Film o Entoniju Bordejnu otkriva kako je momak iz Nju Džerzija postao najpoznatiji kuvar u istoriji

Knjiga o kojoj je reč jeste Kitchen Confidential, a upravo tim citatom počinje Tony – Dnevnik jednog mladog kuvara, film Meta Džonsona o Entoniju Bordejnu.

Inspirisan prvim poglavljima knjige koja je, kada je objavljena 2000. godine, zauvek preokrenula život kuvara-pisca, film na veliko platno prenosi možda najveću epifaniju u istoriji savremene gastronomije – trenutak kada veoma mladi Bordejn, koga ovde tumači talentovani Dominik Sesa, stiže u mali restoran na obali u Provincetownu u Masačusetsu.

Daleko od klasičnog biografskog filma, Tony je priča ispričana u 24 kadra u sekundi o tome kako sudbina ponekad – ili možda uvek, zavisi kako na to gledate – tačno zna gde treba da budemo. I zašto.

Njegova sudbina htela je da tog leta 1975. stipendija za kurs kreativnog pisanja u Njujorku pripadne nekom drugom i da Bordejn, ostavši bez plana, odluči da krene za devojkom koju je tek upoznao – Nensi, koju igra Emilija Džouns – u mesto u kojem je provodila leto – Provincetown u Masačusetsu.

Stigavši u luku tog malog mesta bez prebijene pare i sa modricom ispod oka, pronalazi privremeni posao perača sudova u kuhinji restorana Flagship, ribljeg restorana koji na meniju ima svega četiri jela – ali ih priprema savršeno.

Posle nekoliko početnih sukoba i prilično opasnih pokušaja da savlada umetnost otvaranja ostriga, portugalski šef kuhinje i vlasnik restorana, koga besprekorno igra Antonio Banderas, uzima ga pod svoje. A ostalo je istorija – i kulinarstva i savremene književnosti.

U to vreme Entoni Bordejn je za sve jednostavno Tony. Ali u tom visokom momku od 193 centimetra, sa bujnom, kovrdžavom tamnom kosom, već se nazire sve ono što će jednog dana postati.

Buntovnik u duši, sklon zavisnostima – posebno alkoholu i heroinu – luta ulicama letnjeg Provincetowna u zvonastim farmerkama i kožnim čizmama, tesnoj kožnoj jakni i majici Ramonesa, što savršeno prati pank-rok saundtrek filma i stvarni Bordejnov muzički ukus: Rolling Stones, David Bowie, Velvet Underground i drugi.

Uprkos “bad boy” izgledu i stavu, koje Sesa ipak igra sa dozom naivnosti i nežnosti karakteristične za period neposredno posle adolescencije, mladi Entoni zapravo ima sasvim buržoasko poreklo – otac mu je rukovodilac u sektoru klasične muzike kompanije Columbia Records, a majka urednica u New York Timesu.

Pisanje je, čini se, njegov plan A, a možda će, kada se bolje razmisli, to ostati čitavog života. Ipak, upravo će ga kuhinja, mnogo godina i bezbroj smena kasnije, dovesti u sam vrh međunarodno poznatih pisaca.

Kada se završilo leto 1975. koje je zauvek promenilo sve, Tony privremeno odustaje od književnih ambicija i upisuje Culinary Institute of America. Film se upravo tu završava – na samom početku mita.

I to čini tako što gledaocu vraća svu nesigurnost, širinu i veličinu mladalačkih snova, uz završnicu koja je, na novinarskoj projekciji, mnoge u sali ostavila sa suzama u očima.

Ono što film ne prikazuje jeste da Tony (Entoni će doći kasnije) diplomira 1978. godine i započinje karijeru kuvara u različitim njujorškim restoranima, sve dok 1998. ne postane šef kuhinje u restoranu Brasserie Les Halles na Menhetnu.

I tokom godina provedenih puno radno vreme u kuhinji nastavlja da piše, ali sada o onome što najbolje poznaje – o gastronomiji. Sarađuje sa različitim američkim medijima i objavljuje dva romana: Bone in the Throat iz 1995. i Gone Bamboo iz 1997. godine, ali oni prolaze gotovo nezapaženo.

Preokret stiže 2000. sa već pomenutom knjigom Kitchen Confidential – Gastronomske avanture u Njujorku, a koji je nastao kao proširena verzija njegovog članka Don’t Eat Before Reading This, objavljenog u New Yorkeru 1999. godine.

Knjiga postaje senzacija jer se usuđuje da uradi nešto što do tada gotovo niko nije radio – bez filtera otkriva šta se zaista događa iza kulisa restoranske industrije, iznoseći ponekad zastrašujuće detalje o svakodnevnim praksama u kuhinjama – čak i onima najpoznatijih restorana.

Pa ipak, uprkos svim upozorenjima koja upućuje čitaocima, na kraju kao da ih sve poništava i slavi uživanje. “Vaše telo nije hram, već zabavni park. Uživajte u vožnji”, napisao je.

Upravo će ta filozofija obeležiti i ono što se dogodilo sa njegovim životom nakon objavljivanja Kitchen Confidentiala.

Posle ogromnog uspeha knjige, Food Network mu nudi televizijsku emisiju skrojenu baš za njega: Anthony Bourdain: A Cook’s Tour, koja ga iz epizode u epizodu vodi širom sveta u potragu za lokalnim kulinarskim tradicijama i neobičnim gastronomskim iskustvima. Iz emisije će nastati i istoimena knjiga.

To je početak potpuno novog života za Bordejna, koji je sada poznat i prepoznatljiv gotovo svuda i koji napušta profesionalnu kuhinju kako bi se posvetio radu pred kamerama.

Istovremeno, stres i medijski pritisak postepeno narušavaju njegovo mentalno zdravlje. Entoni prolazi kroz razvod posle dvadeset godina braka sa devojkom iz filma, Nensi Putkoski, zatim upoznaje novu ženu, Italijanku Otaviju Busiju, ženi se i dobija svoju prvu i jedinu ćerku, Arijan Bordejn, koja danas ima 19 godina.

I ta veza se završava, ali ne pre nego što upozna svoju poslednju, sveobuhvatnu ljubav, takođe Italijanku – Aziju Arđento.

Paralelno s tim, njegova karijera ne usporava i novi televizijski formati kreiraju se upravo prema njemu: Anthony Bourdain: No Reservations, koji se emitovao od 2005. do 2012, i Anthony Bourdain: Parts Unknown, koji je snimao od 2013. sve do smrti 2018. godine.

Upravo tokom snimanja jedne epizode emisije u blizini Strazbura, u Francuskoj, Bordejn je pronađen mrtav u svojoj hotelskoj sobi nakon samoubistva.

Bio je to samo fizički kraj jednog mita, koji Džonsonov film uspeva da vrati u njegovoj najčistijoj i najbezbrižnijoj verziji – buntovnoj, strastvenoj i još nesvesnoj svega što tek dolazi.

Još uvek nije mogao da zna da će ga upravo ta mala kuhinja u Masačusetsu jednog dana odvesti u kuhinje širom sveta.