Voja Brajović otkiva tajne “Otpisanih”: Hornorar sam potrošio tokom snimanja

Postoje umetnici čiji rad prevazilazi granice jedne uloge ili jednog vremena. Njihovi likovi ostaju u sećanju publike, a njihovo prisustvo postaje deo kulturnog nasleđa. Vojislav Brajović već decenijama pripada toj retkoj grupi glumaca.

Na sceni, filmu i televiziji ostvario je niz uloga koje su obeležile domaću umetnost, od istorijskih junaka do savremenih karaktera, od klasike do serija koje su ostale duboko urezane u pamćenje gledalaca.

Foto: Dafina Dostanić / RAS Srbija

Zato nagrada „Ernest“ za životno delo, uručena na 8. Somborskom filmskom festivalu, nije samo priznanje za bogatu biografiju, već potvrda umetničkog integriteta i trajanja.

Jedno od pitanja koje se prirodno nameće uz karijeru Vojislava Brajovića jeste kako je uspeo da istovremeno izgradi tako bogat filmski i pozorišni opus. Takav ritam podrazumevao je ogroman fizički angažman, predstave, snimanja, stalna trka s jednog mesta na drugo.

Glumac koji se žali da mnogo radi, zapravo se hvali

– Mislim da glumac koji radi sve više voli da radi. A kada počne da se žali da previše radi, on se, u stvari, hvali. To je naša boljka. Govorimo:”Užasno mi je teško, sad radim ovo, pa ono, čekam još jedan posao…”, a zapravo se time hvalimo.

Potom se priseća misli Karela Čapeka, književnika i dramskog pisca.

– Čapek kaže:”Ako neko želi da se bavi ovim poslom, ja ga sklopljenih ruku molim da to ne čini. Ali ako to toliko žarko želi, neka prvo ispita svoje disajne puteve, svoje glasovne mogućnosti. Neka vidi može li da igra sa anginom, sa bolovima od čira na želucu, može li da obuva čarape koje je pre njega nosilo deset ljudi. Neka vidi može li stalno da jede ručak iz papira, da iz tople garderobe izlazi pravo na hladnoću, da stoji go na sceni ili da se peče pod reflektorima.” Nabraja sve te užasne stvari, a onda kaže:”Kroz sve to prolazi glumac koji igra. Naravno, kroz mnogo veće muke prolazi glumac koji ne igra.” Eto, Čapek vam je odgovorio na pitanje kako uspevam. Uspevam sa radošću – kaže Brajović.

Foto: Dafina Dostanić / Ustupljene fotografije

To se nadovezuje na staru glumačku istinu da je glumac jedino nesrećan kada nema dovoljno posla.

Govoreći o priznanjima koja su mu stigla, pa i o nagradama za životno delo, glumac primećuje da se one dugo čekaju, gotovo čitavu karijeru.

– Dok ste mladi, jedva čekate velika priznanja, a onda se odjednom ona nanižu.

Podseća i da su nekada granice između mladih i zrelih glumaca bile mnogo jasnije, dok su danas te kategorije prilično relativne. Nekoga dugo smatraju mladim glumcem, dok drugoga veoma brzo svrstaju među zrele umetnike.

Na pitanje koliko su mu mladost i fizička lepota, koje su nesumnjivo doprinele velikoj popularnosti kod publike, istovremeno predstavljale i prepreku da ga ljudi vide kao ozbiljnog glumca, a ne samo kao lepog mladića, kako je svojevremeno govorio Bata Živojinović, Brajović odgovara:

– Kada je reč o mladosti, mislim da je to pitanje razvoja svesti. Čovek može da ostari već u šezdesetoj ili da ostane bistar kao Mira Banjac, Renata Ulmanski ili Branka Petrić i u devedesetim godinama. Ta mladost ostaje. Ja sam danas blizu tih godina i ne osećam fizičku klonulost, već odgovornost prema sopstvenoj fizičkoj spremnosti da mogu da se upustim u novu ulogu. Sve to dolazi iz bojazni da nekoga ne razočaram.

