radiobalkanfox
Tokom srednjeg veka, pa i kasnije, monarhije su često zapadale u krize zbog borbe oko prestola. Takav problem je bio veoma čest, pa i u srpskim kraljevinama kojima su vladali Nemanjići. Dinastijske borbe između braće i drugih pretendenata na presto predstavljale su stalnu opasnost za državu.
Osmansko carstvo, koje se u tom periodu širilo i pretvaralo u svetsku silu, želelo je da izbegne ovaj problem pa je uvelo bratoubistvo kao način izbegavanja mogućih kriza u budućnosti. Poučeni iskustvima starih imperija koje su propale, Osmanlije su zaključile su da je smrt nekih članova dinastije daleko bolja solucija od podele i raspada teritorije.
Osmansko carstvo Foto: printscreen/youtube/ Zaboravljena Vremena
Svaki sultanov sin imao prava na presto
Stara osmanska tradicija nije imala regulisano pravilo nasleđivanja, pa je svaki sultanov sin imao određeno pravo na krunisanje. Bratoubistvo je vremenom postalo tradicija. Svako muško dete, koje se rodilo u Osmanskoj dinastiji, znalo je da će jednog dana potencijalno stradati od dželatske ruke rođenog brata. Za tako brutalno i hladnokrvno ophođenje sultana prema prinčevima kao razlog je navođeno upravo sečenje u korenu problema, koji bi državu mogli da dovedu u opasnost. Time su sprečavane pobune protiv svakog vladara koje bi vodila njegova braća i rođaci.
Iako su u prvorođenog sina oči prvenstveno bile uprete kada je dolazak na presto u pitanju, ipak nije moralo da znači da će se to i desiti. Spletke koje su osmišljavale sultanije želeći da dovedu svog sina na vlast, zamke i nameštanje ubistava i naklonost majke sultanije (valide sultan) bili su u mnogim primerima presudan faktor. Nijedna majka nije želela da njeno dete bude ubijeno, pa se svaka grčevito borila da svog sina dovede na presto.
Scena iznošenja 19 kovčega u kojima su se nalazili pogubljeni prinčevi, prikazana u seriji Sultanija Kosem Foto: printscreen/youtubeMagnificent Century: Kosem
Takođe, kako su prinčevi i prestolonaslednici u određenim godinama napuštali Topkapi palatu i odlazili da upravljaju provincijama, da bi sticali isksutvo za vođenje sultanata, tako je postojalo i jedno pravilo da koji god od prinčeva u prestonicu prvi stigne nakon smrti sultana, doći će na tron Osmanske imperije. Najbliža provincija prestonici bila je Manisa, pa bi onaj princ koji je u trenutku smrti sultana upravljao tom provincijom imao najveće šanse da preuzme vlast. Zato bi, kada novi sultan dođe na presto, morao da ubije svoju braću, čak iako su još bebe.
Bratoubistvo legalizovao sultan Mehmed II
Praksu bratoubistva legalizovao je sultan Mehmed II Osvajač, koji je osvojio Carigrad 1453. godine i Srbiju 1459. Nakon što je svog dedu Mehmeda I video kako se za presto bori sa svojom braćom, zaključio je da za dobrobit države bratoubistvo mora da postane obaveza. Taj građanski rat je trajao 8 godina, a da bi sam smanjio mogućnost budućih pobuna i građanskih ratova, Mehmed II je legalizovao praksu bratoubistva.
Čuveni zakon o upravljanju sultana Mehmeda II glasio je: “Svako od mojih sinova, koji se popne na tron, prihvatljivo je da ubije svoju braću za zajedničku dobrobit naroda.”
sultan Mehmed II Osvajač Foto: Wikipedia – Javno vlasništvo
Većina uleme (muslimanskih učenjaka) je to odobrila. Osmanski prinčevi bili bi pogubljeni davljenjem svilenim gajtanom, jer po turskom predanju bilo je zabranjeno prolivanje kraljevske krvi.
Najkrvavija noć u istoriji Osmanlija
Najsuroviji slučaj u istoriji bratoubistva desio se kada je sultan Mehmed III, sin sultana Murata III i sultanije Safije,stupio na presto i odmah izdao naređenje da se čak 19-orica njegove braće pogubi. Sultan Mehmed III preuzeo je dužnost 15. januara 1595, a 13 dana kasnije, 28. januara desila se ova najkrvavija noć u istoriji Osmanskog carstva. Osim toga, sve konkubine koje su bile trudne sa njegovim ocem su stavljene u vreću i bačene u Bosfor po njegovom naređenju. Sve njih zadavili su Mehmedovi gluvonemi dželati.
