radiobalkanfox
Danijel Pavlović za Svet otkriva sve detalje saradnje sa najvećim muzičkim zvezdama, priseća se uspomena sa pokojnom Marinom Tucaković i objašnjava u kakvim je odnosima sa polusestrom Marijom Šerifović.
Jelena Karleuša je rekla da su devojke Atina i Nika rekle: „Mama, ti si nam ga ukrala“
Kako je došlo do saradnje sa Jelenom Karleušom?
– Oni su imali taj projekat mesecima, radili su vrlo naporno. U jednom trenutku mene zove Jelena, pošto se mi znamo 15-20 godina, da radim sa Atinom i Nikom, jer bi želele da pevaju, pa da probamo malo da vidimo kako će to da ide. Sednemo tamo, jedno jutro ja dođem, Jelena poranila i dočekali me kafa, Red Bul, jelo, piće. Čas uopšte nisam detetu održao, to je bilo oko pola 11 ujutru, a rastali smo se u pola 10 uveče. Pustila mi je te pesme, meni je to bilo strava, povuklo me i rekao sam da bih ovo promenio, ovo izbacio, ovo skroz drugačije. Ona je rekla: „Ništa, ti to potpisuješ.“ Rekoh: „U obzir ne dolazi, ne pada mi na pamet, to su moje kolege Jovana i Tomica, strašni lafovi.“ Ali ona je rekla da je to njen projekat, da o tome ona odlučuje i da želi da ja budem tu. Meni bilo glupo da odbijem, naši smo, znamo se sto godina. Otišli smo sutra u studio i bukvalno provodili po 12-15 sati, gde Jelena na kraju zaspi, pa je ja pokrijem i gasim lampu, a ona kaže: „Ne, molim te, spavaću skroz“, pa ustaje i idemo iz početka.
Ko vas je upoznao?
– To je toliko davno bilo da ne mogu ni da se setim, pravo da ti kažem. Otprilike kad sam se ja pojavio i počeo da pevam, dok sam se još bavio pevanjem, ona je nešto mene hvalila, pa sam joj se javio ili smo se negde sreli. Tako smo se zavoleli i ta ljubav traje godinama.
Da li ste odustali od toga da Atina peva?
– Nismo, super su devojke, samo su rekle: „Mama, ti si nam ga ukrala.“ Nismo stizali prosto da se bavimo time više jer smo u studiju kod Nemanje bili 24 sata i radili. To se tako namestilo i ostalo je istorija. Super su te pesme koje su izašle.
Hoćeš li da budeš angažovan na ovih ostalih šest pesama?
– Videćemo, potom, polako, tek su ove izašle.
Mora da se sprema…
– Sve je u toku, sve je pod kontrolom.
Jesi zadovoljan ti?
– Prezadovoljan sam, da. Nisam imao nikakva očekivanja, a pritisci su negde bili strašni od strane određenih ljudi i na mrežama, gde su bile neke izjave koje meni nisu bliske. Ja ne pratim ništa, mene ništa ne zanima osim muzike, niti gledam vesti, niti čitam portale, niti dajem intervjue. Ljudi me zovu, traže, a ja nemam vremena i ne mogu time da se bavim jer me odvlači od fokusa, od stvaralaštva i mog sveta u kom sam konstantno.
Ne misliš da ćeš postati autističan jer ne pratiš šta se dešava?
– Ne mislim, tu su moje učenice pevanja i devojke kojima radim pesme, pa me obaveste ponekad o nečemu, to mi bude neki prozor u svet. Ali sam ne pratim bukvalno ništa.
Šta se po tebi dešava sa našom muzikom generalno?
– Ja mislim da je sve to super i sjajno. Gledam kroz ružičaste naočare i meni tu ništa nije loše. Muziku treba deliti na dobru i na lošu, a to je stvar ukusa. Uvek je polarizacija postojala – devedesetih si imao dens i turbo-folk, dvehiljaditih struju koja je bila Grand produkcija i struju gde su bile pop pesme, Željko, Nataša, Tijana, Marija… Vremena se menjaju i muzika ne treba da bude ono što je nekad bila. Od mlađih autora Cobi mi je strava, imate Bubu i Jalu koje slušaju klinci, a s druge strane imate Prijovićku koja je napravila enorman uspeh.
Sa Aleksandrom Prijović sam se čuo, puštala mi je pesme, ložili smo se
Slušaš ovo novo od Prijovićke?
