Šta se zapravo događa sa nama kada umremo

Postoji trenutak o kome niko ne voli ni da razmišlja predugo. Trenutak kada telo, koje nas je čitavog života služilo, počinje da se gasi, a sve ono što poznajemo – glasovi, lica, dodiri i osećaj sopstvenog postojanja – polako nestaju. Šta čovek oseća tada? Da li čuje glasove svojih najbližih? Da li zna da se kraj približava? I šta se događa u telu kada srce napravi svoj poslednji otkucaj?

Prema tome, šta se zapravo događa sa nama kada umremo?

Prvi znaci da se sprema put na onaj svet

Kada se razbolimo ili kada starost jednostavno uzme svoj danak, organizam počinje da štedi snagu. Sigurno ste primetili kod starijih da u poslednjim nedeljama sve više spavaju. To nije onaj okrepljujući san posle napornog rada na imanju ili u bašti. Telo u tim trenucima jednostavno nema odakle da izvuče energiju jer srce sve slabije pumpa krv bogatu kiseonikom.

U tim danima i želudac počinje da se uspavljuje. Hrana više ne godi, a i najomiljenije jelo ostaje netaknuto. Naši stari su uvek govorili da je hranjenje čin ljubavi, pa nam bude teško kada neko naš odbija zalogaj. Doduše, lekari često savetuju da u tim trenucima ne treba silom insistirati, jer varenje postaje preveliki teret za organizam koji se polako gasi.

Pored toga, mišići gube svoju snagu, pa se javlja gubitak kontrole nad bešikom i stolnicom. Koža postaje tanja, osetljivija na dodir i sklonija ranama od ležanja, zbog čega je pažljiva nega i blagost najbližih od neprocenjive važnosti.

Kako se čas odlaska približava, dešava se nešto što mnogima deluje neobjašnjivo. Neki ljudi odjednom dobiju iznenadni nalet energije – požele da ustanu, pomeraju stvari, ili traže da skinu medicinske aparate. Mozak u tim trenucima počinje drugačije da tumači svet oko sebe. Zvuci iz dvorišta mogu zvučati zastrašujuće, a nije retkost ni da osoba vidi stare prijatelje ili rođake koji su odavno napustili ovaj svet.

Naučnici objašnjavaju da mozak pred sam kraj otpušta čitav koktel hemikalija. Zato mnogi govore o jakoj svetlosti ili osećaju da putuju negde gde će se ponovo sresti sa svojima.

Potom nastupa duboka nesvest, slična komi, ali obratite pažnju na to da istraživanja pokazuju da nas sluh i dodir napuštaju poslednji. Čak i kada čovek ne reaguje i deluje kao da spava dubokim snom, on i dalje može osetiti stisak vaše ruke i čuti reči rečene iz srca.

Disanje u tim završnim satima postaje nepravilno. Između dva uzdaha mogu proći dugačke sekunde koje kidaju živce onima koji bdiju pored postelje. Ponekad se u grlu sakupi tečnost koju iznemogli mišići više ne mogu da progutaju, pa se stvara onaj specifičan zvuk koji u narodu zovemo samrtni hropac. I ubrzo zatim, dolazi tenutak kada nastupi poslednji dah.

U samom trenutku smrti, vitalni organi prestaju sa radom. Srce ne kuca, pluća se ne šire, a zenice više ne reaguju na svetlost. Zanimljivo je da naučni podaci ukazuju na to da mozak može pokazivati blagu aktivnost još nekoliko minuta nakon što se proglasi smrt, ali to ne znači da je osoba svesna onoga što se dešava.

Da li odlazak boli? To zavisi od samog uzroka. Ako je smrt iznenadna, bola najčešće nema. Kod dugih bolesti, telo nekada vodi svoju poslednju borbu, ali danas postoje lekovi i stručna nega u bolnicama i ustanovama koji uspešno ublažavaju te poslednje bolove i pružaju dostojanstven mir.

Nakon što nastupi smrt, telo prolazi kroz nekoliko potpuno prirodnih, bioloških faza:

Potpuno opuštanje mišića: Čim život napusti telo, svi mišići se trenutno opuste. Zbog toga se u prvim minutima bešika i creva potpuno prazne, a crte lica postaju mekše.

Gubitak boje (Pallor mortis): Blood se povlači sa površine kože, pa lice i telo postaju izuzetno bledi.

Hlađenje tela (Algor mortis): Telo počinje da gubi temperaturu, i to prosečno za oko 0,83 stepena Celzijusa na svakih sat vremena, sve dok se potpuno ne izjednači sa temperaturom prostorije u kojoj se nalazi.

Sleganje krvi (Livor mortis): Pod uticajem sile teže, preostala krv se spušta u donje delove tela. Na tim mestima stvara se modro-ljubičasta boja na koži.

Ukočenost (Rigor mortis): Nekoliko sati nakon smrti, hemijski procesi u mišićima dovode do njihovog kočenja. Ukočenost prvo zahvata lice i vrat, a zatim se širi na trup, ruke, noge i prste.

Ponovno opuštanje i prirodni raspad: Nakon nekoliko dana, tkiva počinju prirodno da se razlažu pod uticajem unutrašnjih enzima i bakterija. Ukočenost popušta, a telo se polako vraća zemlji od koje je i nastalo.

Odlazak je prirodan put koji čeka svakoga od nas. Iako sa sobom nosi dozu straha od nepoznatog, razumevanje ovih koraka pomaže nam da bez panike prihvatimo neumitnost života, ali i da budemo bolja, osmišljenija podrška našim najmilijima kada im budemo najpotrebniji.

(Kurir.rs/ Ona/ Cleveland Clinic)