Sultan Mehmed III Foto: Wikipedia – Javno vlasništvo
Priča kaže da je sultanov sin Ahmed I, suprug sultanije Kosem, sa svojim bratom Mustafom posmatrao iznošenje 19 kovčega iz palate i da je zbog toga imao traume do kraja života, obećavši svom bratu da nikada neće uraditi isto. Ova scena prikazana je u seriji “Sultanija Kosem”.
Iznošenje kovčega iz palate posmatrale su i sultanije sa Kule pravde u palati Topkapi, zajedno sa Mehmedovim sinovima. Taj čin masovnog bratoubistva je izazvao ogorčenje i oštru reakciju stanovništva, te je jedan hroničar zabeležio da se tog dana “nebo nad Istanbulom otvorilo, usled žalosti za mladim prinčevima”.
Palata Topkapi u Istanbulu – Kula pravde Foto: Vincent Isore / Zuma Press / Profimedia
U blizini Aja Sofije u grobnici (turbetu) Murata III, jedan do drugog sahranjeni su zadavljeni prinčevi, uz oca. Mnogi prinčevi bili su još uvek deca i novorođenčad. Pored samog sultana i 19 pogubljenih prinčeva, ovde počivaju i brojne sultanove kćeri, kao i njegova uticajna supruga, sultanija Safije.
Nikada toliko članova dinastije nije bilo ubijeno u jednoj večeri. Prema jednoj teoriji, sultanija Safije je uspela je da spasi svog najmlađeg sina, koji je u tom trenutku bio beba i u kovčeg stavi drugu mrtvu bebu.
Mehmed III je i sam imao tri sina, a najstarijeg Mahmuda takođe je pogubio, zato što je i u svom rođenom detetu video opasnost za presto.
Sultan Mehmed III naređuje ubistvo svog sina Mahmuda Foto: akg-images / akg-images / Profimedia
Sultan Ahmed I ukinuo bratoubistvo
Mehmedov drugi sin Ahmed I teško je podneo gubitak brata. Noćima nije spavao, svaki šum mu je zvučao kao korak dželata koji su pošli da i njega liše života, a kada je nakon samo pola godine od pogubljenja princa Mahmuda, sultan Mehmed III i sam umro, Ahmed I je dolaskom na presto sa svega 13 godina završio ovu krvavu bajku i bratoubistvo zabranio.
Međutim, kada je Ahmed iznenada umro 1617. godine, postignut je sporazum unutar porodice koju je ostavio, a glavnu reč vodila je sve moćnija sultanija Kosem. Umesto da se ovaj put ulice Istanbula zaliju kraljevskom krvlju, uspostavilena je praksa primogeniture – pravo nasledstva najstarijeg muškog člana dinastije – a za novog sultana proglašen je Mustafa I, mlađi brat Ahmeda I, kojeg je poštedeo smrti prilikom dolasaka na tron.
Od tada se politika ubijanja braće promenila i pretvorila u njihovo zatvaranje u svojevrstan zatvor. Potencijalni naslednici prestola bili bi zatočeni u specijalnim tamnicama palate Topkapi.
Pogledajte u galeriji fotografije Ekina Koča u ulozi sultana Ahmeda I:
Bratoubistvo zamenilo zatvaranje u “kafez”
Prinčevi Osmanskog carstva bi morali ceo svoj život da provedu u zatvoru i danonoćno bi bili nadgledani od strane stražara. Ipak, kao pripadnici dinastije imali su sve privilegije i luksuze i mogli su da žive raskošnim životom, ali su ograničenja kućnog pritvora bila striktno primenjivana.
Zbog toga su mnogi prinčevi poludeli od dosade i postali jako razvratni. Ukoliko bi neko došao u priliku da sedne na tron, to bi bio prvi put da izađe napolje posle mnogo godina, pa čak i decenija. Upravo je sultan Mustafa I na ovaj način i poludeo, jer je godinama proveo u “kafezu” dok njegov brat Ahmed I nije umro.
Sultan Ahmed I Foto: The Picture Art Collection / Alamy / Profimedia
Sve je to polako vodilo ka propasti Osmanskog carstva, koje se na svom vrhuncu prostiralo na tri kontinenta. Nakon neuspele opsade Beča 1683, započinje njegov pad, a u 19. veku je nazivano “Bolesnik na Bosforu” i opstajalo je zahvaljujući evropskim silama kojima je to bilo u interesu. Oslobađanje Grčke, Srbije, Bugarske i drugih zemalja, te Prvi svetski rat, ubrzali su propast sultanata, koji je ukinut 1. novembra 1922. kada se uspostavlja republika pod Ataturkom.
Dodaj komentar