Veliki intervju Daliborke Stojšić | Kurir

Daliborka Stojšić, koja je svojevremeno bila proglašena za najlepšu Jugoslovenku, pevačica kristalnog glasa i književnica, jeste žena koja je umela da ode sa scene u pravom trenutku. Njena lepota, harizma i talenat obeležili su jedno vreme, a publika je i danas pamti kao simbol elegancije i stila.

– Dok sam bila mlada i u jeku popularnosti, mislila sam da nikad neću poželeti da to prestane. Borila sam se da budem u centru pažnje, ali kako vreme prolazi, čovek se umori, dosadi mu da se bavi istim stvarima, bar sam ja takva. U jednom trenutku bila sam prezasićena putovanjima, tezgama, pa sam se povukla možda i pre vremena, i nije mi žao, jer sam dobila svoje vreme, u kome sam mogla da se bavim drugim stvarima. A da bih se time bavila, morala sam da se nadograđujem, da radim na sebi i pisanju. Stekla sam obrazovanje na studijama svetske književnosti. Na fakultetu se ne uči pisanje, to je talenat – ili ga imaš, ili ga nemaš. Neka baza se stiče, čita se mnogo knjiga, iskristališu se stav i stil. Puno čitam, pišem i odmaram se od veoma aktivnog života koji sam vodila godinama.

Jeste li imali želju da se vratite na estradu?

– Nisam. Kad sam nešto prežalila, ja sam to uradila zauvek. To je bila faza koja mi je donela mnogo zadovoljstva. Proživela sam to punim plućima, to je završeno. Sada gledam oko sebe i razmišljam šta bih još sebi mogla da priredim.

Da li su menadžeri pokušavali da vas vrate u taj svet?

– Dosta je bilo neverice kod ljudi kad sam rekla da ne želim da radim. Učestvovala sam samo u nekim izuzetnim stvarima, kao što su bile “Najlepše pesme Rusije” u Sava centru, gde sam vodila program s Minjom Subotom. Kad sam prestala time da se bavim, shvatila sam da je to bilo nešto što je ljudima ostalo u sećanju. Sada me ljudi prepoznaju, zaustave me. Uglavnom moja generacija i malo mlađi me znaju, i osećam tu neku ljubav koja zrači iz njih jer se kroz mene sećaju svoje mladosti i nekog stila života koji su sami živeli. To je ta sentimentalna veza između njih i mene. A ove mlađe generacije čuju od roditelja iliovakav razgovor kada vide imaće ideju da je moje ime nešto značilo u tim nekim godinama i to je lep osećaj.

O vama sam čula samo lepe reči. Ono što mi je najzanimljivije je to da koliko god ste bili popularni, a bili ste jako popularni, ostali ste svoji, niste gledali sa visine, na kraju dana ste ostajali obična žena koja je imala ozbiljnu i veliku karijeru. Da li ste tada bili svesni šta ste sve postigli u karijeri?

– Ne. Nisam bila svesna. Kada intenzivno živiš i radiš neke stvari ti to ne možeš da sumiraš i da napraviš zaokruženu priču dok se to ne završi. Tako da sam ja išla kroz to punim srcem, bilo je to neko ludo, lepo vreme, te sedamdesete godine, rad sa grupom One i oni. 

Na šta ste najponosniji i ima li nešto što biste promenili?

– Pošto je sve dolazilo spontano, ja nisam osoba koja za nečim mnogo žalim. Sve je teklo onako kako je trebalo i moralo da bude. Čak i neke greške koje sam pravila, shvatila sam prilikom tog sumiranja da to nije bačeno vreme, da sam nešto naučila iz toga, čak i one najneprijatnije stvari su me ojačale. Sve je to tako trebalo da bude, narodski rečeno sudbina je tako htela i ko zna kako bi drugačije izgledao moj život da nisam išla tim putem. To je zaokružena priča, niti žalim za nečim, niti bih nešto baš posebno menjala.

Kako pamtite vaše detinjstvo?

