Nikad objavljeno ljubavno pismo Pavla Vuisića

Prošlo je tačno sto godina od rođenja legendarnog glumca Pavla Vuisića, a o njegovom životu i ljubavnoj priči s Mirjanom ima još neispričanih priča.

Povodom stogodišnjice rođenja Pavla Vuisića, predsednik udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju “Adligat”, Viktor Lazić, za Kurir daje uvid u ljubavno pismo koje je glumac poslao svojoj voljenoj Mirjani.

Slatki moj Mimijane (.), sada mi je malo teško zbog nečega što ne poznajem i zbog nečega što znam kao sebe. Ima nekoliko dana, valjda tri ili četiri, kako svakog večela primim jedno ili dva pisma od tebe. A stlašno mi je teško kada se osetim sam i poled sveg toga mog odnosa prema ljudima, poled sve moje dluštvenosti i svega ostalog što mi pripisuju budale (dozvoli da jedan dobal deo onih što me oklužuju nazovem tim imenom); sam bez tebe mimijanici (oprosti za mala slova i za razdvajanje leči na slogove, pebacila si mi ovo posednje u petpošlom pismu). Ne mogu ja ovako dugo, možda još pet dana ili deset, i ako do tada sve ovo slanje ne bude gotovo ja. šta će sa mnom da bude, a to što je najvažnije ne znači to ja uvek imam na umu da to nešto može da zadesi samo mene, uvek ja i tebe ulačunam u to ja. (prim. prir. ja – dva puta podvučeno)

Ne znam, Mimijanice moj najsađi, ali čini mi se da ono koz život treba da jedem govna da bih mogao da budem srećan, želeo bih da uvek kada ih se najedem i zaslužim nagradu, da ti možeš kada ti nagradu donesem da kažeš: „Satki moj Pajo, ti nisi jeo govna. To je posao koji si ladio zato se ti i ja neizmelno vojimo” – onda bih, miskiću najslađi, mogao idućeg jutla da ponovo ispočetka. Ja kažem i sigulan sam u to; ovo što kažem nije slabost, ako nešto i jeste, to može da se nazove samo trenutnom depresijom koju je izazvalo tvoje odsustvo.

Ne mogu da ti objasnim – znam mimijanicu najdivniji, jer ti to nikako nećeš da veluješ koliko ladim i kakav napol i fizički i duševni izdržavam. Evo, kad me je jutros u četiri sata dovezao automobil do hotela, jedva mi je pošlo za rukom da se popnem do svog kampa: hotel otprilike na nekih 80 metala uzbldo od aluta i do njega vodi 200 stepenica nezgodnih za penjanje – vlo su visoke – ja sam ja, satki moj, molao na sto dvadesetoj da stanem da bih se odmolio, eto dokle me je iscplo snimanje otkako su dovukli (nečitko).

U galeriji pogledate fotografije Legata Pavla Vuisića:

I dan i noć sa pauzom za spavanje – ali samo za spavanje od jedanaest sati – ladimo kao mazge, žele da po svaku cenu nadoknade onih kišnih 25 dana iz pošlog meseca. nemoguće je to, mimijanicu. Ja znam da se ti laduješ kad čitaš ove ledove, milo ti je kada toj Paja ladi „ladi” ma šta – tako si ti makal sto puta lekla, da, ladi on i ladiće dok ne skapa, ali da si bal sat dnevno sa mnom, Miško moj, da ja ne molam da ti pišem o tome, hteo bih da ti to sama vidiš, da me, kada se umolim kao pas, metneš u kevet i da me „odmalaš”, ti znaš kako.

Neću da kukumavčim, doživećemo nalavno mi to, i to vlo skolo, nego ima jedna stval koja me bline više nego išta – učenje – šest dana, mićo najsađi, nisam imao ni sekundu vemena za čitanje, gize me zato savest, a ne teba da me gize, u stvali, nisam ja zato kiv, ako nešto teba kiviti, to je sudbinu koja – trt, ja kažem sudbinu, doblo, neka sada ostane tako – me je učinila silomašnim čak toliko silomašnim da nisam u stanju poled onih slanja koja su oko nas ili se na nas lepe, da svoga najedinijeg Mimijana satkog učinim sojim, da ga otrgnem i stegnem i viknem svima: „Ne dam, marš”. I ovako pokušam ja da bih (nečitko) nešto (nečitko). Samo želim da što, što ple budemo zajedno, pogoni me, Mimijane, stašno me progoni ta misao, ne mogu da je se otresem a. i neću, ta misao treba naposletku da nam bude sve, sve jer . dukčije. sanji mimijanicu sa najepšim okicama, nalićem i leđima i svačim za koga Paje želi da živi i umle.Zbogom, doviđenja 1.000.00.000 puta te ljubim svuda. P.

Video: Pavle Vuisić, velikan glume i mrgud velikog srca