radiobalkanfox
- Bojan Jovanovski, poznat kao Boki 13, javno je podelio emotivno sećanje na prijateljstvo sa Marinom Tucaković.
- On opisuje Marinu kao svoju drugu majku, savetnika, prijatelja i osobu od izuzetnog značaja u njegovom privatnom i profesionalnom životu.
Bojan Jovanovski, poznatiji javnosti kao Boki 13, godinama je bio jedna od najupečatljivijih i najkontroverznijih figura regionalne estradne i medijske scene. Njegovo pojavljivanje u javnosti uvek je pratila velika pažnja, bilo da je reč o muzičkoj karijeri, televizijskim gostovanjima, rijaliti formatima ili kasnijim pravnim procesima i turbulencijama u privatnom i profesionalnom životu.
Međutim, iza scene pop kulture i medijskih naslova ostale su zabeležene i njegove privatne veze sa nekim od ključnih kreativaca regionalne muzičke industrije.
Među tim odnosima posebno mesto zauzima njegovo prijateljstvo sa Marinom Tucaković, najuticajnijim i najplodnijim tekstopiscem bivšeg jugoslovenskog prostora.
Povodom podsećanja na autorizovane tekstove i zajedničke trenutke, Boki 13 je objavio emotivno izlaganje posvećeno pokojnoj autorki.
Njegova poruka predstavlja javni uvid u privatnu dinamiku dva aktera pop kulture, ali i svedočanstvo o načinu na koji se estradni umetnici sećaju ljudi koji su iz senke oblikovali njihove karijere i živote.
Sentimentalni osvrt na prošlost
U svom javnom obraćanju, Jovanovski se ne bavi analitikom muzičkog opusa Marine Tucaković u širem kulturološkom smislu, već nastupa iz izrazito lične vizure.
Izlaganje počinje opisom sputanog i nenadanog susreta sa arhivskim snimkom, što služi kao katalizator za splet sećanja na jedno prošlo vreme.
“Danas sam, sasvim slučajno, na YouTube-u gledao Marinino gostovanje u Balkanskoj ulici. I odjednom kao da se vreme vratilo unazad.
Svaka njena mimika, svaki pokret, svaki osmeh, način na koji je govorila, način na koji je gledala… podsetili su me na sve ono što mi beskrajno nedostaje. Podsetili su me na jedno drugo vreme. Na jedan život koji smo živeli. Na nešto što se više nikada neće ponoviti.
Marina nije bila samo najveći tekstopisac ovih prostora. Za mene je Marina bila mnogo više od toga. Bila je moja druga majka, prijatelj, dama, drug, savetnik, saučesnik u smehu i zena pred kojim sam mogao da budem baš ono što jesam. Sve u jednom.
Dozvoliću sebi da kažem nešto što osećam celim svojim srcem, malo ko je poznavao Marinu onako kako sam je poznavao ja. Znao sam je i kada je bila najjača i kada je bila najnežnija. Poznavao sam njen humor, njenu lucidnost, njenu dobrotu, ali i onu posebnu, neponovljivu ludost zbog koje sa njom nikada ništa nije bilo obično.
Naša bliskost ne može da se objasni fotografijama, niti rečima. Ona se živela. A ja sam beskrajno zahvalan što sam imao privilegiju da je živim.
Takva kao Marina više se neće roditi. Neki ljudi jednostavno nemaju zamenu. Oni se dogode jednom, ostave neizbrisiv trag i nastave da žive u svima nama koji smo ih voleli.
I zato Marine ne treba da se sećamo samo na godišnjicu njenog odlaska. Marina je tu svakoga dana. U svakom stihu koji nekoga rasplače. U svakoj pesmi koja nas vrati u neko naše vreme. U svakom refrenu koji znamo napamet, a možda nismo ni svesni da ga je upravo ona napisala.
Ona živi kroz svoje pesme. I tako će živeti zauvek.
A meni… meni fališ beskrajno, Zikice moja (tako smo se mi zvali)
Ovu pesmu “Sviraj brate” za Mili smo zajedno pisali refren….
Tvoj Boki.”
Ovaj tekst otvara pitanje narativizacije estradnih prijateljstava.