– Moje detinjstvo bilo je veoma srećno. Rodila sam se u Ćupriji, u malom provicinjskom gradiću, ali u jednoj kapsuli, mogu tako reći, u koloniji fabrike šećera, koju su sagradili Česi. Tu su bili posebni uslovi, imali smo bazen, dečje pozorište, svoj bioskop, tako da je bilo puno aktivnosti. Bila sam u izviđačima. Što se tiče baka i deka, jednog deku sam izgubila, nažalost, dok sam bila beba, drugi baka i deka su bili odmah tu u susedstvu i druga baka isto, tako da smo stalno bili zajedno. Stalno sam odlazila kod njih, intenzivno smo se družili.

– Jesam. Bila sam nemirna. Tu sam stekla potrebu da budem ravopravna. Bilo je mnogo dece, i muškaraca i devojčica i onda su dečaci pokušavali da nas disciplinuju, da nas kontrolišu, pa je tu dolazilo do tuče. Sećam se jedan Nikola, koji je bio stariji od mene, stalno me je tukao, jer ja nisam htela da se igram na način na koji je on hteo, i onda je moj tata došao na ručak, imali su pauzu i ja vičem: “Tata, Nikola me bije”. Tata onako žvaće, izlazi na terasu i kaže: “Udri i ti njega”. Morala sam sama da se snalazim, ja sam se osećala snažno i sposobno kao dečaci. Nije tu bilo nekog osećanja da oni trebaju da me štite. Takva sam ostala i dan danas.

Kakav ste bili đak u osnovnoj školi, jesu li možda tada već krenule prve simpatije?

– Prve simpatije su krenule pre škole. Sprat iznad mene su stanovala dva brata blizanca, nisu ličila. Ja sam u jednog bila zaljubljena, imala sam 6 godina, a on 13. On je mene naravno gledao kao dete iz komšiluka, a ja ga pratim, gledam. On je bio zaljubljen u jednu Veru iz susedne zgrade i po meni joj je slao ljubavne cedulje. Jao, kako je to bolelo (smeh). A ja samo da bih bila blizu njega to sam nosila. Ona je meni davala odgovore, ja dođem, a on mi da čokoladicu. Ja jedem čokoladu i plačem. Posle su se oni odselili. Nikada neću zaboraviti scenu, mama me je napirlitala, idem prvi dan u školu, on izlazi i kaže: “Ooooo, ko to meni danas ide u školu prvi put”, a ja ko bulka.

Jeste li voleli da učite?

– Volela sam, imala sam sve petice. Kad sam bila u trećem razredu, upisala sam muzičku školu, klavir, i završila sam je. Kad sam sa 15 godina prešla u Beograd, upisala sam Srednju muzičku školu “Josip Slavenski” i desetu gimnaziju na Topčiderskom brdu.

Koliko su vas roditelji razumeli kada je u pitanju muzika?

– Ta želja i strast je došla od njih. Moja baka je Čehinja, koju je deda doveo iz Praga posle studija u Beču. Ona je svirala na citri, to je jedan žičani instrument koji stoji na stolu, i divno je pevala. I tata i mama su učili da sviraju violinu, obožavali su operu, kod nas se stalno slušala klasična muzika. Kad se otvorila muzička škola roditelji su, pošto sam imala sluha, baš to želeli. Tata mi je brzo kupio klavir. Oni su mene podržali u tome.

Da li ste vi, ali i oni u tom trenutku slutili šta će biti sa vama?

– Ne, ni u snovima. Mada sam volela, pravila sam koncerte za moje drugare. Ispred prozora moje sobe bila je divlja jabuka sa bočnim granama i onda bi oni posedali, a ja otvorim prozor i sviram. Tada je retko ko imao klavir, a ja sam imala, moji su se mnogo toga lišili da bi ga meni kupili. Uživali smo, pevali smo zajedno, tako da je bilo super. Hoću da naglasim da je Ćuprija uvek bila sportski i muzički grad. I sad se u Ćupriji nalazi škola za izuzetne talente sa internatom gde dolaze iz cele zemlje mladi muzičari. Ja sam trenirala plivanje, imali smo olimpijski bazen, koji je sad renoviran i fantastično izgleda. Ćuprija je bila dobro mesto za start.

