Intervju Aja Jung | Kurir

Kad je krajem 2024. godine preuzela kormilo Baleta Srpskog narodnog pozorišta (SNP), Aja Jung je donela sa sobom novu viziju i promene. Danas, na isteku sezone 2025/26, rezultati govore sami za sebe. Novosadski balet ispisuje nove stranice svoje istorije i saradnje s najvećim imenima svetske plesne scene, poput Marijanele Nunjez, Sidija Larbija Šerkauija i fondacije Žorža Balanšina. O raskidu sa starim navikama i prevaziđenim sistemima, važnosti smene generacija, surovoj, ali i prelepoj prirodi baletske profesije, kao i planovima koji novosadski ansambl čvrsto pozicioniraju na evropskoj mapi, za Kurir ekskluzivno govori Aja Jung.

– Približavamo se kraju sezone koja će se pamtiti po pomeranju letvice kvaliteta i broju odigranih predstava, po međunarodnim gostovanjima, inostranim kritikama, interesovanju domaćih medija, zadovoljstvu publike, koju merimo u hiljadama. Pozorišna godina je prošla u znaku premijere “Žizele” Aleksandra Antonijevića, savremenih komada Jakopa Godanija, Maše Kolar i Anabel Lopez Očoe, ali i izvođenja “Labudovog jezera”, “Don Kihota”, “Krcka Oraščića”, “Vragolanke”… Neki od najvažnijih baletskih umetnika našeg vremena, poput Marijanele Nunjez, Patrisija Revea, Jane Salenko, Danila Simkina i Esnela Ramosa, podelili su scenu sa našim igračima. Obezbedili smo cirkulaciju vrsnih pedagoga i balet majstora iz zemlje i inostranstva, koji neprekidno rade u našoj sali. Novosadski balet je, prvi put u svojoj 76 godina dugoj istoriji, gostovao u Mađarskoj, Italiji i Grčkoj. U međuvremenu, uspeli smo da zaboravimo stara pravila – kad se na probama vreme merilo u minut, a pauza za ručak trajala čak četiri sata, kad se nije smelo nastupati nedeljom, kad je svaka predstava iziskivala dan strogog mirovanja, kad su se slavili praznici svih naroda i narodnosti, a zimski i letnji raspust uspevao da ujedini plan osnovnih škola u Vojvodini, Srbiji i na Islandu. Sve te običaje koje smo nasledili zamenili smo ozbiljnim radom i osmehom, svesni da karijera baletskih igrača traje kratko i da za to vreme treba odigrati što više dobrih predstava. Pozitivna atmosfera u sali zarazno se širi i na publiku. Ova generacija igrača ima samo ovo vreme i ovu šansu, kao i odgovornost prema svojoj profesiji i novim naraštajima publike. Nikako ne možemo zaboraviti da je baletska umetnost neraskidivo vezana za veliki fizički napor, koncentraciju, tehničku perfekciju, harizmu, energiju… Ako ne postoje te komponente, onda je sve uzaludno. Nakon ove sezone mogu da kažem da sam ponosna na ansambl Baleta Srpskog narodnog pozorišta.

Koji momenat smatrate ključnim za Balet SNP pod vašim vođstvom i šta vam je bilo najveći izazov u implementaciji vaše vizije?

– Zahvaljujući podršci pokrajinske vlade, uspeli smo da u svoje redove, putem međunarodnih audicija, primimo sjajne mlade igrače s najboljih svetskih akademija. Oni su osvežili ansambl i omogućili nam da nastupamo i planiramo. Bez njih ne bi mogli ni da zamislimo naslove koreografa koji su radili i koji će raditi s nama. Bez njih ne bi bilo repertoara ni gostovanja. Ne postoji tajna – igrači su glavni motor. Oni su mera kvaliteta i mogućnosti. Što se izazova tiče, znam da najveći tek dolaze. Narednu sezonu počinjemo novom saradnjom s Kraljevskim baletom iz Londona i nastupom Marijanele Nunjez u baletu “Don Kihot”. Već u avgustu nam stiže Sidi Larbi Šerkaui, jedan od najpoznatijih koreografa današnjice i aktuelni direktor Baleta u Ženevi. Publika Beogradskog festivala igre dobro poznaje opus Šerkauija, kao i njegovu saradnju s Madonom, Marinom Abramović, Damijenom Žaleom... Šerkaui će postaviti za nas predstavu koja uključuje veliki ansambl. To je zahtevna koreografija, koju su pre nas izvodili Balet Monte Karla i Kraljevski flamanski balet iz Antverpena. Nakon toga počinjemo saradnju s Balanšinovom fondacijom iz Njujorka i rad na otkrivanju bogate riznice ovog majstora, koja ima za cilj da do savršenstva dovede brzinu i tehniku naših igrača.

Jedno od vaših prvih zapažanja ticalo se osnovnih uslova za rad, pa ste tako obećali zamenu poda i baletskih štapova u velikoj sali koji su datirali još iz 1981. godine. Da li su ti infrastrukturni ciljevi u potpunosti ostvareni i koliko to suštinski menja motivaciju ansambla?

– Da, moj prvi susret sa ansamblom, u novembru 2024, dogodio se u sali u kojoj je pod bio katastrofalno tvrd, neravan i star. Na tom podu se jednostavno nije moglo raditi, pa je jedna od prvih odluka bila vezana upravo za prostor u kome igrači provode najviše vremena. Novi pod i baletski štapovi su, zahvaljujući razumevanju i podršci osnivača, stigli iz Milana. Ovih dana je odlučeno da se i scena presvuče novim baletskim podlogama, što je zaista sjajna vest. Profesionalni podovi najrenomiranijih proizvođača smanjuju rizik od povreda, olakšavaju svakodnevni trening i čine igrače sigurnijima. Gostovanje u Grčkoj donelo nam je prihod zahvaljujući kojem ćemo početi obnovu kostima za neke predstave koje se već dugo igraju, što bi takođe trebalo da postane praksa.