– Sve, naravno. Moj saradnik Bojan Vasić je radio taj album, kao što smo Boki i ja radili i Severini tri pesme. Bio sam uključen u proces, čuo se s Aleksandrom, puštala mi je pesme, pevala mi je i ložili smo se. Imali smo jednu strašno dobru stvar koju smo ipak odlučili da ne stavimo na ovaj album jer je drugačija od koncepta u kom se ona trenutno našla, pa ćemo je iskoristiti za neki od sledećih projekata jer je pesma bomba.
Kakav je tvoj odnos prema njoj?
– Divan, obožavam je. Previše mi je drago zbog njenog uspeha, puno mi je srce. Stalno se zovemo i čestitamo. Ona je, na primer, trebalo da peva „Prezime se briše“, koju smo Boki i ja uradili za Jovanu Pajić. Hoće, neće, ta pesma na kraju nije otišla njoj nego Jovani. I dan-danas je Aleksandri Otišle su Jovani neke pesme koje je i sama propustila, otišle su Aleksandri, tu se džoraju s pesmama, samo neka ima dobrih pesama.
Koja ti je omiljena sa njenog novog albuma?
– „Rugoba“ mi je bomba, „Vreme prolazi“, „Gatara“… Ima žena pesama i pesama, stvarno su super.
Kakva je Karleuša za saradnju?
– Karleuša je otkrovenje. Bez obzira što se znamo milion godina, nisam znao kakva je u studiju jer smo prvi put ušli u saradnju. Žena je luda, 300% što se profesionalizma tiče, neumorna je. Kad su slike i editorijali u pitanju – sneg, kiša, led, golo, boso – sve može i ništa se ne kuka. Toliko je kreativna i talentovana. Ja je zovem: „Koleginice, tekstopisac, kako ste?“, a ona baci neku brutalnu ideju pa to iskoristimo. Priče da ne zna da peva mogu da kažu samo gluvi ljudi. Ja koji sam završio Muzičku akademiju i koji pevam kažem da ona odlično peva. I Ivana Pavlović, koja je najbolji vokal kod nas, kaže da odlično peva, kao i Aleksandra Radović. Jelena peva odlično, tehnički je sjajna. Neko ima problem s njenom bojom jer je karakteristična, malo na nos kao što kažu za crnce, ali to je meni vrh. Kad neko kaže da ne zna da peva, mislim da treba da ga bude sramota.
Kako si počeo da sarađuješ sa Severinom?
– Tako što sam sa Bokijem Vasićem uradio pesme koje sam želeo da peva Severina i javili smo joj se. Poslali smo pesme, rekla je: „Ove dve su moje.“ Počeli smo sa dve, posle smo poslali još jednu, pa se to u nekom trenutku menjalo i mešalo. Ali kad su pesme otpevane, spoznali smo da je to njeno. Prva je „Nisam kriva ja“ odnosno „Bezosećajna“, druga je „Savršena“ (Svirajte mi Rađaj sinove), a treća „Pozove me Sija“.
Kad kažeš „Svirajte mi Rađaj sinove“, baš misliš na Džejovu pesmu?
– Baš mislim na Džejovu pesmu koju je Marina Severina voli sve tri pesme. Druga pesma izlazi uskoro, to je neka trilogija: „Bezosećajna“, „Anksiozna“ i „Savršena“ – emotivna stanja opisana kroz pesme. Snimala je u Hrvatskoj kod svojih saradnika, mi smo radili ovde i tamo, i sve se sklopilo u dobru priču.
I je li komplikovana za saradnju?
– Severina je jedna od najlakših saradnji u mom životu. Što je veća regionalna zvezda, lakše je sarađivati. Eto Jelena, fantastična za saradnju, bez sujete i ega. Kažem joj: „Ovo ne valja, ovo je dobro“, ona meni: „Ovo je manje dobro, ovo je odlično.“ Nismo bitni ni ona ni ja, bitna je samo pesma i da postoji magija. Kad se magija izgubi, mi stanemo, pa iz početka. Sa Severinom je teklo kao hladna voda iz rukava. Žena mi jednu reč nije promenila, doslovno. Nije filozofirala, verovala mi je i sve je izašlo kako je inicijalno zamisleno. Žena je mrak, svaka čast.
Ko ti je još bio izazov za rad?
– Voleo sam da radim sa Eminom Jahović i ta želja mi se ispunila, radili smo pesmu za nju i Mirzu Selimovića „Ništa ili sve“. Emina je čudo! Severina mi je bila jedan od dečjih snova, još otkad sam u drugom osnovne čuo za nju od drugarice iz Hrvatske. S druge strane, Brena je za mene nešto nedostižno. Jedina je osoba sa estrade koju ne poznajem lično i koju nikad ne bih voleo da upoznam.
