Milomir Marić o tajnama devedesetih i medijskoj sceni

Novinar, publicista, voditelj i čovek koji već decenijama intrigira i oblikuje medijsku scenu na ovim prostorima, Milomir Marić, nedavno je iznenadio javnost odlukom da dugogodišnji televizijski angažman zameni izazovima privatne produkcije. Britkog jezika i bez dlake na jeziku, on za TV Ekran objašnjava zašto više nije mogao da se bori s “Tiktok generacijom” i priseća se svojih početka i zlatnih novinarskih dana.

Mnogi zaboravljaju vaše zlatne godine u kultnim štampanim medijima. Kako danas gledate na taj period?

– Deset godina sam uređivao Profil, prve posleratne novine posle Duge, velikog lista. Ja sam doveo Miru Marković da tamo piše, ali me ona na kraju oterala – to se u životu dešava. Profil je bio ostvarenje mojih snova. Svakog meseca smo provodili sedam dana u Italiji, a ostatak u Beču. To je bio jedan “dolče vita”, novine su se dobro prodavale. I to je trajalo sve dok moji nisu došli na vlast posle 5. oktobra, kad su doneti neki zakoni zbog kojih mi se to više nije isplatilo. Zato sam krenuo u avanturu na televiziji, jer se kao mlad i pametan nisam pojavljivao na ekranu, osim sedamdesetih, kad su na JRT hteli od mene da naprave Minimaksa. Napravio sam nekoliko skandala, napali su me u Ljubljani i Zagrebu jer sam doveo čoveka koji je pojeo miša – tada nisu postojali rijalitiji. Dovodio sam krokodila u studio, vukovce koji rade kao fizički radnici. Za ono vreme, to je bilo previše i, kad sam postao narodni neprijatelj, nisu mi dali da idem na televiziju.

Preokret se dogodio s knjigom “Deca komunizma”?

– Da, tada je na RTS Dragan Babić vodio emisiju “Kino oko” i doveo je najuže Titove saradnike: Svetozara Vukmanovića Tempa, Vlatka Velebita, Lea Matesa. Ja sam njima ispričao kako je bilo s Titom, a oni nisu mogli da veruju. Tom knjigom sam pokušao da osvetlim to vreme. Najveći kompliment u životu doživeo sam kad sam čitao dnevnike Koče Popovića, koji je napisao: “Šta je doživela moja herojska generacija? Da nam sudija bude ovaj balavander od Milomira Marića…” Ili general Nikola Ljubičić, koji mi je govorio: “Je l’ ti žao što si uništio i rasturio Jugoslaviju?” A ja kažem: “Više si ti uništio Jugoslaviju nego ja. Kakva je to zemlja koju je mogla da rasturi moja knjiga?” Odgovorio mi je da su ljudi počeli da razmišljaju i onda su srušili zemlju.

Družili ste se s ključnim akterima te epohe, često s potpuno suprotstavljenih strana?

– Moje društvo u to vreme bili su Tuđman, Alija Izetbegović, Janša– svi oni koji će kasnije biti ključni za razbijanje Jugoslavije. Oni su tada bili disidenti i zatvorenici, a meni je uvek bilo interesantno da se družim s nekim ko je zabranjen i ko je žrtva. Družio sam se i sa dželatima i s njihovim žrtvama. I hvatao sam samog sebe da ne znam ko mi je simpatičniji. Kad sam upoređivao njihove priče, to je otprilike bila istina i o Golom otoku i o progonima UDBA. Ne mogu da zaboravim scenu kad mi je Petar Stambolić rekao da su samoupravljanje smišljali kao neku mašinu – pritisneš dugme i to radi. Međutim, to nije radilo i upropastilo je čitave generacije i zemlju. Danas vidimo da su ta deca komunizma pobedila. Njihovi očevi su s mandatom Moskve hapsili, ubijali i oslobađali vile na Dedinju od prethodnih vlasnika. Mi smo opljačkana porodica kojoj je 1945. uzeto sve, a ja sam bio prvi koji je morao da stvara ponovo. Sad su tu ulogu preuzeli njihovi potomci na čelu nevladinih organizacija i raznih proevropskih stranaka, samo što sad imaju mandat Vašingtona i Brisela da nas i dalje maltretiraju.

Pominjete proevropske ideje…

– Ja sam pali borac zapadnoevropskih ideja, mislio sam da ću kao mladić ući u Evropu. Jedan moj prijatelj, češki marketinški mag, poklonio mi je 1992. godine sat “frank muler”. To je skup sat sa zastavama svih evropskih zemalja tog doba. Zarekao sam se da ću taj sat nositi kad Srbija uđe u Evropsku uniju. Nažalost, sat sam negde izgubio. Moja supruga Vesna Radojević stavila ga je u neku čašu na polici za knjige da ga sin ne može dohvatiti, i verovatno još uvek tamo stoji. Imam nameru da nađem taj sat i nosiću ga, iako možda nikad nismo bili dalje od Evrope.