Šta biste izdvojili kao najveći uspeh u protekloj sezoni?

– Pune sale i aplauze u Novom Sadu, Bolonji, Trstu, Solunu, Budimpešti, Sarajevu… Zamislite da je neko 2024. godine rekao da će novosadski Balet igrati delo koreografa kakav je Jakopo Godani pred mađarskom ili italijanskom publikom. Ko bi poverovao, a desilo se! Takođe, kao ogroman uspeh želim da istaknem odnos među igračima i međusobno poverenje koje smo izgradili. Postoji iskrena povezanost i energija fokusirana na zajednički uspeh. Normalizacija odnosa je bila jedan od ciljeva koji sam u dobroj meri ostvarila. Ne sasvim, ali raduje me da postoje i oni izuzeci koji nas podsete kako je nekad bilo i kako je moglo biti…

Balet je specifična i surova umetnost. Kako u vašoj viziji vođenja teatra balansirate između neophodne vrhunske fizičke spreme i poštovanja prema iskustvu starijih igrača? Mnogi se plaše otkaza i audicija koje ste najavili.

– Nema otkaza ni novih audicija. Međunarodnu audiciju za nove igrače uveli smo svakog aprila, i to je evropska praksa. Nadalje, postoje pravilnici i zakoni koji se poštuju, i to je deo o kome brinu pravnici. Primene, kršenja i tumačenja pravilnika nisu u opisu posla umetničkog rukovodioca. S obzirom na to da dolazim iz privatnog sektora, sasvim je jasno da su i moja shvatanja funkcionisanja na tržištu u direktnom sukobu s načinom na koji funkcioniše sistem iz šezdesetih godina prošlog veka, koji je dodatno prepevavan mentalitetom i sećanjima. U našoj profesiji je iskustvo bivših i starijih igrača neophodno u pripremi i uvežbavanju predstava, uvođenju igrača u uloge i svakodnevnom radu sa ansamblom. Tako je svuda u svetu, pa i u Novom Sadu, gde tim predvode umetnici koji su nekad bili prvaci novosadskog baleta, poput Maje Grnje, Milana Lazića, Andreja Kolčarijua i Davida Gruosa. Uz to, deo starijih igrača sa uspehom izvodi brojne uloge koje zahtevaju scensku zrelost. Ne treba zaboraviti da su bivši igrači dragoceni i kao pedagozi u baletskim školama, studijima, kao koreografi, kritičari igre… Tema profesionalne tranzicije kod nas je tabu, zato što su je takvom učinili raznorazna udruženja i oni koji veruju da vreme stoji i da je veština ako hodate unazad. Za razliku od drugih umetnika, igrači karijeru počinju već sa 16 ili 17 godina života, a završavaju sa oko 45 godina starosti. Ponekad nas velike baletske zvezde demantuju svojim trajanjem, ali definitivno – ne postoji ansambl koji u svojim redovima može da se osloni na veliki broj igrača starijih od 50 godina. Zamislite da vam neko kaže da igrate fudbal u šestoj deceniji, a da trener ima plan da tim pošalje na Svetsko prvenstvo. Zato se što pre moraju uvesti zakoni za zaštitu umetnika, koji su izloženi riziku od povreda i koji svoje uloge na sceni mogu da izvode do onog trenutka dok njihovo telo zadovoljava estetske i tehničke kriterijume. Oprostiti se sa scenom u zenitu slave je nešto najlepše za svakog umetnika, a zatim ostati u igri kao uzor i podrška mladima, koji takođe treba da dobiju dovoljno vremena da osvoje publiku. Igrač koji zadrži mesto do 65. godine života, a u baletsku salu i pozorište ne svraća godinama ili decenijama svesno je dozvolio da se dve generacije igrača izgube i da nikad ne dobiju svoju šansu. To su problemi sistema koji je sam sebe doveo u apsurd, i nisu nastali juče.

Kako je to regulisano u svetu?

– Navešću primer Aleksandra Antonijevića. On je novosadski đak koji je pune 23 godine bio prvak Kanadskog nacionalnog baleta u Torontu. Pre toga je igrao u Cirihu. I on nema penziju baletskog igrača, jer penzionisani igrači u belom svetu, o kome maštamo, ne postoje! Međutim, Aleksandar je traženi fotograf, cenjeni balet majstor i repetitor, asistent velikih koreografa… On je gost najznačajnijih baletskih kuća, od Boljšog teatra do Kraljevskog danskog pozorišta, od Baleta u Atini do Njujork Siti baleta… Život igrača je surov, ali i prelep. Baš takav poziv smo birali kad smo bili mali.

Novi balet SNP “Negde izvan planeta”

Kakvi su konkretni planovi za repertoar i ansambl u sezoni 2026/2027?

– Ansambl početkom jula ide na svoju kratku pauzu kako bi počeo s radom već u avgustu. Sidi Larbi Šerkaui, Žorž Balanšin i Šaron Ejal samo su neki od koreografa i koreografkinja čije ćemo radove dodati našem repertoaru. U novembru gostujemo u Vičenci sa “Žizelom”, a u decembru bi trebalo da idemo u Udine s “Don Kihotom” i predstavom “Negde izvan planeta”. Publika će se radovati povratku “Uspavane lepotice” Vladimira Logunova, kao i “Krcku Oraščiću”, koji svake godine vidi preko 12.000 ljudi. Planova ima još mnogo, ali ne smem sve da otkrivam. Biće iznenađenja!

 Bonus video: Zašto je važan balet