radiobalkanfox
- Borislav nikada nije nametao svoje mišljenje, već je davao nežne savete i podsticao ćerku da sama bira svoj put i daje sve od sebe
Supruga velikog srpskog književnika Borislava Pekića, Ljiljana Pekić je umrla, a njihova ćerka je jednom prilikom govorila o ocu i otkrila koliko ga je obožavala.
Naime, Aleksandra Pekić, književnikova ćerka, je na jednoj godišnjici održala emotivan govor.
Govor je tada održala na obeležavanju godišnjice u julu – na Cvetnom trgu u Beogradu, gde se nalazi spomenik posvećen njenom ocu.
“Bio je beskompromisni otac, suprug i prijatelj”
– On je za mene predstavljao sve što sam kao dete, a kasnije kao odrasla, smatrala dobrim i velikodušnim. Imao je neverovatnu moralnu čvrstinu, osećanje za pravdu, i izvan svega bio je beskompromisni otac, suprug i prijatelj. Branio je svoje bez obzira da li je to bilo zgodno ili nije, u vreme kada se za takve stvari išlo u zatvor. Na svaku nepravdu je reagovao, bez obzira kakve posledice slede – navela je Aleksandra Pekić i dodala:
– Naučio me je mnogo o prijateljstvu i šta znači biti nečiji prijatelj, znati dobre strane i mane i nikada ne zamerati ni za jedne ni druge. Voleti čoveka takav kakav je, sa svim manama, razumeti i podržavati ga u tuzi i slaviti sa njim njegove pobede u životu, male i velike. Kao otac i kao prijatelj nikada nije nametao svoje mišljenje. Davao je savet, a na meni je bilo da li ga prihvatam ili ne. Nije sprovodio neku disciplinu, to je bila mamina dužnost, on je samo nežno savetovao sa puno razumevanja i strpljenja.
“Nikad mi nije sudio”
– Smatrao je da ja, kao i svako, moram sama da izaberem svoj put u životu. Ali to što izaberem moram da radim najbolje što mogu, da dam sve od sebe, mrzeo je mediokritete. Moj najbolji pokušaj je uvek bio dovoljan za njega, kada stvarno zna da sam dala sve od sebe, onda je bio srećan. To mi je dalo neverovatno samopouzdanje tada, i sada me drži čvrstom u svakom koraku života. Nežan i pažljiv otac, nikad mi nije sudio, čovek malo reči, pisac najduže rečenice u istoriji srpske književnosti, ali to što je kazao, bilo je čisto zlato. Danas ce osećam bogato, kao da nosim njega, njegove misli, njegovu dušu, u sebi – kazala je Aleksandra Pekić i zaključila:
– Kada sam bila mala, pitali su me šta su mi roditelji po zanimanju, rekla sam: “Mama radi, a tata samo kuca na mašini”. Nijedan čovek, a pogotovu pisac, u jeku svog stvaralaštva, kao što je Pekić bio, ne može da napiše preko 25.000 strana, a da njegova porodica ne plati visoku cenu. Međutim, ja kao dete, a onda i odrasla, nikada nisam osetila da on nije bio tu za mene, kada mi je bilo najteže. Kada god mi je stvarno bio potreban, uvek je bio tu. Zagrlio bi me čvrsto i nežno, i u tom trenutku sam ce osećala kao da niko i ništa na svetu ne može da me povredi, osećala sam ce zaštićenom, osećanje koje i sada zauvek nosim u sebi. Ako bih morala upotrebiti samo jednu Pekićevu rečenicu koja opisuje šta je to najbitnije što me je otac naučio rekla bih: “Čovek iako pada mora mahati rukama. Uvek, naime, postoji mogućnost da će na vreme, pre konačnog pada, naučiti da leti.”
Dodaj komentar