Zašto?
– Ne bih voleo da je upoznam da bi mi ostala magija i Brena sa TV-a iz detinjstva. Mene su uspavljivali sa „Miki, Miki, Mićo“. Ne želim da rizikujem da mi se sruši ceo svet. Mogu da radim s njom, ali jedino preko telefona! Iako svi kažu da je Brena divna i brižna, da pita jesi li gladan i da ti ne budu goli bubrezi.
Kakva je Jelena van studija?
– Pored Karleuše ne možeš kafu sebi da platiš. Ona se lakta, šaketa i gura da plati. Dođe u studio, popijemo Red Bul i kafu, zapričamo se, i kad ogladnimo ona naruči hranu. Umesto tri porcije, stigne 67 porcija svega. I onda se nakrkamo i nema otpevanja taj dan! Radimo aranžman, menjamo tekst, igramo se. A sutradan dođe, skine naočare, baca tašnu, ulazi u studio i kreće da peva.
A kakva je Severina uživo?
– Upoznao sam je jako davno, a sad kad smo radili nismo imali toliko vremena jer je bilo leto i ona non-stop radi. Ali Severina je predivno biće, radosna kao dete, šalimo se i pričamo bebećim glasovima. Stvarno je car.
Je l’ ti prebacila neka od njih zašto radiš s onom drugom?
– Nikad u životu, ni jedna ni druga. Muzika je tu da spaja, ne da razdvaja. Ja sam autor i to je moj posao, a šta je između njih, u to ne ulazim.
Kako ste se Marina Tucaković i ti upoznali i postali bliski prijatelji?
– Studirao sam u Novom Sadu na Muzičkoj akademiji. Kod druga Nikole u telefonu vidim broj Marine Tucaković. Uzmem broj, napravim pesmu sa drugarom Bokijem Mladenovićem, pijanistom, i pozovem Marinu: „Dobar dan, ja sam Danijel, imam pesmu za Beoviziju.“ Ona kaže: „Beovizija je prošla dušo, javi se za Budvu.“ Posle nekog vremena je pozovem ponovo, odem kod nje, njoj se svidi i pošalje me na festival u Budvu 2004. godine. Imale sam 18 godina, bio potpuno nesnađen, pao s Marsa, ali tu je krenula naša ljubav. Posle je to preraslo u ozbiljno prijateljstvo, maltene kao porodica. Zvala bi me u jedan noću da pitam koliko koštaju apartmani na Brijunima, pa mi kaže: „Vodi tebe tvoja Cveta.“ Svuda me je vodila, Bog da joj dušu prosti.
Ivan Vućićević
Kad si saznao da je bolesna?
– Kad je otišla u bolnicu u januaru 2018. Pre toga niko od njenih prijatelja nije imao ideju. Viđao sam se s njom i dok je bila bolesna, putovali smo u Napulj. Brana je vozi u kolicima, a Marina napuni kofer stvarima i vozi ga pored sebe. Bila je veća šopingholičarka i od Karleuše, Cece, Brene i Severine Borila se jako, išla na terapije po Nemačkoj i na skupe infuzije, ali se onda pojavila korona.
Sećaš li se vašeg poslednjeg susreta?
– Nikada ga neću zaboraviti. Išli smo na kontrolu Brana, Marina i ja. Obukla je crvenu haljinu, fensi ranac i kačket. Prolazili smo kroz Vračar i svratila je u jednu poslastičarnicu da mi kupi one čuvene Mocart rolnice: „Da ti kupi tvoja Cveta.“ Kupila mi ih je tada i više ih nikada nisam jeo. Posle par dana je otišla u bolnicu. Ostavila mi je u kolima svoje Winston cigarete. Te večeri kad je umrla, otišao sam sa drugarom do bolnice oko pola osam uveče, stajali smo ispred, pušili te njene cigare i pričali sa Branom na telefonu. Krenem kući, parkiram se i u tom trenutku me zove Brana i kaže: „Umrla je.“ Bio sam bukvalno ispred bolnice kad je napustila ovaj svet.
Marina je u bolnicu primljena zbog korone?
– Jeste, korona ju je ubila. Futi je rekla pre nego što je otišla: „Sve sam prošla i preživela, ovo neću.“ Imala je nepogrešivu intuiciju. Jednog sina je sahranila, drugog nije uspela jer je otišla pre njega, hvala Bogu bar na tome.