Jovanovski u prvom delu fokusa stavlja neverbalnu komunikaciju i specifičnosti ličnosti Marine Tucaković, naglašavajući da je njen vizuelni i govorni identitet u emisiji podstakao retrogresiju u period kada su intenzivno sarađivali i družili se.
Percepcija Marine Tucaković van autorskog opusa
Marina Tucaković je u javnosti bila prepoznata pre svega kao autorka koja je napisala hiljade tekstova za najrazličitije žanrove – od popa i roka do narodne i folk muzike.
Međutim, u izlaganju Bokija 13, fokus je pomeren sa njene profesionalne efikasnosti na njen privatni karakter i ulogu mentora.
Opisujući je kao “drugu majku”, “saučesnika u smehu” i “savetnika”, Jovanovski ukazuje na to da je krug bliskih saradnika Marine Tucaković često funkcionisao po principu proširene porodice.
U estradnim krugovima, gde su odnosi često površni i uslovljeni poslovnim interesima, Jovanovski ističe postojanje dublje emocionalne veze i prostranstva u kom je mogao da izrazi autentičnu ličnost.
Takođe, u tekstu se naglašavaju kontrasti u njenom karakteru – snaga i nežnost, lucidnost i specifičan humor.
Takav opis oslikava kompleksnu ličnost koja je uspevala da balansira između surovih zahteva muzičke industrije i privatne diskrecije.
Pitanje ekskluzivnosti odnosa i uloga u stvaralačkom procesu
Jovanovski u tekstu iznosi tvrdnju da je spadao među malobrojne ljude koji su Marinu poznavali u potpunosti, navodeći da njihova bliskost prevazilazi dokumentovane tragove poput fotografija ili javnih izjava.
Ova vrsta tvrdnje česta je u memoradarskim zapisima i emotivnim pražnjenjima nakon odlaska velikih ličnosti, gde preživeli učesnici nastoje da sačuvaju privatni segment odnosa od javne komercijalizacije.
Posebno zanimljiv detalj na samom kraju teksta odnosi se na stvaralački proces i pesmu Sviraj brate, urađenu za Aleksandra Milića Milija.
Jovanovski napominje da su refren za tu pesmu pisali zajedno, čime ukazuje na neformalnu i spontanu prirodu rada sa Tucakovićevom.
Njen radni stil često je podrazumevao rad u kućnom ambijentu, kroz razgovor, druženje i neposrednu razmenu ideja, gde su granice između autorskog rada i svakodnevnog razgovora bile zamagljene.
Otkrivanje privatnog nadimka (“Zikice moja”) dodatno podvlači taj mikro-svet koji su izgradili izvan dometa kamera i tabloida.
U tom kontekstu, citirano izlaganje ne služi samo kao komemorativni čin, već i kao lični dokument o vremenu kada je estradna scena regionalno funkcionisala kroz specifične, intimne mreže autorske i prijateljske podrške.
Zaostavština i prisustvo u svakodnevnom životu
Završni deo izlaganja Jovanovskog pomera fokus sa ličnog gubitka na opšti uticaj koji je Marina Tucaković ostavila na pop kulturu.
Konstatacija da se nje ne treba sećati samo tokom formalnih godišnjica, već kroz svakodnevno prisustvo njenih pesama na radiju i medijima, odražava realnost regionalne muzičke scene.
Muzički opus koji je ostavila iza sebe deluje kao kohezivni faktor kolektivne memorije na ovim prostorima.
Stihovi koje je napisala postali su deo svakodnevnog govora i emocionalnog identiteta publike različitih generacija.
Poruka Bokija 13 ostaje zabeležena kao jedan od mnogih osvrta na život i rad autoritativne figuracije domaće muzike.
Bez potrebe da se njeni navodi glorifikuju ili osporavaju, oni pružaju autentičan uvid u to kako je pojedinac iz neposrednog okruženja doživeo njen odlazak, procesirao sećanje na nju i definisao njen trag u sopstvenom životu.
Kako glasi refren pesme Pevaj, brate?
Voleo bih po pesmi da me pamte, zato me ne žali i sviraj, brate
Tako je to, samo je nebo sigurno
I ova noć i svi životi naši stopiće se kao led u čaši
Proći će sve, samo nebo sigurno je
Dodaj komentar