Najveći sudija, priznaje, jeste njegova supruga Milica Mihajilović.

– Naravno, prvo Milica treba da mi kaže da li sam se obrukao. Ali suština nije u tome. Pitanje je da li sam nekoga razočarao, da li je neko očekivao više od onoga što sam uradio. Mislim da je taj osećaj prisutan kod svakog glumca.

Foto: Dafina Dostanić / Ustupljene fotografije

Za njega, međutim, nije dovoljno samo igrati.

– Glumac mora da bude umetnik. Svaki čovek može nešto da odglumi. U tome nije problem. Pitanje je gde počinje umetnost, gde je ono što ga čini neponovljivim. Ono što su mogli Zoran Radmilović, Bata Stojković ili Ljuba Tadić, nije mogao niko drugi. Možda je neko mogao bolje ili drugačije, ali ne na isti način. Gluma nije nešto što može da se reprodukuje ili imitira.

Kada razgovor dođe do nagrade za životno delo, Brajović uz osmeh kaže:

– U šali govorim da bi mi bilo lakše da sam je dobio posthumno. Ne bih sada morao da odgovaram na ovako teška pitanja i da budem pametan. Ovako, ostalo je da se o meni priča, pa se priča. Naravno da bi svaki čovek voleo da čuje šta se o njemu govori, ali da reaguje ne.

Ipak, priznanja imaju posebno mesto.

– Nagrade su, u stvari, jedina prava plata za ono što umetnik radi. Bilo da je pesnik, slikar, muzičar ili glumac, to je razlog da čovek bude zadovoljan što je radio taj posao. Da može mirno da kaže: “Dobro, ja odoh. Ono što sam uradio, uradio sam. Vi ste to priznali, a sada priznajem i ja – priča on.

Razgovor nas potom vodi do Pavla Vuisića, čije je stogodišnjica rođenja upravo obeležena.

– Paja je bio čovek kome se nije lako prilazilo, i to s razlogom. Ali kada bi prihvatio ljude, umeo je iskreno da uživa u njihovom društvu. Nama je to mnogo značilo i činilo nas je neizmerno veselim.

Foto: Mitar Mitrović / Ringier

Na snimanjima, kaže, gotovo svakog dana nastajale su nove zgode, a posebnu atmosferu stvarao je Dragan Nikolić.

– Kada Gaga nešto snima, to je radost za celu ekipu, za tehničare, električare, glumce, statiste. On animira sve oko sebe. Sličan je bio i Bora Todorović, ali Gaga je bio nenadmašan.

Upravo od takvih glumaca, smatra, naučio je možda i najvažniju lekciju.

– Od njih smo najviše naučili šta znači ne praviti ulogu, ne kreirati nešto po svaku cenu, nego se ponašati. Biti autentičan. To je, iz moje perspektive, najteža stvar. Kako da izgleda kao da smo nekoga izvukli iz njegovog života i samo ga postavili u nove okolnosti. To je bilo nezaboravno iskustvo.

Paja Vuisić nije bio čovek iz kafane, već veliki intelektualac

Imao je sreću da sa Pavlom Vuisićem sarađuje na više projekata od „Šešira profesora Vujića“ do kasnijih snimanja. Posebno pamti jedan razgovor u Mostaru.

– Imali smo pauzu i seli smo u kafanu iznad Starog mosta. Naručio je vino, kiselu vodu, neko sladoled… Tada sam mu rekao:”Slušaj, Pajo, ja mislim da si ti štreber.” Pogledao me je i pitao: “Kako to misliš štreber?”

Brajović mu je objasnio na šta misli.

– Setio sam se kako smo snimali ”Šešir profesora Vujića”. U jednoj sceni ja sviram violinu, a Milan Caci Mihailović peva. Ti si nas vraćao petnaest ili šesnaest puta, a nijednom nisi rekao šta nije valjalo. Samo si tražio da ponavljamo.

Foto: Youtube / screenshot

Tek tada mu je Vuisić otkrio razlog.

