Ipak, ako me pitate za onaj istinski omiljen recept iz knjige “Ukus uspomena”, to nisu ni sekelji gulaš ni london-štangle, već onaj najvažniji recept o trajanju. To je tajna kako od istih sastojaka godinama mesiti ljubav, kako preživeti sve oluje a ostati za istim stolom, i kako razumeti da su ti zajednički obroci, čak i oni uz lupkanje kašikama, zapravo jedina prava muzika uz gozbu koju vredi sačuvati od zaborava.

– Sreća je za mene oduvek bila tiha sustanarka. Nikada je nisam sretala u velikim gestovima koji traže aplauz, već u onoj neuhvatljivoj, svakodnevnoj magiji običnih popodneva. Najsrećnija sam bila u trenucima kada nismo znali da stvaramo uspomene, već smo samo živeli mir kroz hedonizam dok se miris nedeljnog ručka uvlačio u zavese, a glasovi onih koje volim odjekivali dvorištem kao najlepša muzika. To je bila sreća bez filtera: znati da su svi na broju i da je svet, makar unutar iza velike secesijke drvene kapije, savršeno objašnjiv, siguran i dovoljan sam sebi…

– Život, u svojoj neiscrpnoj mudrosti, okrene novi krug. Dolazak unuka Đorđa u Cvijićevu ulicu, baš u ove majske dane, doneo je onaj dirljivi drhtaj novog početka koji je prostrujao kroz svaki ćošak naše kuće. On je stigao kao najlepša čestitka, samo dan uoči mog rođendana, podsećajući me da se svet ne završava gubicima, već da se iznova rađa u osmehu koji već sada nosi neki pradavni, prepoznatljivi šarm.

I dok ga posmatram tako sićušnog, u tom blaženom miru kreveca koji miriše na bebi-puder i beskrajnu nadu, ja već vidim jedan čudesni, poetski preokret koji je sudbina za nas pripremila i kao svedok tog novog početka, ne samo kao Verina, Petrina i Simonina baka već i ona koja zaklanja dlanom ovaj tek rođeni plamen dok on polako stasava u svoju svetlost. Nekada je onaj veliki Đole bio tajni režiser mojih osmeha, onaj koji je nečujno markirao moju svakodnevicu malim znacima pažnje, a ja sada u sebi polažem jedan spokojni, bakin zavet: trenutak kada će taj dečak dovoljno porasti da oseti moju ruku u svojoj, i dan kada ću ja preuzeti ulogu onog dobrog potpisnika koji po kući ostavlja tragove ljubavi.

Vidim sebe kako, sa istim onim šeretskim žarom u očima, pripremam teren za njegovo otkrivanje sveta ostavljajući mu male putokaze nežnosti, mrvice čokolade ili kriške jabuke na mestima gde ih najmanje očekuje. Biće to moj način da mu, bez ijedne izgovorene reči, prenesem poruku da je uvek neko tu ko ga čuva i misli na njega. U tom nevidljivom dijalogu između generacija, Cvijićeva će ponovo postati mesto gde se “zamke za ptičice” postavljaju srcem, a ljubav nastavlja da teče, nepromenjena, samo u nekom novom, čudesnom ritmu.

Kako Olivera provodi vreme sa unucima

– Iskreno, čovek verovatno nikada ne može do kraja biti svestan tragova koje ostavlja u drugim ljudima. I možda je tako i bolje. Jer čim počnemo da razmišljamo o “tragu”, lako skliznemo u potrebu da budemo važni, a mislim da književnost, kao i život, nastaje upravo iz suprotnog – iz iskrenosti.

Najdirljiviji trenuci za mene nisu kada mi neko kaže da je pročitao knjigu, nego kada mi kaže: “Setila sam se svoje bake”, “Zamirisala mi je kuhinja mog detinjstva”, ili “Posle mnogo godina sam nekoga pozvao”. Tada shvatim da ljudi u mojim pričama zapravo ne traže mene, nego sebe. Ako sam u njihovim uspomenama ostavila trag, to je zato što smo se prepoznali u istoj gladi – gladi za smislom i trajanju. Kao miris ručka koji vas iznenada vrati kući, iako ste kilometrima daleko od nje.

Pitate me šta nas čuva kroz vreme? Čuva nas isključivo onaj ukus koji smo podelili sa nekim. Kroz decenije nas ne nosi ono što smo imali, niti ono što smo grčevito čuvali za sebe, već samo ono što smo bili spremni da damo drugima. Ja sam u ovoj knjizi ostavila sve svoje: i mirise i strahove, i male radosti i velike tuge, sve padove koje je život umeo da napravi, ali i sve zvezde koje sam uspela da uhvatim gledajući kroz onu ogromnu rupu na plafonu, oko koje su bili ispisani stihovi što će jednog dana postati poruka Nekim Novim Klincima.

Nadam se da će ovi zapisi postati čuvari i vaših uspomena, i da će vas podsetiti da je svako od nas pisac sopstvene gastro-filozofije, dokle god ima nekoga sa kim će podeliti koricu hleba i zrno nade.

 Bonus video: Olivera o novoj predstavi