Da li je ikada prebolela Miloševu smrt?
– Mi o Milošu nismo pričali, imao sam ideju da ne započinjem tu temu. Ali kad bi ga ona pomenula, bio sam tu da saslušam i promenim temu da je ne bacam u očajanje. Znala je da kaže: „Sedela sam sinoć u sobi, mislila na mog Miloša i ovo sam pisala.“ Pa mi otpeva: „Noćas je nebo na zemlji, zove me soba tvoja“, što je posle otpevala Romana.
Jesi pisao pesme u to vreme? Jesi joj govorio?
– Volela je kako radim. Moja karijera je i počela tako što sam pisao tekstove za Cocktail Band preko Bokija, pa za Kaću, tako je krenulo 2005. I sad kad nešto napišem, zapitam se šta bi Marina rekla, da li bi bilo: „Daj, jaja“ ili „Ne čepam smisao“.
Jesi znao ko su joj dužnici sa estrade?
– Pričao sam s njom transparentno o tome, znao sam i ko i koliko duguje. Kad je bilo loše, neki su bili tu, neki nisu. Priče da je Marina kupovala tekstove pa preprodavala su čiste gluposti. Nema je tri-četiri godine, pa gde su ti autori od kojih je kupovala? Tekst se ne piše na papiru bez išta, dobiješ matricu i metriku. Marina je imala svoje saradnike koji bi nešto napisali kad je imala previše posla, pa bi ona prepravila i dopisala. To je sasvim legitimno.
Jesi u kontaktu sa Futom?
– Čujemo se, nismo u kontaktu kao što sam bio sa Marinom, ali kucnemo se i tu sam ako nešto treba.
U kakvom si odnosu sa polusestrom Marijom Šerifović?
– Odličan, super, hvala Bogu, normalan odnos.
Jeste li vas dvoje ikada živeli zajedno?
– Nikada nismo živeli zajedno. Mi smo po ocu brat i sestra. Ona je živela sa ocem i Vericom, ja sa majkom. Uvek smo bili odvojeni, ali smo dosta vremena provodili zajedno od momenta kad smo postali svesni da smo brat i sestra. Upoznali smo se kad sam bio peti ili šesti razred.
Zašto vas dvoje niste imali dobar odnos?
– Kada?
Tada, u to vreme?
– Pa mali smo bili, mislim, to su takve stvari gde ti nisi ni svestan prvo da možeš da se konektuješ sa nekim ko ti je polusestra, odnosno sestra po ocu ili kako god da se to kaže. Mislim, polusestra, glup naziv uopšte. Čak i sestra od tetke ti je sestra, nije ti ništa.
Pa da, sestra po ocu, to je pravilno. Mali smo bili, nije bilo vreme prosto za to i kad se to rešilo sve kako treba, kad su se kockice poslagale, mi smo onda… Šta je trebalo da se složi? Šta je kod vas imalo u čemu?
– Pa sve i svašta, mislim, to su ti porodični odnosi koji su malo bili narušeni jer, znaš, jedna žena, druga žena, treća žena, ćale je imao sa tri žene troje dece, ne pitaj me ništa.
Kada si shvatio da je Marija velika zvezda?
– Pa ja sam to oduvek mislio za nju. Čim se pojavila, ona je za mene bila velika zvezda.
Pa zašto ti nije pomagala na početku tvoje karijere?
– Pa nisam joj ni tražio pomoć, niti je bilo potrebno da mi pomaže. Ne znam, mislim, prosto svako je svoje neke bitke bio i borio se za svoje mesto pod suncem i to je okej. Nemam ja nikakav problem sa tim, prosto to je njeno, ovo je moje… Kad mi treba nešto, tu je, kad joj trebam nešto, tu sam.
Ali u to vreme kao da nije bilo tako?
– A znaš šta, to su i neke dečije bolesti koje se preleže vremenom. Preležala ih je ona, preležao sam ih ja, mi smo bili mali. Mislim, imali smo po 18 godina.
Ko je prvi pružio ruku? Sećaš se toga? Kako ste vas dvoje speglali odnose? Jer sada ste super, sada i putujete zajedno…
– Mi smo takvi ceo život, mislim, budemo super, pa ne budemo super, kao svaki brat i sestra. To su normalne stvari. Ne pridajem ja tome značaj. Dođu neke godine kada više nema ni tih svađa.