– Rekao mi je:”Znaš šta, Dušan (brat prim. aut.) i ja nemamo dece, ali ima neke dece koja mene vole, vole to što radim. Neću da se razočaraju kada odrastu.” To je bio ogroman stepen odgovornosti. Ljudi koji nisu radili s njim to uglavnom ne znaju. Mnogi misle da je bio neko autentičan koga su izvukli iz kafane i stavili pred kameru. Nije. Bio je izuzetno studiozan glumac i, pre svega, vrhunski intelektualac koji je mislio svojom glavom.

Teško je danas mlađim generacijama dočarati kakvu su popularnost doneli „Otpisani“. Publika se snažno vezivala za glumce i njihove likove, pa je često teško prihvatala kada bi neko od omiljenih junaka kasnije igrao sasvim drugačiji karakter.

Na pitanje kako se kao veoma mlad nosio sa tolikom slavom, Brajović odgovara:

– Kako da kažem… borio sam se. To je divna prilika da čovek poludi ili da izgubi razum.

Najdragoceniju lekciju dobio je upravo u vreme kada je njegova popularnost bila na vrhuncu.

– Bio sam tada mlad član Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Bila je 1975. ili 1976. godina. Popularnost je već bila ogromna, naslovne strane bile su pune mojih fotografija. Sedimo u salonu pozorišta Miša Janketić, Cole (Stojan Dečermić prim. aut.) i još nekoliko kolega, kada ulazi Milivoje Živanović. Živa legenda, ogroman glumac i veliki autoritet. Svi skaču da mu pomognu oko kaputa i šešira, a on pogleda prema meni i pita:”Ko je ovaj mladić?” Kažu mu:”To je naš mladi kolega Voja Brajović.” A on odgovori: “Nikad čuo.” Tu rečenicu nikada neću zaboraviti. To mi je bila najbolja škola u životu. Najvrednija stvar koja mi se dogodila. Naučila me je da nikada ne pomislim da sam postao nešto samo zato što sam popularan. Tek treba da dođeš do nečega što vredi. A i ne moraš ti da znaš koliko to vredi, neka drugi procene.

Foto: Dafina Dostanić / Ustupljene fotografije

Stizala su mu tada i brojna pisma obožavalaca.

– Nikada nisam odgovorio ni na jedno. Ali jedno sam godinama nosio u sakou dok sam igrao predstavu “Buba u uhu”, koju sam odigrao više od hiljadu puta. Pismo je stiglo iz Makedonije. U njemu piše:”Ja vas obožavam. Volela bih da vas gledam svako veče. Šteta što niste spiker.” (smeh) Za tu ženu to je bio vrhunac. Nije postojalo ništa više od toga.

Popularnost, međutim, nije donosila i materijalnu sigurnost.

– Danas se često priča o tome, ali mi tada nismo imali novca. Za prve dve ili tri godine “Otpisanih” potrošio sam sve što sam zaradio još dok smo snimali. Nije ostalo ništa, ni za kafanu, da tako kažem. Nije stvar u tome da čovek nije imao hleba da jede, nego u tome da je cilj producenata, koji nisu radili svojim novcem, često bio da te zakinu i da ti ne daju ono što ti pripada.

Seća se i jedne situacije sa ugovorom.

– Donosu mi ugovor, a u njemu piše, recimo, 350 umesto 3.000, koliko je bilo predviđeno za filmski rad na televiziji. Pitam:”Zašto je tri puta manje nego što nam pripada?” A čovek mi mrtav-hladan odgovara:”Vidi, momak, ako hoćeš da potpišeš, potpiši. Ako nećeš, ima ko hoće.” Tako je bilo – priseća se umetnik.

Publika se toliko vezala za junake “Otpisanih“ da kasnije nije želela da bilo ko od njih strada.

