Šta se pokojniku oblači za sahranu i šta se stavlja u kovčeg

Smrt bliske osobe donosi bol za koju se niko ne može unapred pripremiti. Ipak, u najtežim trenucima porodice se često oslanjaju na veru i običaje, jer im poznati rituali pomažu da pokojnika isprate mirno i dostojanstveno.

Važno je, međutim, napraviti razliku između crkvenog učenja i običaja koje su ljudi vremenom prihvatili. Crkva ne određuje tačan model odeće, boju marame, vrstu šminke niti spisak predmeta koji obavezno moraju da budu stavljeni u kovčeg. Kada postoji nedoumica, porodici se savetuje da razgovara sa sveštenikom, jer se pogrebni običaji širom Srbije razlikuju.

Sveštenika treba pozvati na vreme

Kada je čovek teško bolestan i svestan, porodica može da pozove sveštenika kako bi se bolesnik ispovedio i pričestio. Ne bi trebalo čekati poslednji trenutak, jer je važno da osoba može svesno da učestvuje u molitvi i razgovoru.

U pojedinim krajevima sačuvan je i običaj da se članovi porodice oproste od umirućeg, zatraže oproštaj za stare nesuglasice i kažu ono što možda godinama nisu uspevali da izgovore.

Paljenje sveće pored samrtničke postelje takođe je duboko ukorenjeno u narodu. Najčešće je pali neko od najbližih članova porodice, uz molitvu za pokoj duše. Ipak, tvrdnje da će pokojnik biti kažnjen ukoliko umre bez upaljene sveće pripadaju narodnim verovanjima, a ne treba ih predstavljati kao zvanično crkveno učenje.

Kako se pokojnik priprema za sahranu

Nakon smrti telo se priprema za polaganje u kovčeg. Nekada su kupanje, brijanje i oblačenje uglavnom obavljali stariji članovi porodice ili komšije istog pola kao pokojnik. Danas te poslove, naročito u gradovima, najčešće preuzimaju zaposleni u kapelama i pogrebnim službama.

Pokojnik se umiva, po potrebi brije i oblači u čistu odeću koju je porodica odabrala. Oči se zatvaraju, vilica pridržava, a ruke se najčešće polažu na grudi. U starijim običajima šake, noge i glava povezivane su tkaninom kako bi telo ostalo u odgovarajućem položaju do sahrane.

Tamo gde pokojnik ostaje u porodičnoj kući do sahrane, uz njega se okupljaju rođaci i prijatelji, pale sveće, mole se i prisećaju njegovog života. U većim gradovima telo se uglavnom prenosi u kapelu, gde porodica prima saučešće pre opela i ukopa.

Ne postoji jedinstveno crkveno pravilo prema kojem muškarac mora da bude sahranjen u crnom odelu, a žena isključivo u haljini i sa maramom. Najvažnije je da odeća bude čista, uredna i u skladu sa ličnošću preminulog.

Muškarcima se najčešće oblače košulja i pantalone, odelo ili garderoba koju su rado nosili u svečanim prilikama. Kravata nije obavezna, naročito ukoliko je pokojnik nikada nije nosio.

Za žene se obično biraju haljina, kostim, bluza sa suknjom ili pantalonama. Odeća ne mora nužno da bude crna. Porodica može da izabere bež, sivu, plavu, roze ili neku drugu nijansu koju je pokojnica volela.

U pojedinim krajevima starije žene sahranjuju se sa maramom na glavi, dok se ponegde koristi narodna nošnja. Reč je o lokalnim i porodičnim običajima, a ne o obavezi koja važi za sve pravoslavne vernike.

Posebno bi trebalo poštovati želju koju je osoba izrazila za života. Ukoliko je ostavila odeću u kojoj želi da bude sahranjena, porodica je najčešće bira za poslednji ispraćaj.

Diskretno šminkanje pokojnice nije zabranjeno. Njegova svrha nije ulepšavanje u klasičnom smislu, već ublažavanje promena na licu i vraćanje prirodnog, mirnog izgleda.

Najčešće se koriste mala količina pudera i ruža, naročito ukoliko je žena za života svakodnevno nosila šminku. Ne postoje, međutim, pravila prema kojima pokojnica mora da bude našminkana. Odluku donosi porodica, uz poštovanje njenog izgleda, navika i ranije izraženih želja.

U kovčeg se često stavljaju krstić, mala ikona ili brojanica, ali ni ti predmeti nisu obavezni u svakoj porodici. Na grudima pokojnika može da se nalazi ikona, a tokom opela uz kovčeg stoje krst i drugi predmeti potrebni za crkveni obred.

Opelo je sastavljeno od molitava i crkvenih pesama kojima se Crkva moli za oproštaj grehova i pokoj duše preminulog. Upravo molitva predstavlja suštinu hrišćanskog ispraćaja, a ne količina odeće, nakita i ličnih stvari položenih u kovčeg.

U nekim porodicama uz pokojnika ostavljaju fotografije, pisma, omiljene predmete, novac ili hranu. Takvi postupci pripadaju porodičnim i narodnim običajima i nemaju posebno mesto u pravoslavnom obredu. Pre stavljanja većih, vrednih ili neuobičajenih predmeta potrebno je proveriti i pravila groblja i pogrebne službe.

Najvažnije je da poslednji ispraćaj protekne bez straha od toga „šta će ljudi reći“. Dostojanstvo sahrane ne meri se cenom odeće, brojem venaca ili raskošnom daćom, već poštovanjem prema pokojniku, molitvom i podrškom koju porodica dobija u trenucima žalosti. I crkveni izvori upozoravaju da preterani troškovi, obilne gozbe i pojedini noviji običaji mogu da udalje porodicu od pravog smisla sahrane.

 Video: Neobični običaji u Timočkoj krajini prilikom sahranama