radiobalkanfox
Pevač Boban Rajović odlučio je da potpuno ogoli dušu i progovori o temama koje javne ličnosti uglavnom izbegavaju. U iskrenoj i emotivnoj ispovesti, folk zvezda je otkrila kako izgleda njegova borba sa surovom estradom, ali i ko je čovek koji mu pomaže da ostane mentalno jak i da ne iskoči iz šina.
Boban je po prvi put javno progovorio o svom duhovniku, ocu Vladi koji mu je bio i na nedavnoj promociji, kom šalje poruke kada dođe do same ivice i kada više ne zna šta će sa sobom.
– Ja sam upoznao oca Vladu, koji živi u okolini Šapca, vrlo spontano i slučajno. Doveo ga je moj prijatelj i upoznao me sa njim. Prepoznao sam jednog jako velikog duhovnika, jednog dobrog čoveka koji je širok u svom izjašnjavanju i izlaganjima. To je meni prijalo, on je neko ko može da me shvati jer sam u ovom poslu gde treba biti mentalno jak da ne iskočiš iz šina. I onda sam ga zagotivio i počeli smo da se družimo. Ja sam ga na mojoj promociji po prvi put predstavio mojim prijateljima kao svog duhovnika. Nikad on i ja konkretno nismo pričali o tome da je on moj duhovnik, ali kako vreme odmiče i kako se čujemo porukama, kada mi pošalje nešto, mogu da kažem da jeste moj duhovnik – priznao je Boban Rajović za Telegraf, pa dodao:
– Ja sam na mom prvom albumu 2000. godine, pre 26 godina, napisao zahvalnicu. Album se tada zvao samo “Boban”, a na njemu su bile pesme “Piroman” i “Aerodrom”. U toj zahvalnici sam napisao bukvalno nešto jako kratko. Sećam se od slova do slova šta je pisalo: “Hvala mom prijatelju Spakiju, ataše klubu Fratello, braći Sekulić, hvala Dragani, Ivanu i Anđeli (Andrija tada nije bio rođen) i Svetom Vasiliju Ostroškom.”
Foto: Mateja Beljan
– Ovu priču pričam iz razloga što uvek kada dođeš do one granice gde više nemaš sagovornika, kad ne znaš s kim da pričaš, a posebno ljudi koji su prošli puno u životu, koji dosta toga znaju i imaju mnogo iskustva i eto, tu ja onda potražim pomoć prijatelja. A ti prijatelji su neka duhovna lica za koja smatram da su ljudi koji žive u crkvi, u veri, i koji su svaki dan u razgovoru sa Svevišnjim. Bez obzira na to što ih ima raznih, Bože mi oprosti, ali to su ljudi koji su u veri. I onda zaista, kad dođem do neke granice i kad ne znam šta ću, ja uzmem telefon i pošaljem poruku: “Trebaš mi.” A on u tom trenutku tačno zna šta treba da odgovori. Stigne mi poruka koja je vrlo jednostavna, možda za nešto što ja već i sam u tom trenutku znam, ali kada to dobijem na neki drugačiji način, kao neki blagoslov od njega, već mi bude lakše
Pevač priznaje da je sebe istrenirao da se Bogu moli najviše onda kada mu u životu sve ide savršeno, jer ga je zapravo strah kada nema problema.
– Ja sam sebe istrenirao tako da ne moram da padnem da bih se okrenuo Bogu. Nego, veruj mi, ja se možda čak i više molim Bogu kad mi mnogo dobro ide. Mene je jako strah kad mi sve ide dobro, jer nisam neko ko je navikao da mu u životu sve ide glatko. Zaista, i tu sam zahvalan Bogu što mi sve ide sa nekim poteškoćama i preprekama, a ne jednostavno i glatko. I onda, kad ide sve kako treba, što narod kaže, kad nema tog kamenčića u cipeli koji žulja, tu mene uhvati frka. Tako da se više molim Bogu kad mi ide dobro, nego kad mi ide loše – rekao je Boban Rajović.