– Ne samo kasnije, to je bilo još na početku. Serija se prvobitno zvala “Petorica otpisanih” i bilo je predviđeno da svi poginemo. Svako je kroz epizode imao svoju smrt. Međutim, urednici Televizije Beograd brzo su shvatili da bi to bila velika greška. Videli su da publika neće prihvatiti da svi nestanu, pa su odlučili da preživimo. Niko tada nije razmišljao o nastavku. Jednostavno su nas ostavili u životu. Tek posle toga nastao je “Povratak otpisanih“.

– To je bila ozbiljna produkcija kakva danas teško da bi mogla da se napravi. Avioni, kamioni, vozila, gorivo, sve je tada bilo praktično na državnom budžetu. Danas bi sve to moralo da se plati.

Foto: Zoran Lončarević / Ringier

Posebno pamti koliko su se kolege radovale kada bi dobile poziv da igraju u nastavku.

– Čim je počeo “Povratak otpisanih”, glumci su jedva čekali da ih pozove Aca Đorđević. Bilo je zadovoljstvo biti deo te ekipe.

Zanimljivo je, dodaje, da publika gotovo nije primećivala kada bi se isti glumci pojavljivali u različitim ulogama.

– Vesna Pećanac igra jedan lik, Ivo Jakšić drugi, neko ko je ranije igrao Nemca, kasnije igra oca moje devojke… Nikome to nije smetalo. Sve je prolazilo potpuno prirodno.

Jedna od anegdota vezana je za Batu Živojinovića i čuvenu repliku koju mnogi i danas pamte.

– Ljudi često nisu razumeli šta Bata zapravo igra u ”Povratku otpisanih”. Govorili su da je četnik, a on nije bio to. Da jeste, zašto bi hteo da ubije Nedićevog ministra? Bio je usamljenik, čovek koji vodi neki svoj rat. Tokom pripreme scene u porušenoj crkvi, Bata je odlučio da improvizuje. Trebalo je da kaže:”Slušaj ti, oficirčiću…”, ali je na probi ubacio:”Slušaj ti, napuderisani.” Odmah sam mu rekao:”Nemoj, Bato, to napuderisani. Zezaće me ceo život.” Na kraju sam smislio kako da mu uzvratim. Dok su nameštali kadar, stavio sam pod noge jednu ciglu, pa kamen, pa još jednu ciglu, tako da sam postao viši od njega. Bata, koji je inače bio desetak centimetara viši, izgovori:”Slušaj ti, napuderisani…”, a ja ga gledam odozgo. Potpuno ga je to zbunilo. (smeh)

Na opasku da se verovalo da je replika bila napisana u scenariju, Brajović se nasmejao.

– Naravno da nije. To je Bata dodao.

Foto: Dafina Dostanić / Ustupljene fotografije

Tokom karijere Brajović je tumačio brojne istorijske ličnosti, kako na pozorišnoj sceni, tako i na filmu i televiziji. Neke od tih uloga ostale su posebno upamćene od Tita u Mijačevoj predstavi “Ruženje naroda” do Vuka Brankovića u filmu “Boj na Kosovu”. Publika, međutim, često od istorijskih ličnosti očekuje unapred stvorenu sliku, pa svako drugačije tumačenje izaziva iznenađenje.

Vuk Branković nije bio izdajnik

Na pitanje kako se pripremao za takve uloge, Brajović odgovara pričom koju nikada nije zaboravio.

– Na očevom imanju u Crnoj Gori pravili smo malu vikendicu. Nije bila velika, ali je sve bilo strašno skupo. Posebno kupatilo. Majka je već bila dole, otac u Beogradu, a ja ga vozim na aerodrom. Kažem mu:”Biće nešto para. Snimao sam “Gospođu ministarku” sa Šotrom, a sada radi “Boj na Kosovu”. Zaradiću nešto, pa ćemo završiti kupatilo.” Otac me je tada upitao koju ulogu igram. Kažem:”Igram Vuka Brankovića.” Nastala je tišina. Vozimo se od Studentskog grada prema Surčinu. Ćutimo. On puši jednu cigaretu, pa pali drugu. Ćutimo sve do skretanja za aerodrom. A onda, kao za sebe, kaže: “Mada istorijski nikada nije dokazano da je Vuk Branković bio izdajnik.” Ceo put je vodio taj svoj monolog. To me je osokolilo. Poverovao sam mu.

