radiobalkanfox
Cenjena hrvatska književnica Vedrana Rudan, preminula je u 77. godini nakon borbe sa teškom bolešću, a u najtežim trenucima, velika podrška bili su joj deca i suprug. Vedrana je u svom poslednjem televizijskom intervjuu pričala o Srbiji, te je sa svima podelila kako je izgledao njen boravak.
– U Srbiji sam zaista zvezda. Apsolutna. Drago mi je zbog toga. Čovek voli da ga cene bilo gde – rekla je Vedrana.
– Pa makar i u Srbiji! – ubacio se voditelj HRT Aleksandar Stanković, a njegova rečenica joj se nije dopala.
– Nije to “makar i u Srbiji”! Ja Srbiju volim! To je meni zemlja draga. Još od kad sam prvi put ušla u nju, još 2002. godine, taj narod je mene prihvatio, meni su dragi – jasna je bila Vedrana u poslednjem intervjuu koji je dala prošle godine.
Ona je nedavno u svom blogu opisala neprijatna iskustva sa doktorima.
– Čitav se život borim s vetrenjačama. Kad pogledam unazad… Ne znam ko mi nije bio sa druge strane nišana. Zlostavljači, političari, kriminalci, žene, muškarci, učiteljice, profesori, tete u vrtiću, državni službenici, deca… Nisam se bojala fajta. Vukla sam se po sudovima, pravda je bila na mojoj strani tako da me pobede nisu ni čudile ni veselile. Ne kažem da sam uvek bila u pravu. Pretili su mi mnogi, to sam doživljavala kao nešto što ide uz posao i nisam se bojala. Danas se bojim. Prvi put u životu ja se bojim. Ne smrti nego doktora. Ne svih doktora, nekih doktora. Njihove pameti, drskosti, nedostatka empatije, hladnoće koja dopire do kosti. Na tu temu postoje prastare i najnovije studije. Rezultati su isti. Kod studenata medicine, većine, empatija se gubi na trećoj godini studija. Imate pravo. Gde bi doktori stigli kad bi sa svakim pacijentom iskreno saosećali? Premalo ih je, hronično su umorni, neki beže u alkohol da smanje stres, drugi gledaju kroz tebe, treći reže… Nije im lako. Kako je pacijentima, posebno na smrt bolesnima? Reći ću vam iz prve ruke. Užasnuti smo. Ne bojimo se smrti, bojimo se umiranja u bolovima. Svetski je trend kod pacijenta ubiti bol. Niko od nas bolesnih nije siguran hoće li ga zahvatiti trend. Zato smo pred doktorima crvi. Sećam se kako je pred 20 godina umirala moja sestra. Gušila se, krkljala, molila milost. Preklinjala sam doktora da joj nekako pomogne. Bila je na riječkoj pulmologiji. “Molim vas, raširite joj nekako pluća, ovo je strašno…” “Ona više nema pluća”, zaurlao je. Dok mi je majka u najstrašnijim bolovima umirala od raka doktor nam je rekao da je “umišljena bolesnica” i da se ne osvrćemo na vapaje razmažene starice. Rak su joj otkrili dva dana pre smrti. Bilo je to pre šesnaest godina. Došla sam i ja na red. Na startu od mene niko nije krio da sam “neizlečiva”, ali nisu svi moji dotkori isto mislili o mojim terapijama – pisala je ona.
– “Koja budala vam je rekla da se zračite”, pitao me jedan od uglednih zagrebačkih onkologa? “Proći ćete kroz pakao, slušajte me dobro, pakao”, dodao je. Imao je pravo. Ja ipak ni godinu i po kasnije ne mogu sebi objasniti njegov zluradi, preteći ton. Trebam li zaista zaboraviti i shvatiti kako je moguće da te hemoterapija gotovo ubije, nažalost te ne ubije, izgovora nema. Ti se gotovo mrtva šališ i smešiš jer što ako o tome napišeš tekst? Pacijent i bolestan na smrt mora u sebi imati empatiju prema svom doktoru, ako napiše jednu rečenicu, krivu ili “krivu”, zašto pacijenti nemaju pravo na olakotne okolnosti, osetiće led s druge strane. Ja to, zasad, osećam preko “delegata”. Muž koji je u bolesti stalno uz mene otišao je u bolnicu po uput. Dva je puta na hodniku sreo “mog” doktora. Ovaj ga nije “video”. Koja taština, bahatost, bezosećajnost. Razumem o čemu se radi. Gospodin jednostavno misli da je do sada prema meni bio predobar, a onda ja napišem onu rečenicu… U Zagrebu mi je doktor ispričao vic ili “vic”. “Znate li koja je razlika između doktora i Boga? Bog zna da nije doktor.” U petak opet ulazim u bolnicu. Tražiću nemoguće. Ne želim više da vidim “svog” doktora koji nikad i nije bio ,”moj”. Moj je doktor preko trideset godina doktor Nikolić. Doktor, brat, prijatelj koji će mi se javiti usred noći sa kraja sveta. I utešiti me. I pomoći mi. I ne samo meni. Ovo je najhrabriji tekst u mom životu. Stvarno imam jajnike velike k’o kuća. J**iga, čuli ste priču o škorpiji i žabi. Sigurna sam da ću zbog ovoga požaliti. Ili neću? Čitav moj život je bio borba. Zašto bih pred kraj života bila ovca? Ali da se bojim svojih krikova u gluvoj noći… bojim se – napisala je potom Vedrana u svom blogu.
Dodaj komentar