I toga, znači… Ali kažem, kada ste vas dvoje… to je nekako bilo i ozbiljno i medijski zastupljeno…
– Ma to su sve gluposti, deca, klinci, bilo i prošlo. Samo što smo mi u tom trenutku bili ljudi koji se bave javnim poslom, pa se naša reč čuje, a na primer Stanina i Miletova iz Poskorice se ne čuje.
Je l’ se sećaš tog nekog vašeg susreta kada ste definitivno zakopali ratne sekire?
– Pa nikad tu nije bilo nekih ratnih sekira, mi smo ljudi koji… Kako da ti kažem, nije bilo sjajno i bajno, ali nema veze, mi nismo zlopamtila. To bude i prođe. Nije da ne pričamo jer smo u svađi. U trenutku kad ona mene pozove ili ja nju, mi možemo da budemo ljuti, ali se javljamo na telefon. To je takav odnos.
Uvek će se javljati?
– Uvek će se javljati. Ne znam šta da mi uradi.
Je l’ ti se javljala uvek na telefon? Je l’ ti nekad Marija završavala neke poslove?
– Uvek mi se javljala. Šta god mi je trebalo, sto puta sam je nešto pitao da mi učini, da mi pomogne, bila je uvek tu, kao i ja za nju.
Jeste oboje povukli na Rajka? Oboje imate tu neku prgavu narav…
– Pa nemam pojma. Pa klinci smo bili, bre. To je normalno u tom periodu, to bude i prođe.
Jeste oca zajedno ispratili?
– Jesmo, naravno. I moja majka i njena majka i Marija i ja, svi smo bili tu.
U kakvom si ti odnosu sa Vericom?
– Odličnom. Obožavam je. To je za mene najbolja pevačica svih vremena na ovim prostorima. A kao čovek – šou, legenda!
A da li vas dvoje pokušavate sada kroz ovo vaše zajedničko putovanje i druženje da nadoknadite to što je možda bilo propušteno?
– Ma nemamo mi uopšte taj odnos da je nešto bilo propušteno ikada. Jer kažem ti, uvek smo bili tu jedno za drugo.
Kada si odlučio da batališ pevanje i zašto?
– Pa ima baš dosta… Ne osećam da je to moja šolja čaja trenutno. Mrzi me. Mrzi me da snimam, mrzi me da pevam, mrzi me da idem… Nek pevaju drugi, ja sam se napevao, sad ću da pišem, a vi pevajte. Ne ložim se.
Jesi radio nešto za Mariju?
– Jesam, dve pesme za novi album.
I je l’ joj naplatiš? Skupo?
– Kako ne? Ozbiljno! Najskuplje njoj naplatim, zapravo. Kome će ako meni neće?
A ovoj nisi naplatio? – I njoj sam naplatio, što ne bih?
Pa dobro, ti si joj rod po sestri. Znam da nam je jako veliki porodični prijatelj Jovana i da je tu za nas. Šta su Jovana i Marija? Pitam te directno.
– Prijatelji. Jako dobri prijatelji. Ja tu ne verujem novinama i tračevima, ja verujem ljudima. Meni su te insinuacije potpuno glupe, skroz mi je to nonsens, zato što sam tu, znam šta se dešava i znam šta je prava istina.
Da li misliš da je Jovana iskreno tu za Mariju ili misliš da će u nekom trenutku da je zajebe?
– Jovana je tu ne samo za Mariju nego i za mene i za sve nas, za sve svoje prijatelje. Jovana je do koske tu i tu nema priče. U pola dana, u pola noći da je pozoveš, ona će da prevrne svet, da dođe i da ti reši problem. Da bude s tobom, da plače ako si raskinuo, šta god, tu je.
Za koga bi voleo da napišeš pesmu ovih dana?
– Ovih dana ne bih voleo ni za koga, potreban mi je odmor jer sam se baš iscedio k’o limun. Ali voleo bih za Cecu. Ona mi je izazov zato što znam kako razmišlja Ceca, znam kako je razmišljala Marina, znam kako razmišlja ceo taj tim oko nje. Za Cecu je izazov raditi jer njoj možeš da staviš u tekst da bude tvrd, da bude jak i da ona to iznese, da joj se veruje. Isto kao Jelena Karleuša – šta god da joj staviš, ona će to da proda jer se njoj veruje, takva je energija i karakter. Severina takođe. Željka Joksimovića isto mnogo volim, on mi je najbolji pevač svih vremena kod nas i odličan muzičar, pa bih i za njega voleo nešto da dam.
Šta misliš o muzičkom radu Milana Stankovića?
