Pala je 3.000 metara iz aviona i preživela

Julijana je 24. decembra 1971. sa majkom Marijom ušla u avion peruanske kompanije LANSA na letu 508 iz Lime ka Pukalpi. Samo dan ranije završila je školu, a majka i ćerka želele su da božićne praznike provedu sa Hansom-Vilhelmom Kepkeom, Julijaninim ocem, koji je radio u istraživačkoj stanici Pangvana u Amazoniji.

Pogledajte kako je Julijana izgledala tada:

Tokom leta vreme se naglo pogoršalo. Avion tipa „Lokid L-188 elektra“ ušao je u područje snažne grmljavine i turbulencija. Putnici su posmatrali kako munje sevaju oko letelice, dok su pokloni, torbe i stvari ispadali iz prostora iznad sedišta.

Munja je pogodila desno krilo, a avion je ubrzo počeo da se raspada. Red od tri sedišta na kojem je Julijana sedela odvojio se od ostatka kabine i poleteo ka prašumi. Pored nje više nije bilo ni njene majke ni putnice koja je sedela sa druge strane.

Julijana je ostala vezana sigurnosnim pojasom dok se sedište okretalo kroz vazduh. Poslednje čega se sećala bilo je zelenilo krošnji koje joj se velikom brzinom približavalo.

Svest joj se vratila tek narednog dana. Ležala je na zemlji, još vezana za sedište, bez naočara i sa samo jednom sandalom. Imala je slomljenu ključnu kost, potres mozga, povređeno koleno, posekotine i duboku ranu na ruci. Jedno oko bilo joj je gotovo potpuno zatvoreno od otoka.

Uprkos povredama, pokušala je da pronađe majku. Dozivala ju je i pretraživala okolinu, ali nije dobila odgovor. Spasilački avioni preletali su iznad područja nesreće, ali njihove posade nisu mogle da vide ništa kroz gust sloj krošnji.

Među stvarima razbacanim po šumi Julijana je pronašla kesicu bombona. To je danima bila gotovo jedina hrana koju je imala. Nije nasumično jela biljke i plodove jer je znala koliko otrovne vrste u Amazoniji mogu da liče na jestive. Kada je potrošila slatkiše, ostala joj je samo voda.

Znanje koje je stekla uz roditelje postalo je njena najveća prednost. Otac ju je učio da izgubljen čovek u prašumi treba da pronađe vodu i prati njen tok. Potok će se uliti u veću reku, a uz reke će se pre ili kasnije pojaviti ljudi.

Julijana je pronašla mali vodeni tok i krenula nizvodno. Hodala je obalom, prolazila kroz vodu i povremeno se prepuštala struji kada više nije imala snage. Takvo kretanje bilo je sporije, ali joj je omogućilo da izbegne najgušće rastinje i zadrži pravac.

Dani su prolazili, a njene povrede postajale su sve ozbiljnije. Uotvorenoj rani pojavile su se larve, dok je iscrpljenost bila toliko velika da je jedva ostajala na nogama.

Jedanaestog dana ugledala je čamac privezan uz obalu. U prvi mah pomislila je da je od gladi i umora počela da halucinira. U blizini se nalazilo jednostavno sklonište koje su koristili lovci i drvoseče.

Pronašla je gorivo i setila se kako je njen otac benzinom uklanjao larve iz rane porodičnog psa. Sipala ga je na povređenu ruku i tako uspela da očisti deo inficirane rane, a zatim je iscrpljena zaspala u skloništu.

Kada su se muškarci vratili, prizor koji su zatekli ih je preplašio. Pred njima je stajala bleda, izranjavana i izuzetno mršava plavokosa devojka. Kasnije su joj priznali da su u prvom trenutku pomislili da vide mitsko biće iz lokalnih legendi, nalik stvorenju koje je pola čovek, a pola rečni delfin.

Julijana im se obratila na španskom, predstavila se i objasnila da je bila u avionu koji je pao u džunglu. Muškarci su joj očistili rane, dali hranu i organizovali njen prevoz do mesta na kojem je mogla da dobije medicinsku pomoć.

U avionu su se nalazile 92 osobe, a Julijana je bila jedina koja je ostala živa. Prema pojedinim kasnijim izveštajima, još nekoliko putnika preživelo je početni udar, ali niko od njih nije uspeo da napusti džunglu i dočeka spasioce.

Podaci koje je Julijana dala istražiteljima pomogli su u pronalaženju mesta nesreće. Posmrtni ostaci njene majke pronađeni su 12. januara 1972. godine, nekoliko nedelja nakon pada aviona.

Pogledajte kako je izgledala nakon svega:

Posle oporavka preselila se u Nemačku i krenula stopama svojih roditelja. Završila je biologiju, doktorirala i posvetila se proučavanju sisara, posebno slepih miševa. Nastavila je da se vraća u Peru i da radi na očuvanju područja u kojem su njeni roditelji osnovali istraživačku stanicu Pangvana.

Četiri decenije posle nesreće objavila je memoare „Kako sam pala s neba“, u kojima je opisala ne samo pad i borbu za život već i godine tokom kojih ju je pratilo pitanje zbog čega je upravo ona preživela. Njena priča zabeležena je i u dokumentarnom filmu Vernera Hercoga „Krila nade“.

 Video: Avion se raspao na pola nakon sudara