radiobalkanfox
Sonja Pernjaković |
- U trenutku tragedije na RTS-u, Lea je bila trudna, a stres i loše okolnosti doveli su do teškog pogoršanja njenog zdravstvenog stanja.
- Unutrašnje krvarenje je počelo iznenada dok je bila sa ćerkom, ali je poslednjim snagama stigla do privatne klinike gde joj je život spašen.
Poznato TV lice Lea Kiš, prepoznatljiva po svom osmehu i vedrini na malim ekranima, iza sebe ima izuzetno težak i bolan period koji se odigrao 1999. godine.
Voditeljka Lea Kiš se tokom bombardovanja, suočila se sa gubitkom nerođene bebe i dramatičnom borbom za sopstveni život usled ozbiljnih zdravstvenih komplikacija.
Tog kobnog dana kada je u bombardovanju zgrade RTS-a poginulo šesnaest njenih kolega, Lea se upisala na poslu i vratila kući, nakon čega je saznala za tragediju. Bila je trudna, a stres i okolnosti doveli su do tragičnog sleda događaja. O tom bolnom iskustvu voditeljka je ispričala:
– Ja sam u tom trenutku čekala drugu bebu. Nažalost, izgubila sam tu bebu. Posle toga sam imala tešku operaciju. Zaista sam jedva ostala živa u tom bombardovanju. Dva puta su se borili za moj život. Preživela sam. Oporavak je trajao dugo. I ono što mogu da Vam kažem, a da se ne rasplačem, a to je da, ovako i dan-danas sebe vidim pod sirenama, kako vodim Saru za ruku, kako znam da mi nije ostalo puno vremena, ali samo pod tim bombama želim da smestim negde.
Sve je počelo lošim unutrašnjim predosećajem i saznanjem da je reč o vanmateričnoj trudnoći. Iako je hirurška intervencija bila zakazana za dva dana, situacija se naglo i opasno pogoršala dok je sa tada četvorogodišnjom ćerkom Sarom bila na pijaci. Lea se tog perioda prisetila rečima:
– Ja sam dva, tri dana pre nego što se desila tragedija na TV Beograd, nažalost primetila da nešto nije u redu. Intuitivno, a i naravno, s obzirom da sam već Saru rodila, videla sam da trudnoća ne ide u nekom dobrom smeru i saznala sam da ja imam vanmateričnu trudnoću. S obzirom na to da je bilo takvo vreme kakvo je bilo, zakazali su mi hiruršku intervenciju za dva dana. Ja sam otišla u RTS, upisala se i čekala tih dva dana da se to odradi na najbezbolniji način.
Unutrašnje krvarenje je počelo iznenada, pod zvucima sirena za uzbunu. Znala je da je situacija kritična i da joj je ostalo veoma malo vremena:
– Vrlo fatalno je moglo da se završi. Ja sam otišla na pijacu sa Sarom i osetila sam da nešto nije u redu i znala sam da u tim trenucima vi kao lekar to bolje znate od mene, imam vrlo malo da preživim jer puklo je sve, počelo je krvarenje u stomaku, bile su sirene…
Zahvaljujući poslednjim atomima snage, uspela je da dođe do privatne klinike svog lekara. Pre nego što je potpuno izgubila svest, ostavila je ćerku na sigurnom uz uputstvo da pozove oca čim telefoni dobiju signal:
– U tom trenutku sam trudnoću vodila kod doktora Radulovića. On je bio moj lekar, oni su tada imali privatnu kliniku i ja sam se setila da su oni u tom trenutku otvoreni, mada su već polako zatvarali kliniku, i mada sam trebala u državnu kliniku da idem, jer on nije predlagao da to radimo u privatnoj klinici tada. I samo se sećam poslednje scene, Sara je bila četiri godine, da sam je ostavila i da sam rekla kada budu proradili mobilni telefoni, jer su tada bile sirene, signala nije bilo, pozovi tatu. Sleđeće se sećam da sam se probudila, da su pored kreveta bili uplašena Sara i moj suprug.
Lekari su uspeli da joj spasu život, ali oporavak je doneo nova teška fizička i psihička suočavanja, uključujući hormonske promene, tumor, još jednu operaciju i bolno saznanje da više neće moći da se ostvari kao majka:
– Hvala Bogu, živa sam. Hvala Bogu živa sam, tu sam za Saru. I hvala Bogu prošlo je. Naravno, oporavak i psihički i fizički posle toga je bio veoma težak. Posebno saznanje da neću više moći da budem mama. Kasnije i druge, naravno, komplikacije koje su se dešavale usled tih hormonskih promena. Imala sam tumor, pa još jednu operaciju posle toga i nekoliko pokušaja da se po drugi put ipak ostvarimo kao roditelji, do jedne ključne tačke kada smo rekli ne, ne vredi, život moj je važniji. Imamo živo i zdravo dete, divno dete. I možda smo tu malo posle i preterali jer smo tu svu svoju ljubav usmerili ka njoj i možda je malo čak i ugušili, s obzirom na to da je ostala jedinica. Ali, žao mi je, kažem to je izuzetno traumatičan osećaj i događaj za svaku ženu. I svaka žena koja to je prošla zna da je to teško.
Danas, mnogo godina kasnije, Lea sa optimizmom gleda na život i uživa u ulozi bake.
Dodaj komentar