– On trenutno, nažalost, ne radi ništa. Ja ga zovem, non-stop mu kenjam: „Hajde, bre, budalo, šta radiš, hajde!“ A on te hoće, te neće… Jedan mega talenat.
Kakvi su tvoji planovi za dalje?
– Nisam lik koji voli da planira bilo šta u životu. Bogu prepuštam to, pa kako Bog uredi. Očekivanja nemam, nemam nikakva očekivanja jer su očekivanja najveće ubice ljudi. Sad kad mi je izašla pesma za Severinu, ravna linija, nula očekivanja. Znam da je dobro, znam da se svi ložimo, ali kako je Bog odlučio da prođe, tako će i proći.
Šta misliš da je tvoja najveća greška do sada?
– Oh, koliko grešaka je bilo! Trebala bi nam još emisija i po da prepričamo sve moje greške. Ali ne padam u kajanja i očajanja. Greške postoje da bi se škola platila, naučila i da ideš dalje. Najvažnije je ustati posle svakog pada.
Koliko ti je bila otežavajuća okolnost da na početku karijere budeš u senci Marije Šerifović? – Meni je to baš lepo, nije mi sestra idiot nego inteligentno, veoma talentovano i uspešno biće. Tako da to ne osećam kao teret, nego kao ponos.
Koja je vaša svađa koja ti je ostala u sećanju?
– Kad sam joj slupao kola, možda! Nisam imao ni položen vozački. Parkirala se žena na Kralju da ode do oca i da idemo za Beograd. Ja sednem u njenu Mazdu 323, pritisnem gas, uplašim se i umesto na kočnicu još jače nabodem gas. Poravnam ceo znak STOP i udarim u zid mesare! Žena se vraća iz radnje, vidi kola preko znaka stop… Uđe u rikverc i štura za Beograd! Na pola puta nas zaustave i vrate nas, dva dana pred moj 18. rođendan. Tu se baš naljutila na mene, platili smo kaznu i ćao.
Kažu da si u rijalitiju pokazao prgavu narav. Jesi ti prgav?
– Nisam prgav bez razloga. Tamo su me ljudi zlostavljali, njih 20 na tebe jednog i moraš se braniti. Oni pljuju i napadaju, ti se braniš, a oni snime samo tvoju reakciju pa ispadneš najgori.
Ko ti je zabio nož u leđa od javnih ličnosti?
– Niko, hvala Bogu. Što bi?
Da li si ikada padao u kandže zabranjenih supstanci?
– Daleko bilo, samo bi mi još to falilo! Pušim cigare, popijem kafu i retko kad neki džin-tonik u društvu. Ne loži me droga, ne loži me trava, ne vuče me hvala Bogu uopšte.
Jesi li pristalica estetske hirurgije?
– Uvek! Svako kome nešto smeta treba to da promeni na sebi. Meni trenutno ništa ne smeta, ali ako bude – što da ne, 21. vek je.
Ima li šanse da za sebe nešto napišeš i otpevaš?
– Trenutno mi uopšte nije fokus na tome, ali ostavljam prostor. Prestalo je to da me radi, sad me loži studio, autorski rad, menjanje tekstova. Nek drugi pevaju slobodno.
Jesi težak za saradnju?
– Mislim da nisam. Najteža saradnja mi je bila sa tobom i sa Višnjom za Magla bend za „Zvezdu Radoslavije“, i za Hurricane za onu oproštajnu pesmu. Tu ste mi krv pili na cevčicu, cedili ste me kao limun sa milion verzija refrena i strofa! Ali dobro, ostaćeš u istoriji jer si napisao poslednju pesmu za stari sastav.
Jesi se družio sa Laćom?
– Sa Laćom se nisam nikad družio aktivno, uvek smo bili dobri zbog Marine. Sa svima iz posla sam okej, ali se ne družim specijalno.
Evo, bio si sa Jelenom Karleušom pre neki dan?
– Jesam, zbog jedne mačke. Izvedem psa oko pola jedan noću i čujem mače kako plače, ne može na zadnje noge. Uzmem ga kući, ali pošto niko od veterinara nije radio, pošaljem Jeleni snimak jer znam da je humanitarac za životinje. Ona se javi oko dva-tri ujutru i kaže: „Ujutru je vodimo, sve ću ja da platim.“ Odemo na Tošin bunar, Jelena sve plati, smestimo macu kod nje u apartman, ali sutradan mi javlja da je maca umrla. Raspali smo se oboje. Nazvali smo je Daniela Karleuša, po meni i po njoj.
Dodaj komentar