Upravo zato, kaže, u scenariju Ljube Simovića nije video osudu Vuka Brankovića.

– Ima, doduše, nekih detalja za koje bih voleo da ih današnji filmski kritičari imaju u vidu. Recimo, scena u kojoj knez Lazar prima izveštaje. Šotra je to postavio tako da izgleda kao da je Lazar car kome svi podnose raport. Po mom mišljenju, to nije bilo potrebno. To je bila greška u kadriranju i u odnosima među likovima. Oni su bili jedinstveni. Lazar sluša izveštaje kao knez, ali nije jedini kome se obraćaju.

Foto: Milan Ilić / Ringier

Iako smatra da film ima nedostataka, razume okolnosti u kojima je nastajao.

– Šole više nije među nama, ali sam mu svojevremeno rekao: “Uzmi ovo i radi tri godine ako treba, kao Saša Petrović.” On mi je odgovorio:”Jesi li ti normalan? Mora da bude gotovo.” Ja sam znao tekst, jer je Dejan Mijač trebalo da ga postavi u pozorištu. Ljuba Simović ga je napisao kao pozorišni komad, a ne kao filmski scenario. Govorio sam Šotri:”To je genijalno delo.” A on kaže:”Šest stotina godina je od Kosovske bitke. Jesi li ti lud? Kako da čekam?” Ta želja, odnosno pritisak da film bude završen za obeležavanje Vidovdana, dovela je do brojnih propusta.

Ipak, priseća se i jedne zanimljive pojedinosti.

– Predsednik Vlade Branko Mikulić nam je iz Turske doneo crteže iz osmanskih arhiva. Među njima je bio i prikaz Albanaca u vojsci Vuka Brankovića. Doneo nam je to kao predlog da se tako nešto rekonstruiše u filmu. Na kraju to nije urađeno.

Ni snimanje serije “Više od igre “nije prošlo bez nepredviđenih okolnosti.

– Ozbiljno sam trenirao za tu ulogu. Na stadionu Crvene zvezde radio je sa mnom pokojni Kajganić, golman. Kada su čuli da treniram, okupili su se da vide kakvo je to pojačanje stiglo u Zvezdu. Vežbao sam levom, desnom nogom, pomagao mi je i Rakić, koji je igrao centarhalfa. Na samom snimanju dogodio se peh. Trebalo je da šutnem desnom nogom. Šutnem i pukne mi mišić na levoj nozi. Više nisam mogao ni da potrčim. Daju mi lekove, pokušavamo ponovo, ali nema šanse.

Rešenje je pronašao u porodici.

– Setim se i kažem:”Pozovite mog strica Zorana Filipovića”. On mi je, zapravo, rođak, mlađi od mene četiri godine, tada golgeter Crvene zvezde. I ja sam Filipović koliko i Brajović, kao što je i on Brajović koliko i Filipović. Došao je i odradio sve fudbalske scene umesto mene. To se vidi po njegovim nogama. Moje idu malo na iks, a njegove su prave fudbalske. Bio je tada na vrhuncu karijere.

Foto: Dafina Dostanić / Ustupljene fotografije

Govoreći o seriji “Više od igre”, Brajović se sa posebnom emocijom seća Slobodana Đurića.

– Bio je divan, pozitivan čovek. Neobičan, ali beskrajno drag. Nažalost, alkohol ga je brzo “hvatao”. Ne znam kako drugačije da objasnim.

Pamti jednu anegdotu iz pozorišta.

– Igrali smo predstavu u “Bojanu Stupici”. Završimo predstavu, uđemo u garderobu, sačekam da se skine do gaća i kažem:”Bobiša, čoveče, pet do osam je, oblači se, vidi koliko je sati.” A on počne ponovo da oblači kostim umesto svoje garderobe.

Njegova zbunjenost često je dovodila do komičnih situacija.