Jeste li bili svesni svoje lepote kao mladi? Pričam i o periodu pre nego što ste pobedili na izboru za mis.

– Nisam se osećala kao lepotica kad sam bila tinejdžerka. Tata me je stalno vodio na šišanje, hteo je da budem sportistkinja. Trenirala sam. Išla sam stalno u trenerkama i patikama, kratko ošišana, nisam se šminkala. Nisam imala osećaj da imam neki potencijal. Međutim, svi mi koji smo rasli oko bazena smo izrasli u visoke mlade ljude, bilo je mnogo lepih devojaka.  Voda te vaja. To sam primetila po reakciji ljudi kad sam sa 15, 16 godina došla u Beograd. Pustila sam malo kosu, tata više nije mogao da me teroriše. Mama je fantastično šila, počela sam da vodim računa kako se oblačim, pa sam po reakcijama ljudi videla da se nešto promenilo. Počeli su da mi dobacuju, okreću se. Polako je dolazila svest o toj uslovno rečeno lepoti, ja ne volim da pričam o svojoj lepoti. Lepota je moć. Mogućnost većeg izbora u svemu. Polako je sve sazrevalo, pa i ta prijava za izbor za mis. Ja to dugo nisam mogla da prihvatim, moja okolina je insistirala na tome.

Gde ste saznali za prijavu?

– Bilo je u novinama. Tada je bilo vrlo malo časopisa. Izlazile su slike, svake godine su se birale lepotice. To je cela nacija pratila. Ja sam to non-stop pratila. Kuća Borba je kupila licencu za Mis univerzum, koji se održavao u Majamiju i ja sam prva lepotica koja je otišla na taj konkurs. To je najveći svetski izbor za mis. Uvek se to pratilo, počele su drugarice da me nagovaraju. Studirala sam i za vreme studija me to nije zanimalo. Posle, kad sam apsolvirala, bio je veliki pritisak. Pobedila sam 1967. godine.

Kako ste reagovali na uspeh i činjenicu da idete u Majami?

– Bila sam u šoku, bez obzira na to što sam ušla u finale. Učili su nas da hodamo. Šili su nam haljine, reklamirali smo sponzore. To je sve išlo postepeno. Svaka devojka se nada, bila sam zatečena, kao da nisam bila spremna na to. U početku sam bila jako poljuljana, iako sam imala samopouzdanje, svoje stavove i izgrađene sisteme vrednosti. Nisam bila izgubljena u prostoru i vremenu, ali me je ipak to poljuljalo. Trebalo mi je neko vreme da se stabilizujem. Onda sam se uživela u to, shvatila sam da ako sam to htela, eto to sam sad i dobila i da treba da pružim ljudima ono što od mene očekuju, znači da se ponašam kao mis. 

Vi niste bili samo lepi već i obrazovani. Koliko je bilo teško završiti fakultet?

– Bila sam na fakultetu dok ovo nisam ni planirala. Kad se sve to izdešavalo već sam posedovala to obrazovanje koje mi je davalo neku sigurnost u donošenju nekih izbora i zaključaka i planova i to je velika stvar. Na svetskim takmičenjima mnogo se vodi računa da li neko ima i znanje i talenat, nije dovoljna samo lepota. Mada ja mislim ako se bira najlepša devojka, onda to treba da bude prioritet. Ja sam to u početku shvatila samo kao igru, jer većina tih devojaka koje pobede sledeće godine predaju lentu i budu zaboravljene, udaju se, dobiju decu i žive normalan život. E sad, poneko ko ima neki talenat napravi neku karijeru. Nisu sve lepotice glupe, ima veoma obrazovanih i edukovanih žena. Biljana Ristić, Zlata Petković, imala je akademiju, nije to baš neka retkost.