Kako vidite današnju medijsku scenu i činjenicu da svako može da komentariše globalne događaje?

– Danas ljudi prazne glave po ceo dan govore na televiziji i o Putinu i o Trampu i o celom svetu. Ranije nije mogao ni na televiziji ni u novinama da se pojavi neko kome to nije struka. Evo, u Kini su sad doneli zakon po kome će se rigorozno kažnjavati ako neko u javnosti govori o nečemu za šta nema kvalifikacije i što mu nije profesija. Kod nas sloboda prevladava – nepismeni pišu za nepismene, a ljudi koji imaju promaju u glavi, njima je sve jasno. U Bibliji piše: “Blago siromašnima duhom, njihovo je carstvo nebesko.”.Najbolje u životu su prošli mrtvi i glupi ljudi – niti mrtvi znaju da su mrtvi, niti glupi znaju da su glupi.

Tri decenije ste glavni urednik, a i dalje vas građani sreću u gradskom prevozu.

– Ja sam čovek iz naroda, siromašan čovek bio, siromah ostao. Mada u novinama čitamo o mom bogatstvu, bilo bi bolje da je to stvarno, nego što pišu. Novine pišu svašta. Sramota je što se nisam na vreme obezbedio da ne moram da se pojavljujem, ali ja verujem da ću se uskoro vratiti pisanju i završiti neko svoje životno delo. To će biti svedočanstvo o tome kako se raspala zemlja i kako smo zaglibljeni u ovom živom blatu do guše, iz koga teško da ćemo izaći.

Napravili ste neke od najeksplozivnijih intervjua na ovim prostorima. Postoji li neki recept koji ste prepisali od svetskih imena?

– Radio sam intervjue s političarima, najvećim ubicama, zlikovcima, špijunima. Najviše sam naučio od najveće novinarke Orijane Falači. Ja bih ranije, kad odlazim na intervju, naučio sve o tom čoveku, a onda mi sagovornik samo kaže: “Lepo ste to pročitali”, i od intervjua ne bude ništa. Falačijeva mi je otkrila da je imala iste probleme dok nije shvatila kako se to radi: napraviš se blesav, kao da ne znaš ni ko su ti ljudi s kojima razgovaraš, pa se oni ubiju dokazujući ti koliko su značajni i šta su radili. Taj trik sam koristio i s pevačicama narodne muzike – pravio bih se da nemam pojma ko su, a one bi objašnjavale kako su slavne. Sad im se izvinjavam što sam bio toliko bezobrazan.

Pomogli ste mnogim mladim kolegama koji su danas vodeća TV lica. Ko su vaši učenici?

– Brana Crnčević, Momo Kapor i Bogdan Tirnanić su ljudi koji su meni pomogli u životu, kao i Mirjani Bobić i mladim novinarima tog doba. Oni su mi rekli da i ja isto tako pomažem mladim ljudima kad budem u situaciji. Milo mi je što su mnogi koji su radili sa mnom postali velike zvezde, od Žakline Tatalović do Jovane Jeremić. Kruna Unaje moja najbolja učenica, tu je i Katarina Korša, a radio sam i sa svima koji su se pojavili na BK televiziji. Inače, BK TV je bila prva moderna televizija jer je Bogoljub Karić u Londonu gledao CNN i rekao: “Oću to.” Pink je bio zabavna verzija, a zapravo je sve bila ideja Slobodana Miloševića, koji je tokom rata zabranio muziku na RTS. Vučelić je tada upoznao Željka Mitrovića i napravili su alternativni kanal. Posle 5. oktobra Pink je bio gledaniji, pa sam na BK doveo plavu Karleušu kao pandan Ceci, koja je bila na Pinku.

Za kraj, malo ko pamti da je prvi tekst o Aleksandru Vučiću i Aleksandru Vulinu izašao upravo u vašoj režiji. Kako se to dogodilo?

– Karijeru u Dugi počeo je Ivica Dačić. Doveo sam ga jer sam čuo da je najbolji student. Hteo je da bude ja, ali je kasnije odabrao drugi put. A prvi tekst o Aleksandru Vučiću i Aleksandru Vulinu izašao je upravo u Dugi. Ja sam Nenadu Stefanoviću rekao da nađe ove mlade koji dolaze i on je našao Vučića i Vulina. Ja nijedan tekst nisam čitao pre objavljivanja, što svi mogu da potvrde, čitao bih ga tek u novinama, ali sam redovno pisao naslove i podnaslove. I za taj tekst o Vučiću i Vulinu napisao sam podnaslov koji sam potpuno zaboravio, dok me Vulin skoro nije podsetio. Napisao sam: “Dva Aleksandra na kojima će Srbija ostati ukoliko nešto od nje opstane”. Ispostavilo se da sam vidovit kao Baba Vanga.

 Bonus video: Marić o svom prvom intervjuu