– Voleo je da na golo telo nosi vuneni džemper. Ja sam imao neki dezodorans, a on me pita:”Šta ti je to?” Kažem:”Dezodorans.” On dodaje:”Maži.” Ja mu naprskam jedno pazuho, drugo, a onda shvati da sam uzeo penu za brijanje. Takve stvari su se dešavale. (smeh)

Nije doživeo da pogleda seriju “Više od igre”

Na trenutak zastaje.

– Sad me je to pogodilo. Znam koliko godina ga već nema. A bio je toliko darovit, toliko moćan glumac. Nažalost, nije doživeo da pogleda završenu seriju “Više od igre”.

Govoreći o scenaristi Slobodanu Stojanoviću, Brajović ne krije divljenje.

– Sloba Stojanović bio je genijalan pisac. To je možda najlepši scenario koji sam ikada pročitao. Uradio je i dramatizaciju “Lažnog cara Šćepana Malog”, koja je takođe bila izvanredna.

Foto: Dafina Dostanić / Ustupljene fotografije

Postojala je, kaže, i ideja za nastavak priče.

– Milica dobro poznaje njegovog sina. Govorilo se da je Sloba napisao scenario za nastavak priče o Beciću (lik iz serije “Više od igre” prim. aut). Radnja je pratila njegov povratak i sudbinu velikog fudbalera u trenutku kada je Beč postao nacističko uporište. Nažalost, do tih papira nikada nismo došli. A poznavajući Slobu, bio je u stanju da takav scenario napiše za svega nekoliko dana kada bi sve složio u glavi.

Ove godine se navršilo sto godina od rođenja Pavla Vuisića, a jubileje obeležavaju i Slobodan Cica Perović i Stevo Žigon. Sa obojicom je Brajović sarađivao, a svako od njih ostavio je poseban trag u njegovom sećanju.

– Cica Perović je bio nešto čudesno. Imao sam sreću da ga gledam u predstavi “Ko se boji Virdžinije Vulf”. Ne mogu da vam objasnim kakav je to bio glumac. Prosto, genije.

Seća se i jedne vožnje u Cicinom čuvenom Fordu, tokom koje mu je ispričao priču koju je, kako kaže, verovatno sam izmislio, ali ju je pripovedao toliko uverljivo da je bilo zadovoljstvo slušati je.

– Pričao mi je kako je putovao kroz Pakistan, Indiju i dalje, na putu oko sveta koji je finansirao Ford. Vozi se potpuno pustim putem i ugleda čoveka koji pešači u istom pravcu. Zaustavi se i kaže mu:”Hoćete da vas povezem?” Ovaj odgovori:”Ne.” Cica nastavi, stigne do odmorišta, prespava, pa sutradan opet krene. Posle nekog vremena vidi istog čoveka kako i dalje ide tim putem. Ponovo se zaustavi:”Hoćete li sada?” Ovaj opet kaže:”Ne.” Treći put ga sretne, ponovo zakoči i kaže:”Hajde, uđite.” Čovek ga samo pogleda, okrene se i pođe u suprotnom smeru. (smeh). Verovatno je sve izmislio, ali je priča bila genijalna.

Pred kraj života posetio ga je u bolnici.

– Već je bio operisan. Rekao mi je samo:”Zašto niko ne dolazi?” Bilo mi je strašno žao što je bio tako usamljen. Ubrzo je otišao – priseča se Brajović.

Prisetio se i čuvenog brada glumišta Steve Žigona. Uveren je da je upravo Žigonov odnos prema jeziku bio jedan od razloga njegove izuzetne glumačke preciznosti.

– Možda baš zato što nije govorio na svom maternjem jeziku, morao je da usavršava jezik na kojem glumi. Dovodio ga je do savršenstva. Stevo režirao Puškinove jednočinke “Kameni gost” i “Mocart i Salijeri”, što dodatno govori o širini njegovog umetničkog dara.

Foto: Nemanja Jovanović / RAS Srbija

Na pomen jubileja glumačkih velikana, Brajović odmah dodaje još jedno ime.