Imali ste ponudu da ostanete u Americi.

– Nije me nešto fascinirala Amerika da ostanem tamo. Dobila sam ponudu od “Kolumbija filma” i od jedne kozmetičke kuće. Ovde sam imala već započetu karijeru i to mi je bio izazov. već sam snimila prvu singl ploču. Volela sam Beograd. Ja sam slovenska duša i taj američki način života i taj temperament mi nije odgovarao. Želela sam da se vratim kući. To takmičenje u kojem sam ušla u finale mi je dao vetar u leđa.

Kako ste se nosili sa udvaračima tada kada ste se vratili u Jugoslaviju?

– Bila je euforija. Imala sam svoje fanove. Nekad mi je bilo previše, a nekad mi je i prijalo. Puno devojaka je po celoj Jugoslaviji osnivalo moje klubove. Bilo je lepo, bilo je i udvaranja, ali sam ja znala da postavim granice. To je sve imalo svoje čari, ali me nije ugrožavalo. Bilo je od nekih žena zlobnih ispada, ali uglavnom je bilo sve pozitivno.

Kako ste postali deo grupe One i oni?

– Saša Subota me je pozvao na sastanak. Tu su već bili Minja Subota, Lidija Kodrič i Slobodan Boba Stefanović. Bili smo kod Saše kod kuće, bila je i njegova supruga i izložili su mi ideju. Poželeo je da napravi stalnu grupu i pitao me da li bih želela da budem njen član. Meni je to tada odgovaralo. Tada sam bila verena sa Žarkom Dančuom, on je bio u vojsci, ja sam bila sama i bilo mi je zgodno da budem u grupi jer nisam morala sama da razmišljam o programu i koncertima, već samo da radim svoj posao, da pevam. Po dva meseca smo spremali turneju, spremali program za Sovjetski Savez. Bili smo veoma popularni, uz Radmilu Karaklajić, Đorđa Marjanovića i Mikija Jevremovića. Imali smo dobro osmišljene turneje.

Zašto je došlo do kraja?

– Sve ima svoj vek trajanja. Boba Stefanović je prvi otišao, Žarko je došao iz vojske pa se priključio. Osam godina smo bili zajedno. Došlo je do zasićenja. Ostao je taj neki utisak iz najboljih godina. Ljudi nas se i danas sećaju. Pobeđivali smo i na festivalima. Sve je bilo dobro rađeno, nije bilo improvizacije, samo trčanje za novcem, ono banalno tezgarenje. To me je umorilo, zbog toga sam i prestala da se bavim time.

– Kad se završio taj rad sa grupom, još par puta sam otišla u Sovjetski Savez, onda sam krenula da radim ovde pod mnogo gorim uslovima. Dolazim ovde, ideš po malim mestašcima gde nemaš ni garderobu, nemaš ništa i onda te zabave koje traju do 4,5 ujutru, iscrpljivanje. Ne da nisam mogla to da izdržim, već ja ne volim da radim nešto ako u tome više emotivno ne učestvujem. Jednostavno to više nisam želela. To je postalo nekako mehaničko pevanje tuđih pesama da bi oni tamo plesali. Ja tu više nisam nalazila sebe, nisam mogla da izrazim sebe i svoju ličnost i onda sam rešila da prestanem sa tim. U isto vreme sam već uveliko pisala poeziju, pišem od tinejdžerskih dana. Srela sam neke ljude koji su mi pomogli da se to štampa i prešla malo u neke druge sfere.

Pojavili ste se u jednom filmu nakon čega ste dobijali glumačke ponude?

– Tu sam bila sprečena, verenici i muževi ne vole da se žena bavi glumom, pogotovo što ja nisam imala glumačku akademiju. Zna se kakve bih uloge dobijala kao lepotica, a nije me to nešto mnogo ni privuklo.

Koliko je vama istinski bilo teško da nađete nekog da nema ljubomoru ni problem da bude sa vama u emotivnoj vezi ili braku?