Pevač je potom otkrio kave savete je davao svom sinu, kako bi ostao mentalno jak i na ispravnom putu.
Foto:
– Jednom davno sam rekao sinu, kad je još bio u sportu, da je dovoljno samo da ima glavu i mentalni sklop Novaka Đokovića i da se služi citatima patrijarha Pavla, i onda je pobednik. Znači, to su stvarno dve jake ličnosti: jedan je za mene lično čovek koji je živi svetac, a drugi je otišao, a ja bih ga istog trenutka kanonizovao – rekao je on, pa progovorio o ikonama koje poklanja svojim bliskim prijateljima:
– Te neke stvari vezane za tu ikonu patrijarha Pavla, mislim da je to nešto što je autentično. Posebno kad pokloniš sliku takve ličnosti, mislim da je to jedan privilegovan poklon koji možeš da dobiješ, i onome ko ga dobije to predstavlja jako veliku čast. Eto, ja sam imao priliku da takve dve slike poklonim za sada i jako pazim kome ih dajem, jer je to za mene svetinja.
Pored toga, Boban Rajović je otkrio i detalje o porodičnoj zadužbini u Vasojevićima, amanetu koji mu je otac ostavio.
– Moj otac je svojevremeno napravio crkvu u našem kraju tamo, u našem selu u Vasojevićima. Meni je ostavio amanet da to održavam i da nastavim sa tim. Ima tu još par stvari koje treba da se odrade, da ne ulazimo u detalje, što je meni jako drago, a vidim da je i njemu drago što sam to prihvatio. Naravno da su se i moja braća javila da pomognu sve što treba oko crkve, tako da je jedna zadužbina već izgrađena. Otac je sagradio zajedno sa nama, ali on je tu bio glavni. Oko te crkve ću definitivno dosta raditi u budućnosti i to je jedna velika odgovornost – rekao je pevač za Telegraf.
Foto: Mateja Beljan
U vremenu kada se brakovi raspadaju brzinom svetlosti, Rajović je bez dlake na jeziku udario na moderne trendove i objasnio zašto ne podržava razvode nakon godinu ili dve zajedničkog života. Iako za sebe otvoreno kaže da je grešnik a ne svetac, ponosan je što je uspeo da sačuva porodicu kao najveću svetinju.
– Najbitnije je koliko lično propagiraš te prave vrednosti i veru, jer nekako se sve to izgubilo. Meni je mnogo lako da pričam o tome, nego ne bih voleo da me gledaoci ili ljudi kojima to pričam shvate pogrešno, da ja sad tu izigravam nekog sveca. Ja sam apsolutno grešnik, ali kad okrenem glavu i pogledam iza sebe, opet smatram da sam napravio dosta lepih dela i da sam, ako ništa drugo, sačuvao porodicu. A porodica je institucija, nešto što je mnogo vredno. Samim tim što sam ovo izgovorio, ja šaljem jednu poruku koja je vrlo jaka u današnje vreme – rekao je Boban Rajović, pa dodao:
– Nažalost, nisam pobornik ovog današnjeg vremena gde se brakovi sklapaju na godinu ili dve, pa se razvode. Ne bih voleo niko da se ljuti, ali za mene to nije pravi put. Mi, javne ličnosti koji pričamo o tome, mislim da treba stalno to da ponavljamo jer zaista živimo u jednom nenormalnom svetu. Rođen sam u Danskoj, gde sam živeo jedan veliki period života. Tamo je sve nekako bilo pedeset godina ispred nas što se tiče tog sloma patrijarhalnosti i tradicionalnosti. To je kod njih bilo izraženo još dok sam ja bio mali. I nama Jugoslovenima, tada je to bila Jugoslavija, bilo je jako čudno kada bih ja kao mlad momak imao drugaricu, prijateljicu ili devojku koja je dete razvedenih roditelja. Njima je to tada bilo normalno, a kod nas je to došlo unazad nekih 15–20 godina. Jako mi je žao zbog toga, baš mi je žao
(Telegraf.rs)
Dodaj komentar