radiobalkanfox
Teodora Protić |
- Bojana je od rođenja bila borac, prevremeno rođena u šestom mesecu trudnoće, provela je četiri i po meseca u inkubatoru sa lošim prognozama lekara.
- Dana 10. avgusta 2015. doživela je saobraćajni udes koji joj je iz korena promenio život, planove i ciljeve.
Glumica Bojana Bambić, ćerka proslavljene dramske umetnice Radmile Živković i snimatelja Predraga Bambića, nedavno je stala pred matičara sa svojim suprugom i proživela jedan od najsrećnijih dana u svom životu. Ipak, u njenom životu avgust je mesec koji već jedanaest godina prolazi u prisećanju na stravičnu saobraćajnu nesreću koju je preživela.
Ova nesreća bila je samo jedna u nizu prepreka na životnom putu Bojane Bambić, koji je od samog početka bio obeležen borbom.
Borba za život od prvog udaha
Bojana je prevremeno rođena u šestom mesecu trudnoće. Kao beba od svega šest meseci, provela je četiri i po meseca u inkubatoru boreći se za život. Lekari su tada davali loše prognoze. Prisećajući se tog perioda, Bojana je izjavila:
– Znam koliko su se borili kada sam rođena u šestom mesecu i kada sam četiri i po meseca bila u inkubatoru i kada su im govorili da od mene kao od deteta odustanu i da od mene neće biti ništa i da ja neću preživeti ili ako preživim da ću ostati sa teškim deformitetima. Na sreću veliku, ništa od toga se nije obistinilo, što su bile prognoze doktora. Doktori su bili čak na svoju ruku jako uporni da mene izvuku iz te situacije u kojoj se ja sama sa svojih šest meseci, fetus, bori za svoj život zato što su takođe videli i prepoznali da moji roditelji uporno svakodnevno dolaze na smenu da gledaju u taj inkubator kroz prozor četiri i po meseca.
Kobni 10. avgust 2015. godine
Udes koji joj je potpuno promenio planove, želje i namere dogodio se u ponedeljak, 10. avgusta 2015. godine, kada je u 10 sati ujutru krenula u biblioteku. Samog trenutka nesreće se nije sećala, već samo onoga što su joj drugi ispričali.
– Meni je to promenilo potpuno život, promenilo planove, promenilo želje, promenilo namere. Ja sam imala sasvim druge planove i ideje. Pritom sam krenula u biblioteku u 10. ujutru. Ja nisam krenula, vraćala se sa neke pijanke, pa sad mislim, verovatno bi me tad Bog čuvao pošto u tim situacijama… Ali dobro, Bože moj, jako je to nezgodno. Ja sam šest i po godina imala operacije, imala sam ukupno 20 operacija – ispričala je Bojana u emsisiji “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović” koja je za pet godina imala 19 operacija.
Na petu godišnjicu udesa, Bojana je skupila snage da na društvenim mrežama podeli svoju fotografiju sa teškim povredama lica kako bi poslala važan apel javnosti:
– 10. Avgust 2015, ponedeljak. Konačno sam, posle 5 godina skupila hrabrosti i snage da vam pokažem kako sam izgledala tog dana posle udesa, sa smrskanim kostima u glavi i nesvesna toga šta me čeka. Tada još nisam znala šta je sve smrskano i izvaljeno iz moje glave. Konačno sam skupila snage da ostavim ovih teških 5 godina i puno operacija iza sebe. Poenta ovog posta je da vam moja slika bude u glavi svaki dan kad izađete na ulicu…i pazite kako drugi voze! SREĆAN MI 5. ROĐENDAN!
Lekarska greška i opasnost od sepse
Nakon udesa, Bojana se našla u životnoj opasnosti jer je usled teške lekarske greške ostavljena sa nesaniranim unutrašnjim povredama. Rane su joj ušivene samo spolja, dok je smrskano lice ostavljeno bez adekvatne rekonstrukcije. O tom jezivom trenutku glumica je ispričala:
– Ja sam već imala početak sepse, zato što sam lekarskom greškom ostavljena sa smrskanim kostima, sa smrskanom aksilom, sa smrskanom jagodičnom kosti, zubima, nepcima, desnima i svim. Ušiveno mi je samo spolja i unutra obraz, a sve je to ostavljeno unutra. I ja sam razgovarajući sa svojom tetkom koja je stomatolog, osmi dan nakon operacije i bivala sve nemoćnija i nemoćnija i nemoćnija…
U jednom momentu nije čak mogla ni na telefon da se javi, a onda je poslala izveštaje tetki koja je rekla: “Pa dobro, a što je tebi toliko nije dobro kad tebi nije ništa?” Ja kažem: “Pa dobro, a što ja kad ovde pritisnem, meni prst upadne do…”.
– Znači sve se ispomeralo. Uglavnom mi smo nekako došli… do profesora Rašovića koji je došao zbog našeg prijatelja Radeta Ljubisavljevića i profesora Stajčića. Oni su to sve telefonom gledali. On je to meni čovek vadio pet i po sati. On je bio zelen, zelen, a ja, dao mi je džak lekova i rekao: “Ja ne znam, osmi dan, oni su nju pustili da ona umre. Nek ide neka legne pa ćemo da vidimo, samo da preživi”.
Dodaj komentar