– Osobe kao ja u toj profesiji uglavnom nađu  partnera među kolegama, jer toliko si zauzet da nemaš vremena da ideš i upoznaješ mnogo ljudi van te profesije. To se dešava spontano, a veruješ da će te takva osoba dobro razumeti, da neće praviti probleme jer je i sam u tome. To se baš ne događa uvek, ali jednostavno to je ta praksa. Nisam jedina. Nije tu baš sve tako jednostavno. Tu se posle pojavljuju neki specifični problemi, ali nećemo o tome.

Kako ste upoznali Žarka? Da li ste znali da ćete s njim ući u brak i dobiti sina Bojana?

– Nisam znala kada sam ga srela, ali taj susret je apsolutno bio okidač. Susreli smo se u Subotici na Omladinskom festivalu sasvim slučajno. On je bio pozvan kao već poznati pevač da gostuje samo u pauzi glasanja. Ja sam imala takmičarsku pesmu. Bio je efektan susret, on je brzo posle toga prešao u Beograd i tako se to odvijalo već po nekom ustaljenom scenariju.

Kada je vaš sin postao svestan ko mu je mama, da li ste bili strogi ili ste ga puštali za neke stvari?

– Nije jednostavno biti dete poznatih roditelja. Sećam se imao je možda dve godine, sedimo i gledamo na televiziji emisiju koja je snimljena i ja pevam i on pokazuje ka televizoru i ka meni i govori “mama”. Kako sad, šta je to, naravno da mu ništa nije bilo jasno, ali je to bila prva nedoumica što se tiče mene kao pevačice. Drugi put sam primetila, tada mi je postalo jasno da mu to na neki način smeta, ja sam mnogo radila za decu, sećam se da sam ga odvela na jedan od tih koncerata. Bio je tu i dečji hor. Deca su me obožavala i u jednom trenutku deca oko mene, grle me, ljube me, galame, i ja bacim pogled na mog sina, a on u ćošku stoji i gleda. Sad njegovu mamu neka deca grle i ljube. Naravno, odmah sam ga dovela. Tada sam shvatila da moram da razmislim o tome, kako ću da ga opustim i da navikne na to da sam ja uvek njegova mama, a da je to posao. Posle toga bio je svestan svega.

Koji je za vas bio najradosniji trenutak u vašem životu?

– Apsolutno rođenje mog sina. Ja sam toliko želela da imam sina.

Imali ste dva razvoda. Jedan u mladosti, drugi u poznim godinama.

– Šta će ko da kaže, nije me zanimalo, ali u principu, razvod braka je uvek poraz. To je slom nekog izbora koji je u jednom trenutku mnogo obećavao i od toga treba da se oporaviš. Isto je teško u mladim godinama, postoje dece, postoje druge stvari. Mnoge žene nisu u stanju da samostalno žive, nemaju krov nad glavom. U poznijim godinama postoji taj strah od samoće. Ali treba shvatiti da samoća nije usamljenost. Sve zavisi od čoveka kako organizuje svoj život. Ako se mora, bolje je dobar razvod nego loš brak. Neki recept ne postoji. Uvek je to teško.

Trenutno radite na novim knjigama, kad možemo to da očekujemo.

– Javili su mi se neki izdavači, i to bi moglo brzo da se uradi, a za drugo trebaće mi dosta vremena jer imam jednu veću ideju koju hoću da sprovedem u delo, a o tome ne bih pričala.

Šta će ostati posle Darliborke Stojšić?

– Ostaje moj sin i njegovo sećanje na majku. Trudim se u životu da ostavim neki trag i u ljudima tako što ću širiti dobrotu i ljubav u onome što radim. To su neki kamenčići koje ostavljam za sobom i možda ću biti u nekoj hronici bila jednom jedna mis Daliborka Stojšić koja je i  pevala. Vreme sve prekriva zaboravom, tako će i mene, ali nadam se da će me se sećati po dobrom.