radiobalkanfox
- Veoma rano je preuzela brigu o majci, postala joj zakonski staratelj sa 20 godina, što je pratila velika emocionalna patnja.
- Otac je bio emotivno i fizički odsutan zbog alkoholizma, što je dodatno otežalo njenu svakodnevicu i obrazovanje.
Mila Nađ, danas majka petoro dece, influenserka i preduzetnica u industriji ulepšavanja žena, nosi sa sobom tešku životnu priču o odrastanju uz majku obolelu od šizofrenije i oca koji se borio sa alkoholizmom. Iako su je porodične okolnosti primorale da vrlo rano odraste, njeno detinjstvo je počelo u okruženju punom ljubavi.
O svojim roditeljima i rođenju, Mila kaže:
„Moji roditelji su bili jako zaljubljeni, sećam se da su o tome pričali. Bila je velika ljubav i bili su strpljivi kad je bio u pitanju brak i porodica. Ja sam, da kažemo, kasno došla, mama me je dobila sa 35 godina, ali sam bila jako veselo dočekana.”
Bolest majke i raspad porodice
Situacija se, međutim, ubrzo promenila. Razvod roditelja i početak majčine bolesti drastično su izmenili atmosferu u kući.
„Oni su se negde poremetili. Imali su razvod, razilaženje. Desio se taj prekid porodice. Kod moje majke je u nekom mom ranom detinjstvu nastupila bolest, izrazila se šizofrenija baš jako i to je dosta uticalo, uzelo je maha u njihovom odnosu. Isto tako kasnije u mom detinjstvu i odrastanju, tinejdžerskom dobu najviše.”
Bolest je izmenila i sam njihov dom, koji je počeo da liči na bolničko okruženje:
„Pa, informacija i nije bila toliko strana koliko se to nekako i pretpostavljalo, s obzirom na način na koji je tretirala i kako je ona reagovala te epizode, gde se ona izgubi, gde nije racionalna, gde previše ide u nekom ekstremnom pravcu. Nama je već stan počeo da poprima taj oblik, kako da kažem, bolesnika u kući, tog nekog patološkog ponašanja, gde bi recimo zidovi bili prekriveni ikonama, bio je religijski tip šizofrenije, prozori bi bili zatvoreni u potpunost i prosto, nije se moglo hodati kroz stan normalno.”
Mila se nosila sa ovim stanjem bez očajavanja, prihvatajući to kao svoju realnost:
„Trpi se, nema depresije, to ti je što ti je. Ideš dalje, gledaš da izvučeš maksimum iz svoje situacije. Ja sam navikla da sam u takvom okruženju i tu nema pomoći, prosto nekako vreme ti pomogne da odeš dalje. Ne razumeš druge porodice i ne shvataš zašto je kod njih tako i drugačije i skladno, što je tata prisutan… Ali, vremenom to nekako sve dođe na svoje, bitno je samo ne posustati.”
Uloga staratelja i teške odluke
S obzirom na majčino odsustvo svesti o sopstvenoj bolesti, lečenje je često zahtevalo ekstremne mere za koje je Mila, čak i kao devojčica, morala da preuzme odgovornost:
„Bukvalno ja sam morala da isprovociram napade da bi ona bila privedena. To je bilo u dogovoru i sa lekarima i sa policijom. To su neki najneprijatniji trenuci detinjstva.”
