Životna priča Mucija Draškića: Rođen na današnji dan

Ljubomir Muci Draškić zauzima posebno mesto u istoriji srpskog pozorišta kao režiser, upravnik i stvaralac, koji je svojim radom oblikovao jednu čitavu epohu Ateljea 212 i ostavio dubok trag u savremenoj scenskoj umetnosti. Iza njegove karijere i priča umetnika koji su radili sa njim ostaje slika reditelja koji je pozorište gradio kao živu umetničku celinu, oslonjenu na glumca, tekst i publiku.

Izbijanje Drugog svetskog rata donelo je velike promene porodici. PosleAprilskog rata 1941. godine preselili su se u Beograd, ali je već početkom naredne godine sa majkom tajno otišao u Zagreb. Tamo je pohađao osnovnu školu i završio prva dva razreda.

Početkom 1944. godine ponovo se vraća u Beograd, gde je kao dečak bio svedok nekih od najdramatičnijih događaja ratnog perioda. Tokom pravoslavnog Uskrsa iste godine doživeo je savezničko bombardovanje grada, a nekoliko meseci kasnije posmatrao je borbe za oslobođenje Beograda i ulazak jedinica Crvene armije. Sećao se kako su sovjetski vojnici obilazili kuće tragajući za nemačkim vojnicima i saradnicima okupatora. Jedan od njih mu je, tokom pretresa, poklonio zaplenjenu čokoladu. Taj događaj ostao mu je duboko urezan u sećanje, pa je kasnije govorio da upravo takve uspomene predstavljaju „mirise ratnog detinjstva“ koje je nosio kroz život.

Po završetku školovanja u Četvrtoj muškoj gimnaziji u Beogradu 1955. godine, upisao je istoriju umetnosti. Međutim, interesovanje za pozorište ubrzo je prevagnulo. Nakon dve godine angažmana u Akademskom pozorištu, 1957. godine primljen je na Akademiju za pozorišnu umetnost u Beogradu, gde je studirao režiju u klasi profesora Vjekoslava Afrića.

Tokom studija imao je priliku da sarađuje sa jednim od najznačajnijih jugoslovenskih pozorišnih stvaralaca, Bojanom Stupicom. Kao njegov asistent učestvovao je u pripremi više predstava, među kojima su bile „Poseta stare dame“ Fridriha Direnmata i „Opera za tri groša“. Kada je Stupica iznenada napustio Jugoslovensko dramsko pozorište, mladi Draškić je, po njegovom poverenju, priveo jednu od produkcija premijernom izvođenju, što je predstavljalo značajan početak njegove profesionalne rediteljske karijere.

Tokom narednih decenija izgradio je ugled jednog od vodećih srpskih i jugoslovenskih pozorišnih reditelja. Najdublji trag ostavio je u Ateljeu 212, ali je radio i na brojnim drugim scenama, ostvarivši ukupno 82 pozorišne režije. Na čelu Ateljea 212 nalazio se od 1984. godine do odlaska u penziju 1996.

U privatnom životu bio je dva puta u braku. Prva supruga bila mu je glumica Maja Čučković, sa kojom je dobio ćerku Ivu Draškić Vićanović. Kasnije se oženio istaknutom srpskom glumicom Svetlanom Cecom Bojković. U tom braku nisu imali dece.

Preminuo je 25. januara 2004. godine u Beogradu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju, među najznačajnijim ličnostima srpske kulture i javnog života.

U znak sećanja na njegov doprinos pozorišnoj umetnosti, 2005. godine ustanovljena je nagrada za režiju “Ljubomir Muci Draškić”, koju zajednički dodeljuju Atelje 212 i Skupština grada Beograda, a  2010. i pozorišni festival “Mucijevi dani”.

– Festival Mucijevi dani pokrenuo je još Kokan Mladenović, i to je jedna od najboljih stvari koje je napravio u vreme dok je bio upravnik Ateljea. Muci je jedna ličnost koja je mnogo značila za ovo pozorište. Današnje generacije ne mogu da budu toga svesne, kao ni toga ko su bili Radoš Novaković, Bojan Stupica i Mira Trailović. Muci je bio najmlađi od njih i uspeo je da Atelje potpuno renovira. Bio je neimar i graditelj ovog pozorišta u kojem smo danas – rekao je svojevremeno glumac Svetozar Cvetković za Kurir.

On je tada otkrio šta je njemu značio Muci Draškić.

