Komšije i Šaku Polumenti

Pevač Šako Polumenta rođen je u Bijelom Polju, u Crnoj Gori, gde se i danas nalazi njegova porodična kuća, a komšije su sada otkrile kako se nosi sa gubitkom roditelja.

– Baš je mnogo drugačije, nema oca, nema majke, ova su mu druga braća, neka gore po Evropi, sestra po Evropi. Ovde su neka braća, u Bijelom Polju su dvojica, ovi su drugi, svi po Evropi.

– Roditelji pomrli, rasturila se braća tamo-vamo – kaže Šakov komšija koji je blizak sa porodicom Polumenta, a na pitanje da li pevaču teško pada sada kada dođe, a kuća je poprilično prazna, odgovara:

– Pa, svakome to nije svejedno, ali…

Nekadašnja Šakova komšinica je otkrila da u kući ipak žive braća te da nije potpuno prazna.

– Jeste kuća prazna, mada nije, jeste gornji sprat, dole su mu brat, dva brata su tu, šta znam… – kaže Šakova bivša komšinica, a na pitanje kakav je pevač kada dođe, da li ga viđa i da li se uobrazio odgovara:

– Pa nije, nije, mada on retko tu dolazi, ali nije, Šako je uvek isti.

Talenat je Šako nasledio od oca

– Otac mu je dobar pevač i dobro je pevao, ali oni isto dosta znaju da pevaju, i brat mu dobro peva, to je porodično. I Dado, isto je… Pa sestra mu je krenula… Oni su svi po tome poznati.

– Ima Šako Polumenta i sinovca, Dado, koji je vrsan.

– Znate kako, ovaj kraj je dosta zavidan i sujetan, ali za njih baš nema niko ništa loše da kaže. Stvarno su prva liga momci, oni su tu odrastali, baš sa našim starijima, stvarno, svi se, dan-danas pomenu, oni kada dođu, čuju se, izađu, popiju kafu jedni kod drugih, stvarno su za svaku pohvalu, rekao je jedan komšija.

– Ja mislim da je to najviše do vaspitanja i neka kultura, a i možemo da kažemo, neki lokalpatriotizam, jer, bez obzira na svuku sujetu i uspeh koji se ne oprašta, kad neko ostane isti, kao što su ostali oni odmalena, naravno, kroz priču koju sam ja čuo o njima, jednostavno ne može drugačije.

Šako o počecima i mlađim kolegama: “Nema poštovanja”

Inače, nedavno se Šako prisetio svojih početaka.

– U to vreme bilo je laktanja da se nekako moramo pomerati, jer su u to vreme bile velike zvezde. Graditi ime pored velikih imena: Šabana Šaulića, Nina Rešića, Ljube Aličića, Jašar Ahmedovski. Te 1995 ja snimam pesmu “I pod sjajem ružičastih zvezda” mene pitaju kome ja to snimam. Da se izboriš iz tog vremena i pomeriš muzičke granice na Balkanu. Ali imalo je tu nekako prostora da se laktaju. Ja sam morao jednostavno propustim te neke pevače koji već imaju jako dobru karijeru. Danas oni snimaju moje pesme, pevaju moje, zarađuju, uzimaju bakšiš i sve živo. Da neko od njih podeli kad meni izađe neka pesma na drušvenim mrežama ili da mi kaže hvala, a peva moje pesme i zarađuje na mojim pesmama. Jednostavno da to nema poštovanja i da je otišlo jako daleko iza nas.

(Espreso/Kurir/DČ)