radiobalkanfox
Dafina Dostanić |
- Naglašava važnost umetničkog izraza, kulture, etike i estetike, koji su mu prioriteti u životu.
- Najveću podršku pronalazi u supruzi Nataši i troje dece, ali ga zabrinjava digitalizacija i zavisnost mladih od ekrana.
Branko Janković je pričao o životu van Beograda, koliko mu pomažu supruga i troje dece, ali i novim projektima.
Poznati glumac Branko Janković naglašava da pravu snagu pronalazi u svom domaćinstvu i mirnom životu daleko od gradske vreve.
„Živim u selu Gunjaci, tamo mi je porodica. Istina, često sam u Beogradu jer su mi tamo maloprodajni objekti, pa sam stalno na relaciji selo–grad. Automobil mi je praktično kancelarija”.
Balansiranje između vođenja posla, umetnosti i porodičnih obaveza predstavlja izazov, ali on jasno zna koji su mu životni prioriteti.
„Porodica mi je uvek na prvom mestu. To je danas najugroženija institucija. Pogledajte broj razvoda, mortalitet, činjenicu da nas je kao naroda sve manje. Nekada mi jeste teško, nekada nije. Najviše mi bude žao kada pomislim da mi vreme prolazi donkihotovski, uzalud, i da bismo kao društvo mogli da budemo mnogo efikasniji. Onda se zapitam: ’Bože, gde mi prođe dan?’ Ali možda su to samo trenuci umora, pa sve izgleda teže nego što zaista jeste”.
Iako ga preduzetništvo finansijski održava, Brankova najveća strast i glavni životni pokretač ostaje umetnost.
„Opet ću ponoviti, najvažniji su sadržaj, promišljenost i kvalitet. Na prvom mestu mi je stvaralaštvo. Mogao bih čak da kažem da bih na prvo mesto stavio kulturni izraz, kulturu, etiku i estetiku, a da sve ono što radim finansijski podržava upravo to. Kada bih morao da biram, pokušao bih da spojim te dve stvari, da kultura bude uzrok, ali i posledica mog rada”.
Najveći oslonac u svemu što radi pružaju mu supruga Nataša i njihovo troje dece, premda ga kao roditelja brine svet u kojem nove generacije odrastaju.
„Zaista mi deca dosta pomažu. Naravno, tu je i supruga, bez nje ništa ne bi bilo moguće. Ali kada govorimo o deci, moram da kažem da su veliki problem telefoni, android uređaji i ta zaluđenost ekranima koja im potpuno zaokuplja pažnju. Iskreno, ne znam šta će biti. To su generacije kakve naša civilizacija do sada nije imala. Nikada nije postojala tolika digitalizacija da bismo mogli da napravimo ozbiljno poređenje sa nekim ranijim vremenima”.
Ja sam bio čovek koji je peške išao u školu
Osvrćući se na svoje detinjstvo, glumac ističe ogroman kontrast u odnosu na današnje digitalno doba.
„Ja sam bio čovek koji je peške išao u školu. Prvu picu sam probao tek u prvom razredu srednje škole, a prvi put otišao na more na drugoj godini Akademije. Odrastao sam u drugačijem socijalnom miljeu. Od malih nogu smo radili na selu, brali voće, pomagali oko domaćinstva. Ja sam se igrao sa jaganjcima, pilićima i drugim domaćim životinjama. To su bili naši ljubimci i deo svakodnevice. Nije bilo dangubljenja. Zato danas zaista ne znam u kom pravcu ide ljudska ličnost pod uticajem veštačke inteligencije, ogromne količine sadržaja i te svojevrsne letargije koja se polako uvlači u svakodnevni život”.
Dodaj komentar