radiobalkanfox
Pevačica Stojanka Mitrović Ćana otvoreno je govorila o jednoj od najtežih tema u svom životu, sudbini svoje majke, koja je tokom života doživela nezamisliv gubitak i sahranila troje dece. Iako je prošlo mnogo godina, Ćana priznaje da je sećanje na te trenutke i danas duboko pogađa.
Foto: Nemanja Nikolic HEMAC/Nemanja Nikolic HEMAC
Govoreći o detinjstvu, pevačica ističe da ga pamti po brojnim lepim uspomenama i porodičnoj ljubavi, ali ne krije da su njeno odrastanje obeležili i teški trenuci koji su ostavili neizbrisiv trag na celu porodicu.
– Sećam se da je ona čuvala neku pletenicu od te devojčice, Gordana se zvala, druga Radojka i Stojan. Ja se svaki put, imala je neki svoj sanduk u kome ostavljaju bitne stvari i znam da sam uvek viđala tu pletenicu i znam da je ona uz slobodno vreme osami se i vrlo sam je često zaticala kako plače sa tom pletenicom u ruci.
Onda me je posle i nervirala ta pletenica jer sam smatrala da dokle god bude bila tu, da će ona da plače, ali to njoj valjda jedino bilo što joj je ostalo isplače i da valjda joj bude lakše posle toga – rekla je Ćana za Adria TV.
Ponosna je na majku
Ćana tvrdi da je njena majka uprkos gubicima bila heroj.
– U svakom slučaju samo mogu da kažem ne daj Bože nikome da preživi nešto što je ona preživela, uvek kažem žena heroj – rekla je iskreno pevačica.
Imala teško detinjstvo
Podsetimo, pevačica Stojanka Mitrović Ćana jednom prilikom je pričala da je imala teško detinjstvo, te i da je tom prilikom živela u kući usred šume.
Naime, ona je bila u kući do koje se teško dolazilo u opštini Sanski Most, te je kada je došla do većeg novca, odmah sebi želela da obezbedi što pristojniji život.
– Kad sam ja bila mala, padao je toliki sneg da me odmah zatrpa. Tih snegova više nema, nigde nema, nema ih ni u Bosni ni ovde u Srbiji. Ja sam od neke svoje 18. godine na području Srbije, ako izuzmem pevanje po Evropi, ali uvek sam se vraćala, bila sam u Subotici, tamo sam nekako pevački krenula, ali, nema nigde tako tih velikih zima.
– Ja se odlično sećam, bila sam, možda, neki treći-četvrti razred da je sneg bio izravnan sa ogradom. I mi tih dana nismo išli u školu, zato što nije bilo šanse, bili su i ogromni oni smetovi. Radovali smo se tome da budu što veći smetovi, mi krenemo i vratimo se kući, ne može se proći, nema šanse i molim, lepo, to je opravdanje – rekla je Ćana ranije.
– Poprilično je bilo mučno, baš u tim zimskim vremenima mi smo išli, bili smo đaci pešaci, to je do četvrtog razreda, jer smo imali školu u našem selu, onda, od četvrtog do osmog, smo išli u susedno selo, a to je otprilike, 10 kilometara od mog sela, znači, računaj dva i po sata, računaj dvadeset kilometara, tamo i nazad. Nimalo lako, sećam se svi smo imali neke bunde i ujutru u pet sati krećemo, zovemo jedni druge i kako nije bio pročišćen put uvek jedan ide napred, a mi koji smo visočiji, obično smo mi išli prvi. I onda, dođemo na čas i ne možemo da otkopčamo bundu koliko smo se smrzli.
Dodaj komentar