– I Vlasta Velisavljević bi ove godine napunio sto godina. Nemojte da zaboravite najmlađeg stogodišnjaka. Vlasta je i u devedesetim godinama ostao najmlađi glumac među nama.

Sa osmehom govori o njihovom prijateljstvu.

– Sa Vlastom nikada nisi znao šta možeš da očekuješ. Ni on nije znao šta ćemo mi njemu da priredimo. Ako ga neko nije zadirkivao, mislio je da ga ne voli. To je bio njegov način života.

Razgovor se potom ponovo vraća na Vuisića.

– Kada danas pitam ljude koliko je godina imao Paja kada je umro, gotovo svi pogreše. Nije doživeo ni šezdeset drugu. A opet, mnogima se čini kao da je otišao tek pre dvadesetak godina. Toliko je snažno ostao prisutan.

Brajović zatim prepričava jednu epizodu koja najbolje govori o Pajinoj prirodi.

– Moj prijatelj, reditelj Slobodan Unkovski, želeo je da postavi “Henrija IV” i zamislio je Paju Vuisića kao Falstafa. Zamolio me je da ga nagovorim. Bio je to veliki izazov za mene. Pozvao je Paju i izneo mu predlog. Nije me odmah odbio. Čak sam bio spremio i filmski honorar, da ne bude pozorišni. Posle dva ili tri dana pozvao me je da se nađemo. Sedeli smo, pričali o raznim stvarima, o njegovim problemima, o bratu, o svemu mogućem. Onda sam ga pitao:”Hoćeš da svratimo do pozorišta?” Rekao je:”Hoću”.

Foto: Milan Ilić / Ringier

Ulazak Vuisića u Jugoslovensko dramsko pozorište ostao mu je u nezaboravnom sećanju.

– Čim su ga kolege ugledale, svi su pošli da ga zagrle i izljube. Kao da je došao neko najrođeniji. Cela kuća se ozarila.“

Posle toga povukli su se u jedan separe.

– Kaže mi:”Vidi, pročitao sam komad. Dobar je. Verujem da je reditelj odličan, Miki (Manojlović, koji je igrao u predstavi prim. aut.) je dobar, sve je to lepo. Video sam da je Falstafa igrao Orson Vels. Ja bih to odigrao, od srca. Ali šta ćemo sa reprizama? To ne mogu.

Taj odgovor, kaže Brajović, bio je potpuno u Pajinom duhu. Uzgred podseća i na priznanje koje je Vuisić dobio od jednog od najvećih filmskih autora.

– Orson Vels je u emisiji Dika Kaveta rekao da je, kada je film u pitanju, ljubomoran samo na dvojicu ljudi na Akiru Kurosavu zbog “Sedam samuraja” i na Pavla Vuisića. Tvrdio je da je Paja najbolji glumac koga je ikada video. I bio je u pravu. Mi se često postidimo svojih vrednosti. Za Cicu Perovića govorili su: “Bio je takav jer je imao rak mozga.” Za Paju:”Ma njega su izvukli iz kafane, bio je alkoholičar.” Sve su to besmislice. Kao da se stidimo svojih velikana pa im izmišljamo mane – smatra Brajović.

Govoreći o Stevi Žigonu, glas mu ponovo dobija posebnu toplinu.

– Žigon bio je veliki glumac. Ogromna energija. To nikada neću zaboraviti.

Posebno pamti Hamleta, koji je Žigon režirao i u kojem je igrao naslovnu ulogu, iako je već bio u pedesetim godinama, dok je Brajović tumačio Laerta.

– Nosimo Ofeliju prema grobu. Tu su grobari, a Stevo uzima Jorikovu lobanju i izgovara čuveni monolog: “Ovde su ležale usne koje su me gledale, a i ljubile…” U jednom trenutku napravi lapsus i odmah pređe na slovenački. Kada pogreši, čovek se vrati maternjem jeziku. Na njemu misli. To mi je ostalo kao jedna od onih sitnica koje se nikada ne zaboravljaju. – zaključuje Brajović.