– Kad je on otišao, ostala je praznina i pitanje šta će biti sa Ateljeom. Nebojša Bradić otišao je da bude upravnik Narodnog pozorišta, a onda je on podržao ideju da ja budem upravnik. Muci mi je rekao samo jednu rečenicu: “Moraš da imaš na umu da je biti direktor pozorišta stvaranje neprijatelja.” U tom trenutku to nisam razumeo. Vrlo brzo sam shvatio da je bio u pravu. Biti predstavnik mesne zajednice je stvaranje neprijatelja, a da ne govorim o predsedniku republike i vođi bilo čega. Od vas se na tom mestu puno očekuje, a ako neko ko nešto očekuje, to ne dobije, samim tim mu postanete neprijatelj. Muci je to dobro znao i hvala mu što mi je rekao – otkrio je Cvetković.

Na Mucijevim danima 2024. godine, govorila je istaknuta glumica i njegova supruga Svetlana Ceca Bojković:

– Prošlo je 20 godina od njegove smrti, ali Muci živi u svima nama. On nije otišao. U Ateljeu 212 ima puno ljudi koje je u ovo pozorište uveo Muci Draškić i odmah iz uposlio da rade – rekla je tada glumica.

Posebno emotivan govor održala je i rediteljeva ćerka Iva Draškić.

– Moj otac je bio veliki reditelj, u prvi plan je gurao tekst i glumca, a rediteljski postupak je izbijao iz celine. Provela sam detinjstvo u ovom pozorištu. Moji roditelji su radili tu. Svako drugo bi imalo svoje ime, a za Atelje se govori idem u pozorište. Ponosna sam na ovu kući i na način na koji čuvaju sećanje na mog oca – rekla je Iva.

Glumica Gorica Popović je za Kurir iste godine rekla:

– Muci je bio stub Ateljea i te energije koju je imala Mira Trailović. Bio je izuzetno sposoban. Mogao si uvek na njega da se osloniš. Bio je živa enciklopedija i jedan renesansni čovek. Radio je i sa Stupicom. Njegov odlazak ostavio je jednu prazninu. Bio je obrazovan reditelj i sjajno je režirao komedije – otkrila nam je glumica.

Glumac Nebojša Cile Ilić je nedavno u podkastu “Sto minuta buke 128” govorio o Ljubomiru Muciju Draškiću.

– Muci je bio naš ćale. Imali smo najtopliji mogući odnos, pun praštanja i razumevanja. U vezi s njim postoji jedna zanimljiva priča, koju nikada nisam pričao. Nenad Jezdić i ja smo 12 godina igrali predstavu “Džepovi puni kamenja”, u kojoj smo igrali 15 uloga. Poslednja generalna proba je bila toliko loša da smo molili da se ta predstava skine. Ništa se nije razumelo, baš nije bilo dobro. Predstavu je režirao Erol Kadić, koji nas je napustio pre godinu dana. Cvele je tada bio upravnik, i rekao nam kako ništa nije dobro.

Došao je onda Muci koji je gledao probu i rekao nam: “Biće dobro, ali.. ti, Cile, ako govoriš brzo, govori brzo, ali da se razumeš. Izvadi ruke iz džepova kada si tamo, kada staneš iza tog kamena nemoj da se kriješ, samo se okreni. Erole, nemoj nikada da gasiš svetlo, ostavi sve da se dešava pred nama.” Nešto je rekao i Jezdi, ne sećam se šta. Počeo je da priča celu predstavu napamet sa 5000 primedbi, koje smo mi sve odmah upamtili, jer ide sve hronološki kroz predstavu. Odmah smo otišli da probamo i ispravili sve što nam je rekao. Saznali smo da nas je krišom gledao da li ćemo ga poslušati, popeo se gore na galeriju i virio. Kada je video da smo ga poslušali, bio je miran. Sutradan je bila pretpremijera, i doživeli smo ovacije.

Muci je došao na premijeru i rekao posle aplauza: “Ma, malo im je falilo.” Kada su ga pitali šta će da popije rekao je: “Ne pije mi se ništa, idem kući, pa ću da dođem posle na koktel.” Otišao je kući i tu noć se upokojio. Kada nam je iznosio primedbe, kada je na kraju odlazio, lupio me je, a Jezdu je uhvatio za obraz i otišao. To je poslednji put kada smo ga mi videli, poslednji susret sa Mucijem. Užasno nam nedostaje – ispričao je Cile.