U 20. godini, Mila je i zvanično postala majčin staratelj, obezbeđivala joj lekove, pa i pelene. To joj je donelo veliku emotivnu patnju:
„To se dešavalo protiv njene volje. Ja sam joj davala sve terapije. Ja sam u jednom momentu postala staratelj, kad sam imala 20 godina, ali, ja se sećam jako velike griže savesti, jer svaka njena hospitalizacija je zahtevala silu u smislu, ona ne želi terapiju, znači, zove se Hitna, ona mora da ide, ide u prisustvu policije. I onda ide to optuživanje, ti si zvala protiv mene, a ne da razume da ona sebi šteti i škodi.” „Griža savest. Bez obzira što je to za nju najbolje, to je užasno. Vi idete protiv majke, na silu je strpate u ustanovu. Prosto nije prijatno, ali jeste bilo za njeno dobro. U jednom momentu se ona jako lepo stabilizovala. To je bilo neverovatno, najboljih šest meseci provedenih sa njom. Ona je bila mirna, vesela, šalila se. Takva promena karaktera. Ali nisam bila staratelj u datom momentu i nije uzimala terapiju koju je trebalo.” Nakon tog perioda, majčina bolest se vratila u mnogo gorem i jačem obliku, a lekovi su slabo pomagali.
Uprkos bolesti koja je njenu majku učinila i fizički neprepoznatljivom, Mila je nikada nije krivila i nije je se stidela:
„Nikad, nikada. Bolest je uzela maha da je ona, čak i kasnije, u pedeset, izgledala kao da ima devedeset godina. I nikad me nije bio stid da je uzmem za ruku, da je vodim. Imala sam ja pitanja od strane školskih drugara, kao: ‘Ko ti je ta baba?’, kad me vida sa njom, reko: ‘Nije baba, to mi je majka’, ali prosto, deca nemaju filter… Na njoj se tačno videlo koliko se namučila. Ona u tim svojim momentima, kada nije bila pri sebi, dešavalo se i maltretiranje i da me tuče, ali ona nije shvatala šta radi.” „Bilo je neprijatno, nisam zamerala, bilo je tinejdžerskog besa, sigurno, ja sad već više stvarno ne mogu da se setim, ali je mnogo više bilo tuge, da ne mogu da razumem zašto mora tako, zašto nema drugog načina.”
Očev alkoholizam
Sa ocem, koji je utehu tražio u alkoholu, Mila nije mogla da ostvari zdrav odnos. Alkohol je vremenom postao njegova propast, sve do smrti početkom kovid pandemije 2020. godine.
„Tata se odao flaši. Tata se odvojio, otišao, manje više nije bio prisutan jedno par godina. Viđali smo se vikendima, ali emotivno nije bio prisutan, nije postojao. Imao je svoje probleme sa kojima je kuburio. Kasnije, prosto, flaša je već toliko uzela maha da ga je to i odnelo na kraju, tu negde kada je kovid izbio 2020.”
Bilo kakav razgovor i sa ocem i sa majkom bio je nemoguć, kaže ona gostujući ranije u emisji “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović” na TV “Blic”:
„Da, jesam pričala, pokušavala sam da pričam, ali sa mentalnim bolesnikom ne možete pričati. Osobu koju obuzme zavisnost, ona više nije racionalna da odgovara na pitanja. U momentima kada je trezan, to su bili malo ređi momenti, imao je epizode, kao i svaki alkoholičar… ali prosto kada je trezan, nije hteo da se dotakne toga, bio je ponosan. Nije hteo da priča o tome. A mama, opet sa druge strane, nije razumela, jer ona je za sebe bila zdrava. Njoj je njena realnost bila normalna.”
Uticaj na obrazovanje i društveni život
Očekivano, nedostatak podrške i teška porodična svakodnevica odrazili su se na njeno obrazovanje.
„To je bio treći razred, ja mislim da je to 12 ili 13, maje, deset godina, ne mogu da se orjentišem, gde je stvarno nastupila kriza u kući, razvod nije bio baš najlepši, plus, mamina šizofrenija se dosta počela ispoljavati, moja koncentracija je nestala, kao i moja zainteresovanost za školu.” „Tu nije bilo realno da se škola postigne. Bila je i finansijska kriza, majka nije zarađivala, tata je zarađivao tu i tamo, tako da sam ja bila oslonac da obezbedim hranu, da obezbedim lekove, u neki momentima i pelene za mamu. Škola nije mogla da dođe do izražaja. Ja sam završila Medicinsku školu i hvala profesorima koji su se trudili oko mene, ali koncentracija… Ja čitam, a to neće da mi uđe u glavu.”
