Potresna ispovest Vedrane Rudan borbi sa rakom: “Imam halucinacije”

Nina Denda

Novinar je redakcije “Blic”, rubrike “Blic zabava” koja je najčitanija pojedinačna rubrika na internetu u Srbiji. Zaposlena u “Blicu” od 2024. godine, a novinarstvom se bavi od 2021.

Vedrana piše iskreno o svojoj borbi, strahu i gubitku nade, izražavajući želju za mirom

Opisuje svoj život pretežno u bolnici, gde porodica pokušava da joj dane brigom i pažnjom.

Poznata hrvatska književnica Vedrana Rudan otkrila je nove detalje zdravstvenog stanja. Ona se već neko vreme bori protiv opake bolesti, a sada je rekla da joj se stanje pogrošalo.

Vedrana je otkrila da je dobila halucinacije i da ne vidi izlaz u trenucima.

– Ako se čovek ičega boji onda je to rak. Ne toliko bolesti koliko lečenja. Ja pojma nisam imala da rak izaziva halucinacije i da pričaš neviđene pi*darije dok misliš da si Ciceron. Naravno da ti to niko prije nije rekao, ali je verovatno pisalo kod pristanka na zahvat. Ali ko to čita? Kasnije je kasno iako nisi ni kriv ni dužan. Doktori te teše da su “videli i veće ispade od tvojih”. Međutim, to ne pomaže – napisala je ona u svom blogu i dodala:

– Za vrijeme lečenja rodbina ne odustaje. U kuću ti ulaze čarobnjaci, boce krcate lekova, za 150 eura leče od igle do raka lokomotive. Da se razumemo, nisu to neobrazovani ljudi. Imaju fakultete, predaju na fakultetima i vrlo dobro znaju svoj trgovački posao. Znaš da ti spasa nema ali moraš biti dobar, ćutati, ne s*ati i ništa pitati. Meni je pun ku**c raka, života i laži, pisala sam o tome, a stalno mi govore kako je život lep dok hodaš po prolećnom cveću. Ne želim hodati po cveću, želim biti ispod njega. Doduše, nije sve baš tako dosadno. Danima me kojekakvi doktori, naglašavam s diplomom, zovu da bi mi rekli ko je sve u bolnici p***r. Želim umrijeti, ne piti alou veru i slušati ko koga j**e. Ima li za rak neki drugi lek?

Više sam u bolnici nego kod kuće

Podsetimo, Vedrana zbog težine bolesti dosta vremena provodi na bolničkom lečenju.

– Teško sam bolesna. Češće sam u bolnici nego kod kuće. Umirem od raka, sporo ide. Pred dva dana bili su sa mnom u bolnici. Na smene. Ćerka mi je osvežavala telo i usta tankom krpom. Prepričavala sam joj priče iz zajedničkog detinjstva. Slušala me, smejala se i pravila kao da ih prvi put čuje. Iz torbe je izvukla turpiju za nokte, uzela moj dlan u svoj, da mi budeš lepa, mama. Došao je sin. Doneo mi je knjigu koju smo dugo čekali i kutiju Kraš Dražeje, lakše ćeš zaspati. Nakon desetak minuta navukao mi je komad paste na četkicu i pomogao mi da u krevetu operem zube. Poljubio mi je gornju stranu desnog dlana, laku noć, mama.