Nažalost, zbog manjka samopouzdanja izgrađenog u takvim uslovima, nailazila je na pogrešne ljude i u društvenom životu:
„U principu, svi ti momenti što sam ja htela da pričam i da delim, su nekako ostali neizgovoreni, jer nije bio ko da čuje.” „Ja sam neko ko, nažalost, ide iz jednog odnosa u drugi, koji je dosta loš. Kao dete nisam razvijala dovoljno samopouzdanja da prepoznam kad me neko ne tretira dobro. Imala sam jednu najbolju drugaricu od osnovne škole, pa do srednje, do drugog srednje, koja je, bukvalno bila jako loš uticaj i dosta me maltretirala, ali kad sam uspela dovoljno da se ohrabrim, da se rešim nje, onda sam na daljem putu opet sretala neke ljude koji nisu adekvatni za mene.”
Sigurnost kod bake i neostvareni snovi o romantičnoj ljubavi
U nedostatku prisutnih roditelja, toplinu je pronalazila jedino kod bake.
„Baka Mladenka je moja heroina, heroina mog detinjstva. Nikada me nije grdila, nikada nije bila namćor, uvek je bila topla, pozitivna i uvek je gledala da me nahrani, ne daj i Bože da fali hrane… Žena koja je bila oslonac za sve i koja me je bodrila kroz sve, ali bila je i kritična kad sam porasla. Imala je sve, bukvalno, majčinski.” „Jedina vrsta sigurnosti. Samo sa njom ja nisam bila odrasla, a za sve ostale sam ja bila velika.”
Duboko u sebi, Mila je čuvala nežnost i romantična maštanja.
„Velike porodice, jer ja sam neko kome je porodica jako mala brojčano i nažalost porodice koja se gasi, jer roditelji su preminuli. Ja sam htela veliku porodicu sa puno dece da pod stare dane, kad mi dođu unuci, da je krcato, da to bude žurka.” „Kad porastem velika, moje neko maštanje je bilo romantično, da ću ja naći tu neku ljubav svog života i da će to biti moja osoba u kojoj ću ja imati maksimalno poverenje, poštovalje, zajedničko vreme, da neću u principu više biti sama. To sad shvatam, ali nažalost nije se ispunilo.” „To je bilo kratko, ali slatko. Sve su bili neki kratki susreti, a nije ih bilo puno. Prvi momak je bio kratkog veka, ali naravno, pošto je, vrdalo mu je oko puno, pa sam prekinula na vreme, tu sam bila dosta karakterna. Bilo je lepo. Najzad ući u taj neki momenat gde sam osetila tu nežnost koju sam baš stvarno jako želela, ja sam stalno čitala i romantične knjige, neki ljubići, pa to su takve ljubavi, takve fantazije. Ja sam u principu tipična devojčica.”
Odluka da se bori za sebe
Prolazeći kroz sve nedaće, preživela je anksioznost i depresiju, a rešenje je našla u preuzimanju akcije.
„Suza je bilo puno u tinejdžerskom dobu. Nije bilo šta drugo da se radi, kad ne možeš da pričaš, plači. Ali prosto plakanje ne donosi ništa. Bar ne u mom slučaju. Tako da sam smanjila suze, a pojačala sam moment za akciju što se tiče mog života svakodnevnog.” „Samo idemo dalje, prediši. E to je ono što volim sebi da kažem, prediši. Proći će. Ništa nije konstantno. Pa ni depresija. Ja sam imala momenat i depresije i anksioznost što je normalno u mojoj situaciji. Samo disanje i taj moment da znaš da će to u nekom momentu da prođe. To me je i održalo.”
Dodaj komentar